Politika: Šta Srbija ima na Kosovu

Šta to Srbi i, na prvome mestu država Srbija, imaju na Kosovu i Metohiji? Koliko realnih, materijalnih, ljudskih, kulturnih i prirodnih dobara ima na tom, kako se politički popularno kaže, delu naše teritorije? Ima li ikakvog smisla borba za te potencijale, ljude – njihov život i prava? Da li su ulaganja Srbije bespotrebno gubljenje vremena i novca?

Hoće li će Srbija, kratkoročno i u dužem periodu, dobiti više u Evropskoj uniji od onoga što danas ima u Pokrajini? Realno Srbi sa severa Kosova i Metohije u „svojim rukama” drže i kontrolišu većinu rezervi vode, a oni sa krajnjeg juga, na Šar-planini imaju u svom posedu jedan od najlepših i najperspektivnijihturističkih centara na Balkanu i, opet dosta vode. Potencijalni razvoj i ekonomska budućnost ne mogu se zamisliti bez ovih resursa.

„Sitnije” vrednosti srpskih sredina: rudnici, prerada drveta, veliki deo obradive zemlje se i ne pominju. Po jednima stvarno, a po drugima preuveličano rudno bogatstvo sada je u rukama Albanca, proterani Srbi u njegovoj eksploataciji, kao i u sada neuspešnoj proizvodnji struje još dugo neće učestvovati.

Teza, ili Kosovo ili Evropa, kao i ona o njegovoj podeli opet nameće niz realnih i nama omiljenih „nebeskih” pitanja o tome šta je naše na Kosovu? Da li deo srpske političke i kulturne elite prihvata „bajku o carstvu nebeskom” i istovremeno se odriče svega zemaljskog na sadašnjem Kosovu? Zašto je Kosovo mera suicidnog ponašanja srpskih nacionalista sa komunističkim ili socijalističkim nasleđem i predznakom? Kakvo to čulo za fatalizam, depresiju, maniju gubljenja, potrebu da se odmah i bez ostatka izgine – baš kao u onoj nekrofilskoj pesmi iz devedesetih u kojoj „odlazimo da se ne vratimo” – provali iz tih ljudi i njihovih ideja? U čemu je suština njihovog uživanja u kosovskom porazu?

Drugi, „pragmatični” politički korpus odriče bilo kakve veze sa „tim parčetom davno izgubljene zemlje” njegovo znanje je oskudno, prezire mitologiju i u potrazi je za novim identitetom – „uvažava realnost na terenu”.

I jednima i drugima, suprotstavlja se svakodnevni život i za većinu političara neverovatno otkriće: Srbi na Kosovu se rađaju! U tom, za „realnu” i „mitološku” politiku, gotovo nepostojećem svetu žive naše najbrojnije porodice, tu se rađa najviše dece u Srbiji. Zvanični podaci iz porodilišta u Gračanici i Kosovskoj Mitrovici kažu da se ovde 2010. godine rodilo 1.110 beba, a prema procenama pedijatara još oko 400 novorođenčadi sa Kosova i Metohije, zbog nedostatka bolnice u Kosovskom Pomoravlju, opštih loših uslova i specifičnih potreba porodilja, dolazi na svet u Vranju, Nišu ili Beogradu. Kada se uporede ovi podaci sa onima iz centralne Srbije onda se vidi da se u dva okruga, Borskom i Zaječarskom sa urbanim centrima i osam opština, rodi svega 1.821 beba. Dok na jugu, i to onom prema Kosovu i Metohiji, sve izgleda starački pusto u nesigurnoj i tenzičnoj Kosovskoj Mitrovici rodi se 645 beba, a u čitavom Topličkom okrugu (opštine Kuršumlija, Prokuplje, Blace i Žitorađa) samo 825 novorođenčadi. Kako to da se u opštini Pirot rodi 441 dete, u Gornjem Milanovcu 397, a u nekoj tamo ugroženoj, zaboravljenoj zabiti kakva je Gračanica kod Prištine 465 novih stanovnika. Koja politika ide u susret tom životu i ima li neko plan za te mlade ljude?

Građani Srbije na Kosovu i Metohiji imaju Univerzitet, potpuno odvojen sistem srednjeg i osnovnog obrazovanja, pozorište, stvarajuću kulturu, zdravstvo funkcionalnije od onog albanskog, zaseban i pouzdan sistem informisanja, opštine i mrežu institucija, čak i u najmanjim enklavama. Srbi na Kosovu plaćaju u dinarima. Beograd ima presudan uticaj na kosovsku policiju sa severa koju uredno finansira Priština, on je značajniji za sve policajce sa juga od njihovih kosovskih komandanata. Srbi imaju nove opštine koje priznaju vlast Prištine i opet grčevito hoće veze sa Beogradom. Odgovor na to ima li njihovo postojanje smisla daće opet Srbi, ako budu imali interesa i hrabrosti.

Teško će se, uprkos albanskoj propagandi, međunarodnoj podršci i pritisku u Unesku, osporiti činjenica da su Dečani, Patrijaršija, Gračanica, Bogorodica Ljeviška, Arhangeli, freske i ikone Velike Hoče makar srpski kulturno istorijski spomenici. Šta ovi „spomenici” izvan toga znače izlišno je nabrajati.

Vrlo je teško prihvatiti da se sve pobrojano nalazi u okviru nečega definisanog kao albanski kontekst. Da li se od srpskih političara sklonih već oprobanom receptu suicida može očekivati da odustanu od fobije po kojoj su Albanci pred kapijama Beograda. Ne, nikako! Podrazumeva se da su im bisage pune zlata, evra i dolara, a nose i drogu; stotine hiljada žena sa milionima dece, čekaju da očevi kupe Beograd pa da se onda ušetaju u njega. Beograd niko nije obavestio da je Priština bankrotirala, da su institucije pojele međunarodne i narodne pare, da su mladi ljudi u Prizrenu pred revolucijom, zbog beznađa, krađe i korupcije i izgradnje nacionalnog autoputa. Očaj i nada u bekstvo jedan su od osnovnih sadržaja većine najmlađe evropske populacije. Zato ih kad krene haos, i kad zatreba, komandanti mogu okrenuti protiv Srba, njihovog uticaja ili nasleđa; mogu ih kao što je to uradio Tači 25. jula poslati u juriš na sever i od tada, „upravljajući krizom”, suvereno vladati u svom haotičnom dvorištu.

Danas, kada je svima jasno da je borba na barikadama ušla u završnu fazu Tačijeva akcija je odavno zaboravljena jer je, kako se to u Prištini, kaže „deo međunarodnog projekta”. To što se danas mrzimo više nego 24. jula, to što su desetine ljudi ranjene i povređene, što je nesrećni policajac ROSU Zumberi iza sebe ostavio troje siročadi, opasan je zalog za budućnost zasnovanu na nepravdi i haosu.

Mogu li, s druge strane, Srbi radom, posvećenošću, trpeljivošću, rađanjem i znanjem o tome šta danas imamo na Kosovu preživeti i ovaj haos? Mogu! Pregrmeo se čak i 17. mart 2004. Je li malo preživeti i sačuvati Srbiju na Kosovu? 

Živojin Rakočević

(Politika)