уторак, 22. октобар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Хроника > Слободан Аћимовић: Банана економија
Хроника

Слободан Аћимовић: Банана економија

PDF Штампа Ел. пошта
понедељак, 30. мај 2011.

Како против нелегалне економије

Озбиљне расправе и анализе се воде и тек ће се водити да ли се и у којој мери нешто променило у последњих 11 година, у економском животу Србије. Једно је сигурно – постоје понашања, зараде и стилови менаџмента који су „остали у деведесетим годинама”. Већ неколико година учествујем у тиму који анализира стање у ланцу снабдевања српског тржишта воћем и поврћем. Пратимо промене на тржишту, квалитет рада институција које у томе учествују, анкетирамо главне играче на тржишту.

Када својим студентима желим практично да објасним како је један сегмент нашег економског система неефикасан, ја не „потежем” незавршене коридоре – то сви видимо како „иде”, већ као пример узмем банану. Банана је пример воћа које по правилу једемо у неадекватном стању. Или је презрела, скроз жута (до пегавости), или је недовољно зрела, зелена. Уз то, углавном је плаћамо по вишој цени него што би требало, далеко од очекиваног односа цена-квалитет. Надаље, моје предавање улази у сиву зону, тј. објашњавам како банане (и друго јужно воће) улазе и како се чувају на домаћем тржишту. То су по правилу неадекватни транспортни и складишни капацитети. Главни део такве „банана економије” манифестује се кроз смањивање вредности увоза на који се плаћа царина и ПДВ. Воће које купујемо (посебно увозни асортиман) са једне стране неадекватног је квалитета, а продаје се по знатно вишој цени него што би такав квалитет заслуживао. Али зато неко у сивој економији воћа и поврћа зарађује одличне паре, без економског дисконтинуитета.

У ланцима снабдевања воћа и поврћа ништа се није мењало у последњих двадесетак година. Осим, зараде увозника, великог избегавања (кроз смањивање основице) плаћања царина и пореза, непријављивања људи који раде на тим пословима итд. Потребно је да свако од нас проведе само један дан на београдској Кванташкој пијаци и да се летимичним погледом увери у ове моје ставове. Тамо ће снимити профил понуде, начин трговања, квалитет робе, поштовање „стандарда” квалитета хране итд. Нормалан грађанин ће се одмах запитати може ли тај процес трговања на велико воћем и поврћем да функционише организованије, чистије, да промет мање кошта и да буде легализован у највећој могућој мери. Да ли грађани Београда и Србије заслужују да једу квалитетнији производ, по нижој цени? Да, наравно, за то нам између осталог треба велетржница.

Шта смо учинили за велетржницу

Како објаснити чињеницу да је Београд једини град те величине у Европи који нема велетржницу као организовано место за легално трговање воћем и поврћем, у затвореном простору без расхладних уређаја? Многа наша истраживања су показала да велетржница може да поспеши домаћу пољопривредну производњу и дугорочне, организоване аранжмане при извозу воћа и поврћа.

Такође, европске велетржнице по правилу доносе и до 30 одсто ниже цене хране у трговини на велико. Велетржница обезбеђује адекватан третман чувања воћа и поврћа и њен трансфер ка малопродаји, што значи да она као државно вођена институција омогућава поштовање европских стандарда квалитета хране.

О повећању легалности промета воћа и поврћа преко велетржнице не треба ни говорити.

Неке процене говоре да због непостојања велетржнице као организованог места за трговину на велико воћем и поврћем и даље постоје два битна домена сиве економије: 1) снижено плаћање царина и разних пореза (ПДВ, пореза на зараде, пореза на добит предузећа итд.) и 2) сива економија у јавним набавкама. Наиме, у свету је цена неког артикла на велетржници берзанска. По тој цени војска, болнице, вртићи и други велики купци свакодневно набављају свеже воће и поврће и другу храну. То чини непотребним јавне набавке, које продужавају и по правилу у нашим условима поскупљују набавну вредност тих артикала.

Шта смо урадили да добијемо велетржницу, за почетак у Београду? Професор Ловрета и његов тим са Економског факултета много тога у последњих девет година. У свему томе нас је добро пратио менаџмент Градских пијаца и Градска управа. А држава? Ту је некако било најмање слуха, „док не завршимо коридоре” (и слично), као да велетржница у Београду није институција од општег интереса за државу Србију у целини.

*Ванредни професор на Катедри за пословну економију и менаџмент Економског факултета у Београду

(Политика)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, до краја 2019. бити постигнут споразум Београда и Приштине?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер