Petar Iskenderov: Hoće li Srbija priznati Kosovo?

Nikad ne reci „nikada“, ili hoće li Srbija priznati Kosovo

Nimalo naivni skandal rasplamsao se na srpskoj političkoj sceni. Niz ovdašnjih i inostranih medija saopštilo je, da su vlasti zemlje spremne da «pod određenim uslovima», priznaju samoproglašenu nezavisnost Kosova. Tako, na primer, albansko-jezički list «Koha ditore», koji izlazi u Prištini, tvrdi da će se to dogoditi ukoliko se ispune tri uslova: «eksteritorijalnost pravoslavnih manastira na Kosovu», «specijalni status za Srbe, koji žive južno od reke Ibar», i «priznavanje postojećeg statusa-kvo na severu Kosova». Po pisanju lista, koji se poziva na pouzdane izvore u visokim krugovima srpske diplomatije, već se može govoriti o «prvom javnom signalu», koji svedoči da su vlasti Beograda spremne da reše kosovski problem «jednom i za svagda», polazeći od sopstvenog viđenja budućih odnosa sa međunarodnom zajednicom.[1] Analogne publikacije pojavile su se i na stranicama beogradskog lista «Pravda», hrvatskog izdanja «Novi list» i niza drugih «po vrućim tragovima» pregovora, koje je u Beogradu vodio ministar inostranih poslova Gvido Vestervale. On je po prvi put decidno izjavio u ime Evropske unije, da Srbija treba da «prizna realnost», koja se svodi na postojanje nezavisne kosovske države, ukoliko namerava da postane članica Evropske unije.

Sve do sada su činovnici Evropske unije i rukovodstvo njenih zemalja-članica izbegavali da direktno uvežu ta dva pitanja, govoreći jedino o neophodnosti unapređivanja saradnje između Beograda i Prištine u okvirima regionalne i opšte-evropske integracije. Kako je s tim u vezi ukazao beogradski list «Pravda», predsednik Srbije «ozbiljno razmatra taj predlog, svestan da pri rigidnijem stavu Srbija lako može ostati i bez Evropske unije, i bez južne pokrajine». Naslov članka u «Pravdi» više je nego otvoren: «Tadić pristaje da prizna Kosovo».[2]

Razume se, kancelarija predsednika Srbije Borisa Tadića požurila je da demantuje te tvrdnje, označivši ih kao «apsolutno netačne». «Predsednik Tadić nikada neće priznati nezavisnost Kosova» - citira agencija Tanjug izjavu njegovog predstavnika. Sam Tadić je izjavio novinarima, prilikom posete gradu Užicu, da «Srbija nikada neće priznati Kosovo». «To je crvena linija preko koje mi nećemo prekoračiti». Međutim, već naredna fraza koju je izgovorio Tadić o tome, da «mu ni jedan inostrani političar nikada nije govorio o tome, da je priznavanje Kosova uslov za ulazak Srbije u Evropsku uniju», ostavlja čudan utisak, jer protivureči svemu onom što su svetske informativne agencije saopštile o beogradskim pregovorima Gvida Vestervalea.[3] Analogne preporuke u svom poslednjem izveštaju daje i «Međunarodna krizna grupa», koja savetuje Vašingtonu i Briselu istovremeno da doprinesu pregovorima izmđu Borisa Tadića i premijera Kosova Hašima Tačija i «porade sa Kosovom na osiguranju novih međunarodnih priznanja».[4]

Još očiglednije o pomacima koji se događaju u srpskom rukovodstvu po pitanju Kosova svedoči čudna inicijativa, koju je pokrenuo Tadić nakon pregovora sa Gvidom Vestervaleom. On je izjavio da namerava održati hitne konsultacije sa rukovodstvom SAD i Evropske unije povodom, po svoj prilici, već pripremljenog nacrta rezolucije, koju Srbija namerava da stavi na glasanje na septembarskoj sednici Generalne skupštine OUN (pretpostavlja se da će to biti 9. septembra). U nacrtu dokumenta bilo je reči o «nedopustivosti» za OUN samoproglašene nezavisnosti Kosova i o neophodnosti za novim pregovorima između Beograda i Prištine «o svim otvorenim pitanjima». Međutim, sada srpski predsednik namerava da u dokument unese suštinske izmene sa ciljem, da on istovremeno «ostane na liniji nacionalnih interesa države Srbije, ali i da zadovolji velike države».[5] Srpski predsednik je izrazio zahvalnost «Rusiji, Brazilu, Kini i Indiji», ali je odmah naglasio, da pitanje Kosova «treba rešavati u pregovorima sa vodećim zemljama Evropske unije, pre svega Nemačkom, Francuskom, Velikom Britanijom, Italijom i SAD», to jest, sa onim državama koje su odmah priznale Kosovo i koje očigledno ne nameravaju da menjaju svoju odluku u korist Srbije.[6]

U takav kurs odlično se uklapa i namera koju je 30. avgusta obelodanilo srpsko Ministarstvo odbrane, da već u septembru otvori predstavništvo Srbije pri štabu NATO, očigledno takođe da bi, govoreći rečima Tadića, «zadovoljilo velike države».

Da li je i zbilja rukovodstvo Srbije spremno da, kršeći tekst Ustava zemlje, kojim se Kosovo definiše kao sastavni deo teritorije Srbije, prizna isto nezavisnom državom? Prema raspoloživim informacijama, Demokratska stranka predsednika Tadića i njeni partneri u vladajućoj koaliciji, u prvom redu liberal-demokrate Čedomira Jovanovića, već su sebi odgovorili pozitivno na to pitanje. Problem je sada u pronalaženju odgovarajućeg unutarpolitičkog konteksta. To je faktički priznao i bivši ambasador Srbije u Parizu, Predrag Simić, koga citira gore pomenuti list «Pravda». Po njegovim rečima, „priznanje Koova naišlo bi na veoma oštru reakciju velikog dela unutrašnjeg javnog mnenja“. „Videćemo hoće li to dovesti do pada vlade“ – kaže gospodin Simić, očigledno samim tim smatrajući pitanje priznanja unapred rešenim.

Ako vlasti Srbije priznaju nezavisnost Kosova biće to najozbiljniji izazov Rusiji, jer će dovesti u sumnju sveukupni sistem njenih geopolitičkih prioriteta u regionu (razume se, ako takav sistem i postoji). Nakon toga će Moskva, na prvi pogled, imati dve formalne mogućnosti da reaguje: ili da izjavi kako priznavanje Prištine od strane Beograda ništa ne menja u oceni kosovske nezavisnosti, koja je u protivurečnosti sa međunarodnim pravom, ili da odmah iza Beograda izjavi da je neophodno „poštovati realnosti“. I jedno i drugo će naneti udarac autoritetu Rusije i njenoj sposobnosti da igra konstruktivnu ulogu u sređivanju mnogobrojnih regionalnih konflikata.

Postoji, međutim, i „treći put“ vezan sa gubljenjem određenih iluzija, ali zato u potpunosti kortespondira sa tom istom Realpolitik, koja se sve više afirmiše na evroazijskom prostoru. Taj put pretpostavlja promovisanje, pre svega, sopstvenih nacionalno-državnih interesa putem sklapanja privremenih saveza i koalicija, pored ostalog i sa opozicionim unutarpolitičkim snagama u ovim ili onim državama. Ako Srbija prizna Kosovo, to će postaviti mastan krst na još uvek postojeće u ruskom rukovodstvu nade u punovrednu geopolitičku saradnju sa sadašnjim vlastima Srbije. Naravno, «Južni tok» i kupovina «Naftne industrije Srbije» su preozbiljna za Rusiju pitanja da bi zavisila od kosovske konjunkture, ali upravo se ona nikuda neće denuti iz rusko-srpskog dnevnog reda. Radi se o nečem drugom: o neophodnosti izrade jasnog sistema prioriteta na srpskoj političkoj sceni sa ciljem da se za sebe iskristališu one snage, koje nakon dolaska na vlast neće reći Moskvi da ključne balkanske probleme neće rešavati sa njom, već sa vodećim državama Evropske unije. Odredivši takve potencijalne saveznike, neophodno je doprinositi jačanju njihovih pozicija u strukturama vlasti Srbije. Zapravo, istorijski je upravo takvu politiku Rusija i vodila u odnosu na Srbiju, Bugarsku, Crnu Goru, Rumuniju i ostale države regiona. I nazivalo se to maksimalno pošteno i otvoreno – odbranom državnih interesa, a ne zaštitom zastarelih međunarodno-pravnih normi, preko kojih su, po svoj prilici, spremne da prekorače čak i aktuelne srpske vlasti.

(Fond strateške kulture)