петак, 29. март 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Хроника > Петар Искендеров: Хоће ли Србија признати Косово?
Хроника

Петар Искендеров: Хоће ли Србија признати Косово?

PDF Штампа Ел. пошта
среда, 01. септембар 2010.

Никад не реци „никада“, или хоће ли Србија признати Косово

Нимало наивни скандал распламсао се на српској политичкој сцени. Низ овдашњих и иностраних медија саопштило је, да су власти земље спремне да «под одређеним условима», признају самопроглашену независност Косова. Тако, на пример, албанско-језички лист «Коха диторе», који излази у Приштини, тврди да ће се то догодити уколико се испуне три услова: «екстериторијалност православних манастира на Косову», «специјални статус за Србе, који живе јужно од реке Ибар», и «признавање постојећег статуса-кво на северу Косова». По писању листа, који се позива на поуздане изворе у високим круговима српске дипломатије, већ се може говорити о «првом јавном сигналу», који сведочи да су власти Београда спремне да реше косовски проблем «једном и за свагда», полазећи од сопственог виђења будућих односа са међународном заједницом.[1] Аналогне публикације појавиле су се и на страницама београдског листа «Правда», хрватског издања «Нови лист» и низа других «по врућим траговима» преговора, које је у Београду водио министар иностраних послова Гвидо Вестервале. Он је по први пут децидно изјавио у име Европске уније, да Србија треба да «призна реалност», која се своди на постојање независне косовске државе, уколико намерава да постане чланица Европске уније.

Све до сада су чиновници Европске уније и руководство њених земаља-чланица избегавали да директно увежу та два питања, говорећи једино о неопходности унапређивања сарадње између Београда и Приштине у оквирима регионалне и опште-европске интеграције. Како је с тим у вези указао београдски лист «Правда», председник Србије «озбиљно разматра тај предлог, свестан да при ригиднијем ставу Србија лако може остати и без Европске уније, и без јужне покрајине». Наслов чланка у «Правди» више је него отворен: «Тадић пристаје да призна Косово».[2]

Разуме се, канцеларија председника Србије Бориса Тадића пожурила је да демантује те тврдње, означивши их као «апсолутно нетачне». «Председник Тадић никада неће признати независност Косова» - цитира агенција Танјуг изјаву његовог представника. Сам Тадић је изјавио новинарима, приликом посете граду Ужицу, да «Србија никада неће признати Косово». «То је црвена линија преко које ми нећемо прекорачити». Међутим, већ наредна фраза коју је изговорио Тадић о томе, да «му ни један инострани политичар никада није говорио о томе, да је признавање Косова услов за улазак Србије у Европску унију», оставља чудан утисак, јер противуречи свему оном што су светске информативне агенције саопштиле о београдским преговорима Гвида Вестервалеа.[3] Аналогне препоруке у свом последњем извештају даје и «Међународна кризна група», која саветује Вашингтону и Бриселу истовремено да допринесу преговорима измђу Бориса Тадића и премијера Косова Хашима Тачија и «пораде са Косовом на осигурању нових међународних признања».[4]

Још очигледније о помацима који се догађају у српском руководству по питању Косова сведочи чудна иницијатива, коју је покренуо Тадић након преговора са Гвидом Вестервалеом. Он је изјавио да намерава одржати хитне консултације са руководством САД и Европске уније поводом, по свој прилици, већ припремљеног нацрта резолуције, коју Србија намерава да стави на гласање на септембарској седници Генералне скупштине ОУН (претпоставља се да ће то бити 9. септембра). У нацрту документа било је речи о «недопустивости» за ОУН самопроглашене независности Косова и о неопходности за новим преговорима између Београда и Приштине «о свим отвореним питањима». Међутим, сада српски председник намерава да у документ унесе суштинске измене са циљем, да он истовремено «остане на линији националних интереса државе Србије, али и да задовољи велике државе».[5] Српски председник је изразио захвалност «Русији, Бразилу, Кини и Индији», али је одмах нагласио, да питање Косова «треба решавати у преговорима са водећим земљама Европске уније, пре свега Немачком, Француском, Великом Британијом, Италијом и САД», то јест, са оним државама које су одмах признале Косово и које очигледно не намеравају да мењају своју одлуку у корист Србије.[6]

У такав курс одлично се уклапа и намера коју је 30. августа обелоданило српско Министарство одбране, да већ у септембру отвори представништво Србије при штабу НАТО, очигледно такође да би, говорећи речима Тадића, «задовољило велике државе».

Да ли је и збиља руководство Србије спремно да, кршећи текст Устава земље, којим се Косово дефинише као саставни део територије Србије, призна исто независном државом? Према расположивим информацијама, Демократска странка председника Тадића и њени партнери у владајућој коалицији, у првом реду либерал-демократе Чедомира Јовановића, већ су себи одговорили позитивно на то питање. Проблем је сада у проналажењу одговарајућег унутарполитичког контекста. То је фактички признао и бивши амбасадор Србије у Паризу, Предраг Симић, кога цитира горе поменути лист «Правда». По његовим речима, „признање Коова наишло би на веома оштру реакцију великог дела унутрашњег јавног мнења“. „Видећемо хоће ли то довести до пада владе“ – каже господин Симић, очигледно самим тим сматрајући питање признања унапред решеним.

Ако власти Србије признају независност Косова биће то најозбиљнији изазов Русији, јер ће довести у сумњу свеукупни систем њених геополитичких приоритета у региону (разуме се, ако такав систем и постоји). Након тога ће Москва, на први поглед, имати две формалне могућности да реагује: или да изјави како признавање Приштине од стране Београда ништа не мења у оцени косовске независности, која је у противуречности са међународним правом, или да одмах иза Београда изјави да је неопходно „поштовати реалности“. И једно и друго ће нанети ударац ауторитету Русије и њеној способности да игра конструктивну улогу у сређивању многобројних регионалних конфликата.

Постоји, међутим, и „трећи пут“ везан са губљењем одређених илузија, али зато у потпуности кортеспондира са том истом Realpolitik, која се све више афирмише на евроазијском простору. Тај пут претпоставља промовисање, пре свега, сопствених национално-државних интереса путем склапања привремених савеза и коалиција, поред осталог и са опозиционим унутарполитичким снагама у овим или оним државама. Ако Србија призна Косово, то ће поставити мастан крст на још увек постојеће у руском руководству наде у пуновредну геополитичку сарадњу са садашњим властима Србије. Наравно, «Јужни ток» и куповина «Нафтне индустрије Србије» су преозбиљна за Русију питања да би зависила од косовске конјунктуре, али управо се она никуда неће денути из руско-српског дневног реда. Ради се о нечем другом: о неопходности израде јасног система приоритета на српској политичкој сцени са циљем да се за себе искристалишу оне снаге, које након доласка на власт неће рећи Москви да кључне балканске проблеме неће решавати са њом, већ са водећим државама Европске уније. Одредивши такве потенцијалне савезнике, неопходно је доприносити јачању њихових позиција у структурама власти Србије. Заправо, историјски је управо такву политику Русија и водила у односу на Србију, Бугарску, Црну Гору, Румунију и остале државе региона. И називало се то максимално поштено и отворено – одбраном државних интереса, а не заштитом застарелих међународно-правних норми, преко којих су, по свој прилици, спремне да прекораче чак и актуелне српске власти.

(Фонд стратешке културе)


[1] Koha Ditore, 27.8.2010.

[2] Правда, 28.8.2010.

[4] Kosovo and Serbia after the ICJ Opinion. Pristina–Belgrade–Brussels, 2010. P.ii-iii.

[6] Правда, 28.8.2010.

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер