Политика: Шта Србија има на Косову

Шта то Срби и, на првоме месту држава Србија, имају на Косову и Метохији? Колико реалних, материјалних, људских, културних и природних добара има на том, како се политички популарно каже, делу наше територије? Има ли икаквог смисла борба за те потенцијале, људе – њихов живот и права? Да ли су улагања Србије беспотребно губљење времена и новца?

Хоће ли ће Србија, краткорочно и у дужем периоду, добити више у Европској унији од онога што данас има у Покрајини? Реално Срби са севера Косова и Метохије у „својим рукама” држе и контролишу већину резерви воде, а они са крајњег југа, на Шар-планини имају у свом поседу један од најлепших и најперспективнијихтуристичких центара на Балкану и, опет доста воде. Потенцијални развој и економска будућност не могу се замислити без ових ресурса.

„Ситније” вредности српских средина: рудници, прерада дрвета, велики део обрадиве земље се и не помињу. По једнима стварно, а по другима преувеличано рудно богатство сада је у рукама Албанца, протерани Срби у његовој експлоатацији, као и у сада неуспешној производњи струје још дуго неће учествовати.

Теза, или Косово или Европа, као и она о његовој подели опет намеће низ реалних и нама омиљених „небеских” питања о томе шта је наше на Косову? Да ли део српске политичке и културне елите прихвата „бајку о царству небеском” и истовремено се одриче свега земаљског на садашњем Косову? Зашто је Косово мера суицидног понашања српских националиста са комунистичким или социјалистичким наслеђем и предзнаком? Какво то чуло за фатализам, депресију, манију губљења, потребу да се одмах и без остатка изгине – баш као у оној некрофилској песми из деведесетих у којој „одлазимо да се не вратимо” – провали из тих људи и њихових идеја? У чему је суштина њиховог уживања у косовском поразу?

Други, „прагматични” политички корпус одриче било какве везе са „тим парчетом давно изгубљене земље” његово знање је оскудно, презире митологију и у потрази је за новим идентитетом – „уважава реалност на терену”.

И једнима и другима, супротставља се свакодневни живот и за већину политичара невероватно откриће: Срби на Косову се рађају! У том, за „реалну” и „митолошку” политику, готово непостојећем свету живе наше најбројније породице, ту се рађа највише деце у Србији. Званични подаци из породилишта у Грачаници и Косовској Митровици кажу да се овде 2010. године родило 1.110 беба, а према проценама педијатара још око 400 новорођенчади са Косова и Метохије, због недостатка болнице у Косовском Поморављу, општих лоших услова и специфичних потреба породиља, долази на свет у Врању, Нишу или Београду. Када се упореде ови подаци са онима из централне Србије онда се види да се у два округа, Борском и Зајечарском са урбаним центрима и осам општина, роди свега 1.821 беба. Док на југу, и то оном према Косову и Метохији, све изгледа старачки пусто у несигурној и тензичној Косовској Митровици роди се 645 беба, а у читавом Топличком округу (општине Куршумлија, Прокупље, Блаце и Житорађа) само 825 новорођенчади. Како то да се у општини Пирот роди 441 дете, у Горњем Милановцу 397, а у некој тамо угроженој, заборављеној забити каква је Грачаница код Приштине 465 нових становника. Која политика иде у сусрет том животу и има ли неко план за те младе људе?

Грађани Србије на Косову и Метохији имају Универзитет, потпуно одвојен систем средњег и основног образовања, позориште, стварајућу културу, здравство функционалније од оног албанског, засебан и поуздан систем информисања, општине и мрежу институција, чак и у најмањим енклавама. Срби на Косову плаћају у динарима. Београд има пресудан утицај на косовску полицију са севера коју уредно финансира Приштина, он је значајнији за све полицајце са југа од њихових косовских команданата. Срби имају нове општине које признају власт Приштине и опет грчевито хоће везе са Београдом. Одговор на то има ли њихово постојање смисла даће опет Срби, ако буду имали интереса и храбрости.

Тешко ће се, упркос албанској пропаганди, међународној подршци и притиску у Унеску, оспорити чињеница да су Дечани, Патријаршија, Грачаница, Богородица Љевишка, Архангели, фреске и иконе Велике Хоче макар српски културно историјски споменици. Шта ови „споменици” изван тога значе излишно је набрајати.

Врло је тешко прихватити да се све побројано налази у оквиру нечега дефинисаног као албански контекст. Да ли се од српских политичара склоних већ опробаном рецепту суицида може очекивати да одустану од фобије по којој су Албанци пред капијама Београда. Не, никако! Подразумева се да су им бисаге пуне злата, евра и долара, а носе и дрогу; стотине хиљада жена са милионима деце, чекају да очеви купе Београд па да се онда ушетају у њега. Београд нико није обавестио да је Приштина банкротирала, да су институције појеле међународне и народне паре, да су млади људи у Призрену пред револуцијом, због безнађа, крађе и корупције и изградње националног аутопута. Очај и нада у бекство један су од основних садржаја већине најмлађе европске популације. Зато их кад крене хаос, и кад затреба, команданти могу окренути против Срба, њиховог утицаја или наслеђа; могу их као што је то урадио Тачи 25. јула послати у јуриш на север и од тада, „управљајући кризом”, суверено владати у свом хаотичном дворишту.

Данас, када је свима јасно да је борба на барикадама ушла у завршну фазу Тачијева акција је одавно заборављена јер је, како се то у Приштини, каже „део међународног пројекта”. То што се данас мрзимо више него 24. јула, то што су десетине људи рањене и повређене, што је несрећни полицајац РОСУ Зумбери иза себе оставио троје сирочади, опасан је залог за будућност засновану на неправди и хаосу.

Могу ли, с друге стране, Срби радом, посвећеношћу, трпељивошћу, рађањем и знањем о томе шта данас имамо на Косову преживети и овај хаос? Могу! Прегрмео се чак и 17. март 2004. Је ли мало преживети и сачувати Србију на Косову? 

Живојин Ракочевић

(Политика)