Robert Kaplan: Uticaj geografije na sudbinu država

Od slavne iranske prošlosti, kao najstarije svetske supersile, do Rusije danas i njene neprekidne opsesije da zaštiti svoje teritorije, prominentni američki novinar i autor Robert Kaplan u novoj knjizi „Osveta geografije: Šta nam mapa govori o dolazećim sukobima i bitkama protiv sudbine“ (The Revenge of Geography: What the Map Tell Us About Coming Conflicts and The Battle Against Fate) prati istoriju glavnih tačaka na svetskoj sceni kroz njihove geografske prednosti i nedostatke. Kaplan je pratio kako su pozicije država na karti uticale na njihovu sudbinu i objašnjava kako lekcije iz istorije mogu sprečiti konflikte u budućnosti.

RFE/RL: Napisali ste da je “geografija u pozadini ljudske istorije... pozicija države na mapi je prva stvar koja je definiše, čak mnogo više nego vladajuća filozofija“. Zašto je geografija toliko važna u definisanju države?

Kaplan: Zato što definiše poziciju države na mapi. Time se definišu njena ograničenja kao i šanse. Na primer, Velika Britanija je ostrvo, veliko ostrvo, tako da nije morala da se plaši od napada sa kopna na granicama. Stoga je stotinama godina mogla da se razvija u sigurnosti unutar sebe, i to je razlog zašto ima tako razvijenu demokratiju.

Pogledajte na mapi SAD, pogledajte kako je razuđena i razbijena istočna obala SAD. Severoistok je ispunjen s mnogo, mnogo dobrih prirodnih luka. To je jedan od razloga zašto je 13 kolonija moglo napraviti valjan oblik. Možete pogledati celu obalu Afrike – ona je tako velika prostorno, ali ima relativno malo prirodnih luka, što je onemogućavalo razvoj.

Pogledajte Rusiju. Rusija se sastoji od polovine dužne linije sveta. Ipak, ima vrlo malo prirodnih granica. Otvorena je za invazije sa nekoliko tačaka. To je razlog ruske nesigurnosti i sumnjivosti u nacionalnom karakteru.

RFE/RL: Ali ste onda ipak mape nazvali "ukorom samih pojmova jednakosti i jedinstva čovečanstva, jer nas podsećaju na sva različita okruženja na zemlji koja čine ljude duboko neravnopravnim i razjedinjenim na mnogo načina, što dovodi do sukoba, na kojem se realizam gotovo isključivo bazira." Kako karte mogu imati toliku moć?

Kaplan: Mapa objedinjuje ceo spektar generalizacija. Karte mogu lagati. Karta od subsaharske Afrike pokazuje granice gde možda one ne bi trebale biti. Mape pokazuju umerene tanke zone manje u odnosu na severne geografske širine, tako da Grenland i Kanada, pa čak i Evropa izgledaju puno veće na karti nego što zapravo jesu. Karte nam pokazuju svaku naciju u drugačijim okolnostima. Svi narodi ili nacije nemaju iste mogućnosti.

Uzmite zemlje Beneluksa na severozapadu Evrope. One imaju razuđenu i zaštićenu obalsku liniju otvorenu za trgovačke rute preko Atlantika. One su pune veoma bogate rastresite zemlje. Imaju zaštićene šumske otvore. Sve to im je omogućilo razvoj u eri tehnologije, posebno pokretljivog tipa, i kada ih poredite sa zatvorenim zemljama u centralnoj Africi, možete videti zašto je razvoj brži u Evropi nego u tom delu Afrike. Drugim rečima, sve države nisu rođene sa istim šansama.

RFE/RL: I to je jedna od ključnih teških realnosti koju su na kraju Hladnog rata neki ljudi ignorisali?

Kaplan: Hladni rat je zaslepio zapadne mislioce kada je reč o realnostima geografskih karata. On je veštački podelio Berlin. Veštački je smestio Grčku u Zapadnu Evropu, a zapravo je činjenica da je Grčka jedna siromašna balkanska i mediteranska država sa nekoliko razvojnih problema koje vuče još od vremena turskog i vizantijskog despotizma.

RFE/RL: Govorite o velikoj istorijskoj lekciji „Minhen“ - o čemu je reč?

Kaplan: Minhenska analogija vraća nas na konferenciju iz 1938. u Minhenu između britanskog premijera Nevila Čemberlena i Adolfa Hitlera, kada je Čemberlen popustio pred Hitlerovim zahtevima. I to je, naravno, dovelo do preuzimanja Sudetske oblasti, pa do Drugog svetskog rata itd... Tako da je lekcija iz Minhena sledeća: Ustanite protiv diktatora sada, jer ako ne ustanete protiv njega danas, on će uzeti još teritorija i izazvati još više pustoši sutra.

Drugim rečima intervenišite u Bosni pre nego što bude kasno, zbacite Sadama Huseina pre nego bude kasno, intervenišite u Siriji pre nego što bude kasno.

Problem je kao što ste verovatno svesni, to što je „minhenska analogija“ jednodimenzionalna. Pokušava da smesti svaku veliku odluku u onu sa kojom je Čemberlen bio suočen u Minhenu, a to ne može baš tako. To može jedino biti deo priče.

RFE/RL: Pišete o tome kako je nedostatak prirodnih granica Rusije hranio nacionalnu opsesiju za potrebom da kontrolišu teritoriju kao zaštitu od upada. Citirali ste istoričara G. Patric Marcha koji kaže da je ruska teritorijalna ranjivost uslovila rast "velike tolerancije za tiraniju". Da li to pomaže u objašnjenju dela tvrdolinijske politike predsednika Vladimira Putina?

Kaplan: Zapadni mediji vole da mrze Putina, jer se ne uklapa u njihovu baštu različitih liberalnih vladara koji dobijaju apluze na popularnim konferencijma. Ali Putin, kada ga sagledate realno, nije totalitarni vladar – samo “200 na sat” normalan ruski poludiktator, čiji cinični neoliberalizam potiče iz duboke, duboke geografske nesigurnosti.

Putin gleda u Evropu i vidi šta su ruski carevi i komesari videli pre njega: jednu rutu za invaziju na Rusiju, istoriju invazije na Rusiju od strane Šveđana, Poljaka, Francuza, Nemaca, Litvanaca i tako redom... i stoga baš kao i komunistički čelnici pre njega, on hoće tampon države. On želi da ima preovlađujući uticaj na Baltičkom moru. On želi države tampon zone u Istočnoj Evropi, on ne prihvata kolaps Varšavskog pakta, on zna da ne može preuzeti Baltičke države, koje su članice NATO-a, ali će pokušati. On će nastaviti sa pritiskom na različite načine preko gasovoda, kriminalnih grupa, cyber napadima i sl.

Iste mere za svoje potrebe primenjuje na tampon države kao što su Belorusija i Ukrajina. Iz istih razloga iz kojih je izvršio invaziju na Gruziju 2008. ili kako pokušava dobiti uticaj u Centralnoj Aziji - iako mu nedostaje vojna propusnost da rekonstruiše rusko carstvo tamo. Putin razmišlja kao tradicionalni ruski vladar, jer je Rusija otvorena sa više strana za invazije. To je velika zemlja, moćna zemlja bez prirodnih granica, a prirodno bogatstvo je posebno nesigurno. Nedostaje im sigurnost s mora, koja su pak okružena okeanima.

RFE/RL: Zaključili ste nešto slično za Mesoptamiju - da je moderna tendencija prema tiraniji moguće “geografski determinisana“. Zabeležili ste da se svaki irački diktator vraća u pedesete "morao je biti više represivan od prethodnog kako bi državu uspeo sačuvati, jer je zemlja bez prirodnih granica sastavljena od Kurda, Sunita i Šiitskih Arapa, u kojoj vri dobro artikulisan stepen etničke i sektaške svesti."

Kaplan: Mesopotamija stoji popreko na istorijskoj ruti invazija. S obzirom da je Egipat bio zaštićen na severu sa Mediterana velikom deltom i pustinjom ili sa nekom stranom Nila, mogao je razvijati kohezivnu civilizaciju manje više zaštićenu od spoljne invazije.

Mesopotamija je bila na svačijoj ruti invazije. Zbog pravaca ljudske istorije koji je vodio preko velikog Bliskog istoka, Mesoptamija je na pravom uglu toga, ne uz to. Tako da je istorija invazija i supersila dala Mesopotamiji, koja je baza za današnji moderni Irak, veoma sumnjivu nacionalnu poziciju. To je omogućilo tendenciju ka diktatorima, veoma lošim diktatorima, potrebu za represijom, zato što je Mesopotamija objedinjavala nekoliko etničkih grupa koje su bile u konfliktu jedna sa drugom: Kurdi u Kurdskim planinama na severu, Suniti u centralnoj Mesopotamiji, Šiiti u južnoj Mesoptamiji. Te tri zaraćene grupe i činjenica da su na pravom uglu invazione rute, jedan je od razloga plodnog tla za dikatore u Mesopotamiji, počevši od 1958. i vodeći do Sadama Huseina kasnih šezdesetih, koje su bile naročito teške godine.

RFE/RL: Objasnite šta se mislili kada ste rekli da su Avganistan i Pakistan geografski zajedno povezani?

Kaplan: Avganistan i Pakistan dele istu sudbinu. To je stoga što ne postoji stvarna prirodna granica između dve države. Dok Avganistan manje više počiva na visokim pustinjskim visoravnima, Pakistan je u vlažnoj ravničarskoj dolini reke Ind. No spuštanje s visokih visoravni do reke Ind je tako postepeno da ne postoji čvrsta i jasna granica.

Tako da su granice veštačke i zbog toga što su veštačke veoma ih je teško kontrolisati. I kao dodatak imate Paštune, veliku Ind-islamsku grupu ljudi koji žive s obe strane granice – čineći granicu još više veštačkom. Tako da neki cilj razdvajanja Avganistana od Pakistana i stvaranja dve države koje dobro funkcionišu još uvek je i biće teško ostvarljiv zadatak.

RFE/RL: Koliko težak? Koliko je kurs onoga što se dešavalo u njihovoj zajedničkoj prošlosti dalo vama informacija o tome kako vidite da će se situacija razvijati u njihovoj takođe zajedničkoj budućnosti, naročiti nakon povlačenja međunarodnih snaga iz Avganistana?

Kaplan: Ako pogledate mapu Avganistana i subkontinenta Ind, ono što vidite je da ne postoji stvarna granica između Avganistana i Pakistana, već je granica zapravo po sredini samog Avganistana. I ta granica je na Hindu Kuš planini. Na severu Hindu Kuš su Tažiki i Uzbeci. Na jugu su Paštuni, na severu Avganistana, među Tadžikima i Uzbecima su Turkmeni, i tu imate više ili manje mira. Imate i povećanje trgovine i ljudskih kontakata s Tadžikistanom i Uzbekistanom na severu. Drugim rečima, neka vrsta većeg Tadžikistana i većeg Uzbekistana postepeno se može formirati u budućnosti, čak i južni i istočni deo Avganistana izmešati s Paštunima na drugu stranu granice unutar Pakistana.

Tako da avganistanska i pakistanska država mogu nestati u smislu njihovih identiteta i možemo videti kako će preklapanja regija zaživeti. Kada Sjedinjene Države odu, tu će morati biti neke vrsta dijaloga, ili sukoba, između Indije i Pakistana, jer i Indija traži Avganistan koji nije neprijateljski nastrojen. Dakle, ovo područje će biti turbulentno još mnogo godina.

RFE/RL: Šta je sa geografskom pozicijom Amerike – rekli ste da je imala nemerljive koristi od dva okeana?

Kaplan: Amerikanci vole da misle da su veliki narod zbog onoga što jesu, jer su velika demokratija. Ali ja bih takođe dodao i da su veliki narod zbog toga gde se ispostavilo da žive: u poslednjoj velikoj i resursima bogatoj umerenoj zoni. I ne samo zato, već i zbog toga što je to velika dolina umerene zone, sa velikim kopnenim vodenim putevima, za razliku od reka u Rusiji, koje je dele jer plove od severa ka jugu, umesto istoka ka zapadu, u Sjedinjenim Državama ujedinjuju kontinent od istoka ka zapadu. Na severu su SAD zaštićene od kanadskog Arktika. Tu su naravno Atlanski i Pacifički okeani koje od SAD prave virtuelno ostrvo, štiteći ali istovremeno i otvarajući trgovački put sa Evropom i istočnom Azijom.

Jedini problem koji SAD imaju sa geografijom je pretnja od meksičke demografije na jugu. Granica sa Meksikom je gotovo veštačka. Vi tu imate posla sa granicom između zemlje Prvog sveta i zemlje Trećeg sveta. Imate Latine sa obe strane granice, mnogi od gradova u SAD na granici imaju veoma veliku Hispano populaciju, tako da je to budućnost Meksika, koji na jednoj strani ima jednu od najvećih ekonomija na svetu, ali i na drugoj strani potkopan je nasiljem narko bandi i kartela. Tako da će budućnost Meksika pomoći da se determiniše budućnost SAD. U budućnosti SAD mogle bi imati sever-jug orijentaciju pre nego istok-zapad, te sjajne mitske patriotske orijentacije.

RFE/RL: Nazvali ste Iran “najstarijom prvom svetskom super silom“, zbog prednosti koje ima lokacijom i identitetom. Šta to znači?

Kaplan: Iranska država savršeno konfigurira sa iranskom visoravni. To zvuči očigledno, ali zapravo nije. To su neobične okolnosti. Saudijska Arabija ne konfigurira sa Arabijskim poluostrvom – ima još puno država na Arabijskom poluostrvu, takođe. Sirija je veštačka, Libija takođe. Kada je Iran u pitanju tu nema ništa veštačko. To je država na iranskoj visoravni. I ta država ima svoj severni Kaspijski basen sa svom naftom i prirodnim gasom, i na jugu Persijski zaliv takođe sa naftom. Tako da je država Iran sa visoravni smeštena u dve velike naftom bogate regije na velikom Bliskom istoku. Sa severa i juga Irana, svi putevi su otvoreni ka Centralnoj Aziji što ni jedna druga bliskoistočna država nema. I na zapadu, svi putevi su otvoreni ka Mesopotamiji, ka Iraku. Tako da je to savršena geografska pozicija.

I iz te savršene i prirodne geografske pozicije, Iran je razvijao milenijumima veliku kulturu, civilizaciju i carstva. Od Meda, Parćana, Aćemenida do Sasanida, kulminirajući pak sa sadašnjim ajatolasima. Problem sa ajatolasima je taj što je za razliku od ranije iranske civilizacije koja je bila kulturno bogata, eklektična, otvorena, sladostrasna čak, ovo jedna veoma niska opresivna, nasilju sklona reinkarnacija bivših iranskih carstava. Vladaju bombašima samoubicama i teroristima od Mediterana do zapada Avganistana, i kao što sam napisao u mojoj knjizi, upravo nizak kvalitet sadašnjeg iranskog režima, pokazuje svu svoju limitiranost i nagoveštava signale njihovog konačnog pada.

RFE/RL: Šta želite da zaključe čitaoci vaše knjige – šta treba da misle o geografskoj lokaciji države i sudbini, šta se već dogodilo zbog toga, i šta bi se moglo dogoditi u budućnosti?

Kaplan: Čitalac nakon čitanja ove knjige treba da shvati kako je geografija izuzetno važna. Geografija postavlja ograničenja. Ona uslovljava limite našeg ponašanja. Ali strašni kakvi jesu ti limiti, ima još uvek više nego dovoljno mesta za sve voljne individualce, za ljudske uticaje, da poboljšaju svet, smire krize. Drugim rečima, jedino ako prepoznate i priznate limite i ono što je okrenuto protiv vas, tek onda možete preduzeti mere da se to prevlada. Ova knjiga pokazuje sve što je potrebno za prevladavanje, ali ostavlja čitatelja s nadom - da lekcije iz geografije u konačnom treba da dovedu lidere do toga da pokušaju postići ravnotežu moći, i to je ona forma pravilne ravnoteže moći da bi se slobode i civilno društvo mogli proširiti.

Razgovarala Heather Maher; prevela: Biljana Jovićević

(RSE, 11. 9. 2012)