Петер Хандке: Косово ће остати увек српско!

ХТЕО сам да испричам причу о месту о ком нико пре мене није приповедао. Постоји толико написаног о Њујорку, Сао Паолу, Јоханесбургу или Шангају, али зашто приповест о Великој Хочи не би била интересантна, макар зато што је другачија од оне о Менхетну, Лос Анђелесу или о Џорџу Клунију који тамо испија кафу ... Уосталом, и Велика Хоча је свет, као и Њујорк.

Овако у ексклузивном разговору за „Новости“ говори велики писац Петер Хандке, ког затичемо у селу Породин крај Свилајнца приликом посете пријатељу Златку Боцокићу. Управо је Боцокић, у издавачкој кући „Хвосно“ приредио и недавно објавио Хандкеову нову књигу „Кукавице из Велике Хоче“.

Велики европски интелектуалац и осведочени пријатељ нашег народа каже да је његово интересовање за Србију отпочело давно, занимањем за Југославију.

- И кроз пријатељство са Златком Боцокићем, тада Југословеном, с којим се већ три деценије одлично разумем. То што је он био југословенски оријентисан и није био никакав „велики Србин“, није противуречност, јер се може и тако бити добар Србин а жалити за великом земљом, као што је била Југославија. У великој земљи сваки национализам је једна врста игре и свако може да живи свој национализам, али у малој он представља крваву озбиљност.

* У новој књизи политика није доминантна. Циљ вам је био - објективност?

- Ја сам приповедач, описивач, а не политичар и идеолог. Писац који је идеолог, осуђен је на избацивање из света књиге. Ја сам једноставно хтео да испричам причу о једној енклави, о једном селу.

* А исприповедали сте како сте ви доживели Косово и његове становнике.

- Надам се да је у мојој приповести све добро извагано, јер нисам писао против било кога. Ту су описи странаца, војника КФОР-а, ЕУЛЕКСА или како се већ све зову. И они све виде врло добро, али не смеју то да кажу. И то је судбина Срба на Косову. Било би много интересантније да сви они који су дошли из Аустрије, Немачке, Италије, Француске... кажу шта су заиста доживели на Косову и шта је реалност, од писања страних новина које већ 20 година пишу глупости.

* Како је књига настајала, какве су биле прве мисли?

- То заправо и није права књига, већ нешто настало из захвалности. На једно лепо проведено време, тамо, на дружења, на време Ускрса, на награду „Хајнрих Хајне“, која ми је додељена у Великој Хочи...

* Да ли сте пој чувене птице тако добро разумели да сте га ставили чак и у наслов књиге?

- Да, разумео сам сву ту природу, шум дрвећа, пупољење, змије, траву, гробље, те људе који су понекад и непријатељски расположени и питају: „Шта ви, странци, тражите овде. Зашто нисте остали код куће, нисмо ми објекти за туристе!“ И то тамошње гостољубље понекад није разговетно, јер много је људи који су несрећни. Све сам то морао да опишем...

*Поводом награде „Хајнрих Хајне“ изјавили сте на западу: „Ову награду не заслужујем ја, него Срби који живе опасани бодљикавом жицом и у гету под отвореним небом“.

- Мислио сам да је Велика Хоча село као на Тибету, једно село под небеском капом. Наравно то је идеализовано. Али идеализовати се може када се интензивно доживи стварност.

* Стиче се утисак да сте у Великој Хочи све добро разумели - тишину, пој птица... А људе?

- Верујем да их разумем. Било је момената када сам се осећао као код своје куће, а то је веома ретко. Када ујутро изађем у двориште домаћина код којег сам преноћио, када прођем кроз капију дворишта, и видим да пси трче около, људи шетају, истовремено тужни и насмејани, кад у црквеном дому пијем кафу ... осећао бих да ту припадам... Можда не да припадам, али никако се нисам осећао као странац...

* Кажете да сви народи, нису исти, али, додајете, ни све демократије нису исте?

- Лепо је да се народи још увек разликују. Нису ни све демократије исте. Има страшних демократија. Многе функционишу неправедно. А поједине велике демократије се данас показују као диктатуре и то је потпуно ново у свету. А све је почело са Југославијом - са хуманитарним убијањем, у име демократије! Са „колатералном штетом“

*Народ вам узвраћа поштујући вас, да ли и наша држава? Јесте ли добили било какав уздар од стране српске државе за оно што сте учинили за Србију?

- Добио сам довољно од људи... Када из Париза летим према Београду, прилазе ми старији људи, пружају руке и захваљују се за све што чиним. И - то је мени довољно.

* Како ви видите прилике у вези са Косовом?

- Косово ће остати увек српско! Дневна политика је дневна политика, али политика која следи је трајна. Дневна политика је такође корисна за људе, тај дневни хлеб и салата... Али ноћна политика, политика која се сања, неће никада нестати, ни пропасти.

ВИНО И РАКИЈА

- За ракију не знам али тамо праве врло добро вино. Српско вино из Велике Хоче могу само да препоручим, од Сакрамента, Калифорније и Мексика - до Ла Паза.

НОВАК - Не, не видим никакав национализам у Србији. Ни на телевизији, ни у књигама, ни у новинама ... А ту је и спорт, Новак Ђоковић ... и то је тако лепо, зар не?

МИТ - Не верујем да Срби имају мит, Срби у основи имају бол, имају историју, своју земљу , своје Косово на коме су њихове генерације одрастале... То није мит, то је историја, то је патња... нема то ништа са (митским) Косовом …

(Владан Ракић, Вечерње новости)