Peter Handke: Kosovo će ostati uvek srpsko!

HTEO sam da ispričam priču o mestu o kom niko pre mene nije pripovedao. Postoji toliko napisanog o Njujorku, Sao Paolu, Johanesburgu ili Šangaju, ali zašto pripovest o Velikoj Hoči ne bi bila interesantna, makar zato što je drugačija od one o Menhetnu, Los Anđelesu ili o DŽordžu Kluniju koji tamo ispija kafu ... Uostalom, i Velika Hoča je svet, kao i Njujork.

Ovako u ekskluzivnom razgovoru za „Novosti“ govori veliki pisac Peter Handke, kog zatičemo u selu Porodin kraj Svilajnca prilikom posete prijatelju Zlatku Bocokiću. Upravo je Bocokić, u izdavačkoj kući „Hvosno“ priredio i nedavno objavio Handkeovu novu knjigu „Kukavice iz Velike Hoče“.

Veliki evropski intelektualac i osvedočeni prijatelj našeg naroda kaže da je njegovo interesovanje za Srbiju otpočelo davno, zanimanjem za Jugoslaviju.

- I kroz prijateljstvo sa Zlatkom Bocokićem, tada Jugoslovenom, s kojim se već tri decenije odlično razumem. To što je on bio jugoslovenski orijentisan i nije bio nikakav „veliki Srbin“, nije protivurečnost, jer se može i tako biti dobar Srbin a žaliti za velikom zemljom, kao što je bila Jugoslavija. U velikoj zemlji svaki nacionalizam je jedna vrsta igre i svako može da živi svoj nacionalizam, ali u maloj on predstavlja krvavu ozbiljnost.

* U novoj knjizi politika nije dominantna. Cilj vam je bio - objektivnost?

- Ja sam pripovedač, opisivač, a ne političar i ideolog. Pisac koji je ideolog, osuđen je na izbacivanje iz sveta knjige. Ja sam jednostavno hteo da ispričam priču o jednoj enklavi, o jednom selu.

* A ispripovedali ste kako ste vi doživeli Kosovo i njegove stanovnike.

- Nadam se da je u mojoj pripovesti sve dobro izvagano, jer nisam pisao protiv bilo koga. Tu su opisi stranaca, vojnika KFOR-a, EULEKSA ili kako se već sve zovu. I oni sve vide vrlo dobro, ali ne smeju to da kažu. I to je sudbina Srba na Kosovu. Bilo bi mnogo interesantnije da svi oni koji su došli iz Austrije, Nemačke, Italije, Francuske... kažu šta su zaista doživeli na Kosovu i šta je realnost, od pisanja stranih novina koje već 20 godina pišu gluposti.

* Kako je knjiga nastajala, kakve su bile prve misli?

- To zapravo i nije prava knjiga, već nešto nastalo iz zahvalnosti. Na jedno lepo provedeno vreme, tamo, na druženja, na vreme Uskrsa, na nagradu „Hajnrih Hajne“, koja mi je dodeljena u Velikoj Hoči...

* Da li ste poj čuvene ptice tako dobro razumeli da ste ga stavili čak i u naslov knjige?

- Da, razumeo sam svu tu prirodu, šum drveća, pupoljenje, zmije, travu, groblje, te ljude koji su ponekad i neprijateljski raspoloženi i pitaju: „Šta vi, stranci, tražite ovde. Zašto niste ostali kod kuće, nismo mi objekti za turiste!“ I to tamošnje gostoljublje ponekad nije razgovetno, jer mnogo je ljudi koji su nesrećni. Sve sam to morao da opišem...

*Povodom nagrade „Hajnrih Hajne“ izjavili ste na zapadu: „Ovu nagradu ne zaslužujem ja, nego Srbi koji žive opasani bodljikavom žicom i u getu pod otvorenim nebom“.

- Mislio sam da je Velika Hoča selo kao na Tibetu, jedno selo pod nebeskom kapom. Naravno to je idealizovano. Ali idealizovati se može kada se intenzivno doživi stvarnost.

* Stiče se utisak da ste u Velikoj Hoči sve dobro razumeli - tišinu, poj ptica... A ljude?

- Verujem da ih razumem. Bilo je momenata kada sam se osećao kao kod svoje kuće, a to je veoma retko. Kada ujutro izađem u dvorište domaćina kod kojeg sam prenoćio, kada prođem kroz kapiju dvorišta, i vidim da psi trče okolo, ljudi šetaju, istovremeno tužni i nasmejani, kad u crkvenom domu pijem kafu ... osećao bih da tu pripadam... Možda ne da pripadam, ali nikako se nisam osećao kao stranac...

* Kažete da svi narodi, nisu isti, ali, dodajete, ni sve demokratije nisu iste?

- Lepo je da se narodi još uvek razlikuju. Nisu ni sve demokratije iste. Ima strašnih demokratija. Mnoge funkcionišu nepravedno. A pojedine velike demokratije se danas pokazuju kao diktature i to je potpuno novo u svetu. A sve je počelo sa Jugoslavijom - sa humanitarnim ubijanjem, u ime demokratije! Sa „kolateralnom štetom“

*Narod vam uzvraća poštujući vas, da li i naša država? Jeste li dobili bilo kakav uzdar od strane srpske države za ono što ste učinili za Srbiju?

- Dobio sam dovoljno od ljudi... Kada iz Pariza letim prema Beogradu, prilaze mi stariji ljudi, pružaju ruke i zahvaljuju se za sve što činim. I - to je meni dovoljno.

* Kako vi vidite prilike u vezi sa Kosovom?

- Kosovo će ostati uvek srpsko! Dnevna politika je dnevna politika, ali politika koja sledi je trajna. Dnevna politika je takođe korisna za ljude, taj dnevni hleb i salata... Ali noćna politika, politika koja se sanja, neće nikada nestati, ni propasti.

VINO I RAKIJA

- Za rakiju ne znam ali tamo prave vrlo dobro vino. Srpsko vino iz Velike Hoče mogu samo da preporučim, od Sakramenta, Kalifornije i Meksika - do La Paza.

NOVAK - Ne, ne vidim nikakav nacionalizam u Srbiji. Ni na televiziji, ni u knjigama, ni u novinama ... A tu je i sport, Novak Đoković ... i to je tako lepo, zar ne?

MIT - Ne verujem da Srbi imaju mit, Srbi u osnovi imaju bol, imaju istoriju, svoju zemlju , svoje Kosovo na kome su njihove generacije odrastale... To nije mit, to je istorija, to je patnja... nema to ništa sa (mitskim) Kosovom …

(Vladan Rakić, Večernje novosti)