петак, 29. март 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Хроника > Слободан Рељић: Добро јутро, чиста Европо!
Хроника

Слободан Рељић: Добро јутро, чиста Европо!

PDF Штампа Ел. пошта
среда, 22. децембар 2010.

(Фонд Слободан Јовановић, 18.12.2010)

Дик Марти заслужује наше поштовање и захвалност за напор да глувима јави оно што ми безуспешно покушава годинама. Али он није никаква „птица ругалица" већ само гласник који „долази кад треба"

Наши медији којима је, као да излазе на Мадагаскару, требао Дик Марти да узму као истину оно што им унесрећени сународници с Косова објашњавају годинама, јављају како је „Европа шокирана извештајем о Тачију", а и „свет је згрожен Тачијевим злочинима". Може бити! Али далеко од тога да би ово Европи било први пут „прогледа" пошто се нешто указало и слепима и о чему, што би се рекло сликовитим народним језиком, и (европски) „врапци на грани причају". Јер европска љубав према истини одавно се формира на утилитаристичким принципима, селективна је и - тешко оном ко чека да се Европа шокира, па да схвати шта му се дешава. И, данашња Европа се никад не шокира због тога што је нешто истинито или не. Таман посла. За Европу је све то један добро режиран шоу. Данашња Европа личи на ону публику која у ТВ-студијима „уживо" гледа програм који се, иначе, прави за неке тамо испред екрана - а они су ту да аплаудирају кад им организатор да знак. Та сјајна али ефикасна будалаштина води порекло из Америке, наравно. Додуше, како су хонорари за аплаудирање све мањи све је више и питања: можда с овим нешто није у реду.

Дик Марти заслужује наше поштовање и захвалност за напор да глувима јави оно што ми, или бар део српског друштва, безуспешно покушава годинама. Али не треба уопште сумњати да он није никава „птица ругалица" - већ само гласник који „долази кад треба". Наравно не жели се овим умањити улога речи и у тренутку „кад треба", а још мање тврдити да је Запад „Содома и Гомора". Јер, велик је Запад. И, формално, слободан простор. Тако да се иза тоталитарног учинка манипулација, иза љубитеља моћи и извршилаца националних политичко-стратешких интереса који долазе испод застава Истина и Правда са циничним осмехом људи који знају „шта је стварност", дакле, иза њих увек постоје они који „читају онако како је написано" у законима и слободно мисле. То је моћ Запада што таквих увек има. Неки од њих, који се морала држе ко пијан плота, онда и говоре јасно и јавно то што мисле. На Западу се за то не иде у затвор, али - и не зову вас често на Си-еН-еН да „трујете народ" вишком информација које муте јасне слике. То је суштинско питање код Дика Мартија. Како је припуштен у „структуирану јавност". Нпр, „Њујорк тајмс" се неће либити да констатује да је Ноам Чомски „највећи живи интелектуалац данас", али ангажман једног Чомског и његовог круга у садржају „највећег дневног листа на свету" права је маргиналност.

Сетићете се, нису без дрстичних последица, кад кажу нешто а „није тренутак", пролазиле ни такве величине као што је Петер Хандке, један од највећих живих писаца на немачком језику или Харолд Питер, нобеловац, Режис Дебре, који је у време бомбардовања силазио до Космета... У официјелној Европи се зна ред, и лепо га можете пратити у мејн-стрим медијима. Ту важи правило „немој ми истину као аргумент". Има важнијих ствари у „цивилизацији капитализма" од нерационалне борбе за правду и истину. То ником неће донети велики профит, а свакако вас неће волети они који „правду деле" по Гвантанамо правилима.

Ево, пре две године, уопште, није био тренутак да ово о Тачију и друговима изазове „шок" у Европи. Натукнула је то Мартијева другарица из Лугана Карла дел Понте, али морала је да се повуче у јужноамеричку заветрину где ју је њена држава послала да дипломатише. Подсетићемо се на то са неколико цитата из текста „Не заборавите шта се догодило у Југославији" Џона Пилџера. Писац текста је Аустралијанац, светско новинарско име, човек кога је и Харолд Пинтер поздрављао као бескомпромисног копача истине. Поводом игнорисања књиге Карле дел Понте „Лов" у Британији Пилџер подсећа да управо „док је Блер, ратни вођ, тријумфално ступао ‘ослобођеним' Косовом ОВК је извршила етничко чишћење више од 200 хиљада Срба и Рома". А 78 дана раније јављано је западној јавности да Срби „врше геноцид" на Косову, те НАТО мора да се бори за голе животе припадника албанског народа јер било је само питање часа кад ће они нестати са лица земље. Амерички амбсадор Дејвид Шефер објавио је да би „225,000 Албанаца, мушкараца између 14 и 59 година старости" могло бити ликвидирано. Ко би то смео да дозволи! Баш геноцидан план, а кад Шефер каже, нема сумње и да постоји. Тони Блер је подсећао на холокауст и „дух Другог светског рата". Британски министар иностраних послова Робин Кук био је на директној телефонској вези са херојским вођама ОВК.

И, подсећа Пилџер, како су по „ослобођењу" Косова тамо похитали разни истраживачи да откопају „холокауст". ФБИ није успео да нађе масовне гробнице и један од најмоћнијих тимова те врсте на свету тихо се вратио кући. Кад једном Викликс дође до тих докумената видећемо шта су професионалци рекли политичарима што су их довели у заблуду. Спаковао се и шпански форензички тим, само је Шпанац то окончао у складу с медитеранским темпераментом и бесно је објавио да су то све биле „семантичке пируете ратне пропагандне машинерије". Годину дана касније, Карла дел Понте је објавила да је број мртвих на Косову: 2.778. А ту су укључена имена погинулих бораца обе стране, ликвидирани цивили где је ОВК имала значајнији учинак, погинули у бомбардовању, колатералне жртве НАТО... Не, Европа није уопште била шокирана. Доктор Бернар Кушнер, њене очи и уши у јужној српској покрајини, још мање.

Пилџер је у тексту објаснио и да то „није било све" што се десило на „слободном" Косову, за које је демократска и цивилизована Европа, бескомпромисно издејствовала и „независност". Подсетио је на монструозну причу о - трговини људским органима. Европа, коју то занима, прочита књигу Карле дел Понте и чуди се... Мало. Онако, као кад би Уругвај у последњем минуту на светском првенству победио Енглеску у четвртфиналу, рецимо. Али не „шокира се". Толико се Европа „шокирала" да је са Сједињеним Америчким Државама, без да се устезала и секунду, „признала Косово, државу које ни формално нема економију, али има криминалне гангове који тргују дрогом, основне привредне делатности су крујумчарења, трговина белим робљем. Додуше има једна вредна ставка у косовском билансу: америчка војна база Бондстил, коју је Савет Европе у расправи о људским правима описао као ‘мању верзију Гвантанама'. Дел Понтеовој, сад швајцарском допломати, речено је од стране њене владе да обустави промоцију књиге."

У закључку текста, Пилџер подсећа на ток од 1991. године кад је на европском састанку „на врху" у Мастрихту одлучено да Европа призна Хрватску и тако целу земљу Јужних Словена гурне у рат, па до 1999. кад су Европа и САД у Рамбујеу Србији дали „фер понуду" да пристане на мирну „окупацију НАТО снага или да буде покорена бомбама". И „не заборавите шта се десило у Југославији", каже Пилџер, јер је „то била перфектна проба крвопролића у Авганистану и Ираку".

Сећам се како је Џефри Најс, заменик у хашком тужилаштву за ратне злочине, у интервјуу НИН-у који је дао у Лондону, већ као неко ко је изашао из тога, објашњавао да његова бивша шефица Карла дел Понте прича бајке јер је то - вађење органа и њихово транспортовање - немогуће. Тај умни човек се разумео и у то, кад је требало. Ондашњи сукоб њега и Карле дел Понте свакако није био сукоб људи притиснутих моралним дилемама, а који се боре да истина изађе на видело, те неслагање произилази из чињенице да само о томе имају различите идеје. Не, то је сукоб служби, интереса, „воља за моћ". Јер, они јесу „међународна заједница" у односу на нас, али између себе разликују шта је чије и шта је коме од значаја. Карла није успела да „шокира" Европу својим страшним открићем. Две године касније, њен сарадник из романтичног доба када су у швајцарским брдима заједно јурили мале криминалце - успео је. Како је то могуће? Па ваљда се човек шокира кад први пут чује страшне истине! После се чуди, анализира, расправља, настоји да нешто учини. Није био тренутак! Сада неком треба тај „шок". Бићемо, у неком трену, свесни и ми - коме и зашто. А њихов ђак, обучаван по европским камповима за „псе мира", Хашим Тачи може да заврши како јачима буде требало. Да влада, или да страда.

И то је то. Европски шок над нашом судбином је као бес лава коме смета тврда кожа преклане антилопе да руча „к'о човек".

Шокови ће да потону. Једино, остаће прича да је „међународна заједница" на пројекту Косова увела нове начине финасирања својих играча на терену. Досад су службе омогућавале герилцима који бране „амерички национални интерес" па су почашћени да буду „ослободилачке војске", да тргују дрогом, оружјем, нафтом, цигаретама, алкохолом, храном, људима... А у темеље „независног" Косова уграђени су људски органи отетих Срба! Др Франкештајн и гроф Дракула се горе „крсте и левом и десном руком". Људска машта их је поразила. То њима никад не би пало на памет. Кад се „шок" санира биће занимљиво ко ће да победи: „демократи" који ће инсистирати да се поштује воља албанског народа или ови „шокирани" који су изненада почели да верују да злочинци не могу да буду вође „признатих" држава. Гледаћемо тај филм. А од др Кушнера, великог Европљанина и човека од речи, могло би се очекивати да кад га ослободе свих државничких обавеза, нестане из Париза нетрагом...

И кад се на „Косову равном" појави неко прерушен у Зороа Осветника, кад заслужена казна почне да стиже прво оне који су побили оне жетеоце, па онда ове „докторе" који су оперисали наживо... Свима ће бити јасно. Приповедаће се деценијама, као у причама Џека Лондона, како неки црни коњаник у бесаним ноћима језди Газиместаном, а на врху његовог копља ломе се муње... Беспризорници ће стрепети да на њиховој кући не осване графит „Правда без граница". О Дику Мартију ће се на Косову тада причати као о милосрдном анђелу...

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер