Slobodan Aćimović: Banana ekonomija

Kako protiv nelegalne ekonomije

Ozbiljne rasprave i analize se vode i tek će se voditi da li se i u kojoj meri nešto promenilo u poslednjih 11 godina, u ekonomskom životu Srbije. Jedno je sigurno – postoje ponašanja, zarade i stilovi menadžmenta koji su „ostali u devedesetim godinama”. Već nekoliko godina učestvujem u timu koji analizira stanje u lancu snabdevanja srpskog tržišta voćem i povrćem. Pratimo promene na tržištu, kvalitet rada institucija koje u tome učestvuju, anketiramo glavne igrače na tržištu.

Kada svojim studentima želim praktično da objasnim kako je jedan segment našeg ekonomskog sistema neefikasan, ja ne „potežem” nezavršene koridore – to svi vidimo kako „ide”, već kao primer uzmem bananu. Banana je primer voća koje po pravilu jedemo u neadekvatnom stanju. Ili je prezrela, skroz žuta (do pegavosti), ili je nedovoljno zrela, zelena. Uz to, uglavnom je plaćamo po višoj ceni nego što bi trebalo, daleko od očekivanog odnosa cena-kvalitet. Nadalje, moje predavanje ulazi u sivu zonu, tj. objašnjavam kako banane (i drugo južno voće) ulaze i kako se čuvaju na domaćem tržištu. To su po pravilu neadekvatni transportni i skladišni kapaciteti. Glavni deo takve „banana ekonomije” manifestuje se kroz smanjivanje vrednosti uvoza na koji se plaća carina i PDV. Voće koje kupujemo (posebno uvozni asortiman) sa jedne strane neadekvatnog je kvaliteta, a prodaje se po znatno višoj ceni nego što bi takav kvalitet zasluživao. Ali zato neko u sivoj ekonomiji voća i povrća zarađuje odlične pare, bez ekonomskog diskontinuiteta.

U lancima snabdevanja voća i povrća ništa se nije menjalo u poslednjih dvadesetak godina. Osim, zarade uvoznika, velikog izbegavanja (kroz smanjivanje osnovice) plaćanja carina i poreza, neprijavljivanja ljudi koji rade na tim poslovima itd. Potrebno je da svako od nas provede samo jedan dan na beogradskoj Kvantaškoj pijaci i da se letimičnim pogledom uveri u ove moje stavove. Tamo će snimiti profil ponude, način trgovanja, kvalitet robe, poštovanje „standarda” kvaliteta hrane itd. Normalan građanin će se odmah zapitati može li taj proces trgovanja na veliko voćem i povrćem da funkcioniše organizovanije, čistije, da promet manje košta i da bude legalizovan u najvećoj mogućoj meri. Da li građani Beograda i Srbije zaslužuju da jedu kvalitetniji proizvod, po nižoj ceni? Da, naravno, za to nam između ostalog treba veletržnica.

Šta smo učinili za veletržnicu

Kako objasniti činjenicu da je Beograd jedini grad te veličine u Evropi koji nema veletržnicu kao organizovano mesto za legalno trgovanje voćem i povrćem, u zatvorenom prostoru bez rashladnih uređaja? Mnoga naša istraživanja su pokazala da veletržnica može da pospeši domaću poljoprivrednu proizvodnju i dugoročne, organizovane aranžmane pri izvozu voća i povrća.

Takođe, evropske veletržnice po pravilu donose i do 30 odsto niže cene hrane u trgovini na veliko. Veletržnica obezbeđuje adekvatan tretman čuvanja voća i povrća i njen transfer ka maloprodaji, što znači da ona kao državno vođena institucija omogućava poštovanje evropskih standarda kvaliteta hrane.

O povećanju legalnosti prometa voća i povrća preko veletržnice ne treba ni govoriti.

Neke procene govore da zbog nepostojanja veletržnice kao organizovanog mesta za trgovinu na veliko voćem i povrćem i dalje postoje dva bitna domena sive ekonomije: 1) sniženo plaćanje carina i raznih poreza (PDV, poreza na zarade, poreza na dobit preduzeća itd.) i 2) siva ekonomija u javnim nabavkama. Naime, u svetu je cena nekog artikla na veletržnici berzanska. Po toj ceni vojska, bolnice, vrtići i drugi veliki kupci svakodnevno nabavljaju sveže voće i povrće i drugu hranu. To čini nepotrebnim javne nabavke, koje produžavaju i po pravilu u našim uslovima poskupljuju nabavnu vrednost tih artikala.

Šta smo uradili da dobijemo veletržnicu, za početak u Beogradu? Profesor Lovreta i njegov tim sa Ekonomskog fakulteta mnogo toga u poslednjih devet godina. U svemu tome nas je dobro pratio menadžment Gradskih pijaca i Gradska uprava. A država? Tu je nekako bilo najmanje sluha, „dok ne završimo koridore” (i slično), kao da veletržnica u Beogradu nije institucija od opšteg interesa za državu Srbiju u celini.

*Vanredni profesor na Katedri za poslovnu ekonomiju i menadžment Ekonomskog fakulteta u Beogradu

(Politika)