Роберт Каплан: Утицај географије на судбину држава

Од славне иранске прошлости, као најстарије светске суперсиле, до Русије данас и њене непрекидне опсесије да заштити своје територије, проминентни амерички новинар и аутор Роберт Каплан у новој књизи „Освета географије: Шта нам мапа говори о долазећим сукобима и биткама против судбине“ (The Revenge of Geography: What the Map Tell Us About Coming Conflicts and The Battle Against Fate) прати историју главних тачака на светској сцени кроз њихове географске предности и недостатке. Каплан је пратио како су позиције држава на карти утицале на њихову судбину и објашњава како лекције из историје могу спречити конфликте у будућности.

РФЕ/РЛ: Написали сте да је “географија у позадини људске историје... позиција државе на мапи је прва ствар која је дефинише, чак много више него владајућа филозофија“. Зашто је географија толико важна у дефинисању државе?

Каплан: Зато што дефинише позицију државе на мапи. Тиме се дефинишу њена ограничења као и шансе. На пример, Велика Британија је острво, велико острво, тако да није морала да се плаши од напада са копна на границама. Стога је стотинама година могла да се развија у сигурности унутар себе, и то је разлог зашто има тако развијену демократију.

Погледајте на мапи САД, погледајте како је разуђена и разбијена источна обала САД. Североисток је испуњен с много, много добрих природних лука. То је један од разлога зашто је 13 колонија могло направити ваљан облик. Можете погледати целу обалу Африке – она је тако велика просторно, али има релативно мало природних лука, што је онемогућавало развој.

Погледајте Русију. Русија се састоји од половине дужне линије света. Ипак, има врло мало природних граница. Отворена је за инвазије са неколико тачака. То је разлог руске несигурности и сумњивости у националном карактеру.

РФЕ/РЛ: Али сте онда ипак мапе назвали "укором самих појмова једнакости и јединства човечанства, јер нас подсећају на сва различита окружења на земљи која чине људе дубоко неравноправним и разједињеним на много начина, што доводи до сукоба, на којем се реализам готово искључиво базира." Како карте могу имати толику моћ?

Каплан: Мапа обједињује цео спектар генерализација. Карте могу лагати. Карта од субсахарске Африке показује границе где можда оне не би требале бити. Мапе показују умерене танке зоне мање у односу на северне географске ширине, тако да Гренланд и Канада, па чак и Европа изгледају пуно веће на карти него што заправо јесу. Карте нам показују сваку нацију у другачијим околностима. Сви народи или нације немају исте могућности.

Узмите земље Бенелукса на северозападу Европе. Оне имају разуђену и заштићену обалску линију отворену за трговачке руте преко Атлантика. Оне су пуне веома богате растресите земље. Имају заштићене шумске отворе. Све то им је омогућило развој у ери технологије, посебно покретљивог типа, и када их поредите са затвореним земљама у централној Африци, можете видети зашто је развој бржи у Европи него у том делу Африке. Другим речима, све државе нису рођене са истим шансама.

РФЕ/РЛ: И то је једна од кључних тешких реалности коју су на крају Хладног рата неки људи игнорисали?

Каплан: Хладни рат је заслепио западне мислиоце када је реч о реалностима географских карата. Он је вештачки поделио Берлин. Вештачки је сместио Грчку у Западну Европу, а заправо је чињеница да је Грчка једна сиромашна балканска и медитеранска држава са неколико развојних проблема које вуче још од времена турског и византијског деспотизма.

РФЕ/РЛ: Говорите о великој историјској лекцији „Минхен“ - о чему је реч?

Каплан: Минхенска аналогија враћа нас на конференцију из 1938. у Минхену између британског премијера Невила Чемберлена и Адолфа Хитлера, када је Чемберлен попустио пред Хитлеровим захтевима. И то је, наравно, довело до преузимања Судетске области, па до Другог светског рата итд... Тако да је лекција из Минхена следећа: Устаните против диктатора сада, јер ако не устанете против њега данас, он ће узети још територија и изазвати још више пустоши сутра.

Другим речима интервенишите у Босни пре него што буде касно, збаците Садама Хусеина пре него буде касно, интервенишите у Сирији пре него што буде касно.

Проблем је као што сте вероватно свесни, то што је „минхенска аналогија“ једнодимензионална. Покушава да смести сваку велику одлуку у ону са којом је Чемберлен био суочен у Минхену, а то не може баш тако. То може једино бити део приче.

РФЕ/РЛ: Пишете о томе како је недостатак природних граница Русије хранио националну опсесију за потребом да контролишу територију као заштиту од упада. Цитирали сте историчара G. Patric Marcha који каже да је руска територијална рањивост условила раст "велике толеранције за тиранију". Да ли то помаже у објашњењу дела тврдолинијске политике председника Владимира Путина?

Каплан: Западни медији воле да мрзе Путина, јер се не уклапа у њихову башту различитих либералних владара који добијају аплузе на популарним конференцијма. Али Путин, када га сагледате реално, није тоталитарни владар – само “200 на сат” нормалан руски полудиктатор, чији цинични неолиберализам потиче из дубоке, дубоке географске несигурности.

Путин гледа у Европу и види шта су руски цареви и комесари видели пре њега: једну руту за инвазију на Русију, историју инвазије на Русију од стране Швеђана, Пољака, Француза, Немаца, Литванаца и тако редом... и стога баш као и комунистички челници пре њега, он хоће тампон државе. Он жели да има преовлађујући утицај на Балтичком мору. Он жели државе тампон зоне у Источној Европи, он не прихвата колапс Варшавског пакта, он зна да не може преузети Балтичке државе, које су чланице НАТО-а, али ће покушати. Он ће наставити са притиском на различите начине преко гасовода, криминалних група, cyber нападима и сл.

Исте мере за своје потребе примењује на тампон државе као што су Белорусија и Украјина. Из истих разлога из којих је извршио инвазију на Грузију 2008. или како покушава добити утицај у Централној Азији - иако му недостаје војна пропусност да реконструише руско царство тамо. Путин размишља као традиционални руски владар, јер је Русија отворена са више страна за инвазије. То је велика земља, моћна земља без природних граница, а природно богатство је посебно несигурно. Недостаје им сигурност с мора, која су пак окружена океанима.

РФЕ/РЛ: Закључили сте нешто слично за Месоптамију - да је модерна тенденција према тиранији могуће “географски детерминисана“. Забележили сте да се сваки ирачки диктатор враћа у педесете "морао је бити више репресиван од претходног како би државу успео сачувати, јер је земља без природних граница састављена од Курда, Сунита и Шиитских Арапа, у којој ври добро артикулисан степен етничке и секташке свести."

Каплан: Месопотамија стоји попреко на историјској рути инвазија. С обзиром да је Египат био заштићен на северу са Медитерана великом делтом и пустињом или са неком страном Нила, могао је развијати кохезивну цивилизацију мање више заштићену од спољне инвазије.

Месопотамија је била на свачијој рути инвазије. Због праваца људске историје који је водио преко великог Блиског истока, Месоптамија је на правом углу тога, не уз то. Тако да је историја инвазија и суперсила дала Месопотамији, која је база за данашњи модерни Ирак, веома сумњиву националну позицију. То је омогућило тенденцију ка диктаторима, веома лошим диктаторима, потребу за репресијом, зато што је Месопотамија обједињавала неколико етничких група које су биле у конфликту једна са другом: Курди у Курдским планинама на северу, Сунити у централној Месопотамији, Шиити у јужној Месоптамији. Те три зараћене групе и чињеница да су на правом углу инвазионе руте, један је од разлога плодног тла за дикаторе у Месопотамији, почевши од 1958. и водећи до Садама Хусеина касних шездесетих, које су биле нарочито тешке године.

РФЕ/РЛ: Објасните шта се мислили када сте рекли да су Авганистан и Пакистан географски заједно повезани?

Каплан: Авганистан и Пакистан деле исту судбину. То је стога што не постоји стварна природна граница између две државе. Док Авганистан мање више почива на високим пустињским висоравнима, Пакистан је у влажној равничарској долини реке Инд. Но спуштање с високих висоравни до реке Инд је тако постепено да не постоји чврста и јасна граница.

Тако да су границе вештачке и због тога што су вештачке веома их је тешко контролисати. И као додатак имате Паштуне, велику Инд-исламску групу људи који живе с обе стране границе – чинећи границу још више вештачком. Тако да неки циљ раздвајања Авганистана од Пакистана и стварања две државе које добро функционишу још увек је и биће тешко остварљив задатак.

РФЕ/РЛ: Колико тежак? Колико је курс онога што се дешавало у њиховој заједничкој прошлости дало вама информација о томе како видите да ће се ситуација развијати у њиховој такође заједничкој будућности, нарочити након повлачења међународних снага из Авганистана?

Каплан: Ако погледате мапу Авганистана и субконтинента Инд, оно што видите је да не постоји стварна граница између Авганистана и Пакистана, већ је граница заправо по средини самог Авганистана. И та граница је на Хинду Куш планини. На северу Хинду Куш су Тажики и Узбеци. На југу су Паштуни, на северу Авганистана, међу Таџикима и Узбецима су Туркмени, и ту имате више или мање мира. Имате и повећање трговине и људских контаката с Таџикистаном и Узбекистаном на северу. Другим речима, нека врста већег Таџикистана и већег Узбекистана постепено се може формирати у будућности, чак и јужни и источни део Авганистана измешати с Паштунима на другу страну границе унутар Пакистана.

Тако да авганистанска и пакистанска држава могу нестати у смислу њихових идентитета и можемо видети како ће преклапања регија заживети. Када Сједињене Државе оду, ту ће морати бити неке врста дијалога, или сукоба, између Индије и Пакистана, јер и Индија тражи Авганистан који није непријатељски настројен. Дакле, ово подручје ће бити турбулентно још много година.

РФЕ/РЛ: Шта је са географском позицијом Америке – рекли сте да је имала немерљиве користи од два океана?

Каплан: Американци воле да мисле да су велики народ због онога што јесу, јер су велика демократија. Али ја бих такође додао и да су велики народ због тога где се испоставило да живе: у последњој великој и ресурсима богатој умереној зони. И не само зато, већ и због тога што је то велика долина умерене зоне, са великим копненим воденим путевима, за разлику од река у Русији, које је деле јер плове од севера ка југу, уместо истока ка западу, у Сједињеним Државама уједињују континент од истока ка западу. На северу су САД заштићене од канадског Арктика. Ту су наравно Атлански и Пацифички океани које од САД праве виртуелно острво, штитећи али истовремено и отварајући трговачки пут са Европом и источном Азијом.

Једини проблем који САД имају са географијом је претња од мексичке демографије на југу. Граница са Мексиком је готово вештачка. Ви ту имате посла са границом између земље Првог света и земље Трећег света. Имате Латине са обе стране границе, многи од градова у САД на граници имају веома велику Хиспано популацију, тако да је то будућност Мексика, који на једној страни има једну од највећих економија на свету, али и на другој страни поткопан је насиљем нарко банди и картела. Тако да ће будућност Мексика помоћи да се детерминише будућност САД. У будућности САД могле би имати север-југ оријентацију пре него исток-запад, те сјајне митске патриотске оријентације.

РФЕ/РЛ: Назвали сте Иран “најстаријом првом светском супер силом“, због предности које има локацијом и идентитетом. Шта то значи?

Каплан: Иранска држава савршено конфигурира са иранском висоравни. То звучи очигледно, али заправо није. То су необичне околности. Саудијска Арабија не конфигурира са Арабијским полуострвом – има још пуно држава на Арабијском полуострву, такође. Сирија је вештачка, Либија такође. Када је Иран у питању ту нема ништа вештачко. То је држава на иранској висоравни. И та држава има свој северни Каспијски басен са свом нафтом и природним гасом, и на југу Персијски залив такође са нафтом. Тако да је држава Иран са висоравни смештена у две велике нафтом богате регије на великом Блиском истоку. Са севера и југа Ирана, сви путеви су отворени ка Централној Азији што ни једна друга блискоисточна држава нема. И на западу, сви путеви су отворени ка Месопотамији, ка Ираку. Тако да је то савршена географска позиција.

И из те савршене и природне географске позиције, Иран је развијао миленијумима велику културу, цивилизацију и царства. Од Меда, Парћана, Аћеменида до Сасанида, кулминирајући пак са садашњим ајатоласима. Проблем са ајатоласима је тај што је за разлику од раније иранске цивилизације која је била културно богата, еклектична, отворена, сладострасна чак, ово једна веома ниска опресивна, насиљу склона реинкарнација бивших иранских царстава. Владају бомбашима самоубицама и терористима од Медитерана до запада Авганистана, и као што сам написао у мојој књизи, управо низак квалитет садашњег иранског режима, показује сву своју лимитираност и наговештава сигнале њиховог коначног пада.

РФЕ/РЛ: Шта желите да закључе читаоци ваше књиге – шта треба да мисле о географској локацији државе и судбини, шта се већ догодило због тога, и шта би се могло догодити у будућности?

Каплан: Читалац након читања ове књиге треба да схвати како је географија изузетно важна. Географија поставља ограничења. Она условљава лимите нашег понашања. Али страшни какви јесу ти лимити, има још увек више него довољно места за све вољне индивидуалце, за људске утицаје, да побољшају свет, смире кризе. Другим речима, једино ако препознате и признате лимите и оно што је окренуто против вас, тек онда можете предузети мере да се то превлада. Ова књига показује све што је потребно за превладавање, али оставља читатеља с надом - да лекције из географије у коначном треба да доведу лидере до тога да покушају постићи равнотежу моћи, и то је она форма правилне равнотеже моћи да би се слободе и цивилно друштво могли проширити.

Разговарала Heather Maher; превела: Биљана Јовићевић

(РСЕ, 11. 9. 2012)