Петар Искендеров: Балканско брдо родило... Мјанмар

Нашироко изрекламирани самит Европска унија – Балкан у Сарајеву преокренуо се у фарсу. Балкански политичари нису удостојени равноправне комуникације са европским лидерима. Уместо тога они су морали да разматрају уводник из лондонског листа „Гардијан“.

Нашироко изрекламирани самит Европска унија – Балкан у Сарајеву преокренуо се у фарсу. Без обзира на покушаје председавајуће у првом полугођу Европском унијом Шпаније да форум учини тереном за израду „мапе пута“ за решавање балканских проблема, значај тог скупа копнио је пред нашим очима. Чак и скандалозни самит ЕУ – Балкан у словеначком Брду код Крања, без обзира што га је бојкотовала Србија и на изостанак првих личности Европске уније, упамћен је како-тако. У сваком случају, на Брду „господари судбине“ Европе нису заобилазили проблеме онако отворено, како се то десило у босанској престоници.

Балкански политичари нису удостојени равноправне комуникације са европским лидерима. Уместо тога они су морали да разматрају уводник из лондонског листа „Гардијан“, који су потписали државни секретар САД Хилари Клинтон, шеф дипломатије ЕУ Кетрин Ештон и министар иностраних послова Шпаније Мигел Анхел Маратинос. У чланку под насловом „Балкан то заслужује“речено је, да „врата евроатлантских институција остају отворена за све балканске земље након што испуне услове за прикључење“. Заправо, после тог чланка можда није ни било потребе за окупљањем у Сарајеву.

И мада у условима беснеће финансијске кризе у еврозони нико и није очекивао од европских чиновника да наведу конкретне рокове за прикључење у ЕУ Албаније и држава бивше Југославије, нити пак значајнији напредак у решавању уставне реформе у Босни и Херцеговини, то никако не оправдава организаторе форума. Новински уводник, уместо интересантних дебата на највишем нивоу – таквим ће бити упамћен сусрет у Сарајеву!

У завршној декларацији која је представљена у име председника ЕУ, налазе се најрасплинутије констатације. Документ врви од фраза типа да су „земље региона дужне да активизирају напоре у правцу испуњавања неопходних критеријума и услова на путу ка чланству у ЕУ“.

Нису испуњена ни очекивања организатора сарајевског форума да успоставе консензус између делегација Србије и покрајине Косово. Поред министра иностраних послова самопроглашене „Републике Косово“ Скендера Хисенија, у формалном складу са резолуцијом Савета безбедности ОУН 1244 од 10. јуна 1999. године седео је шеф Мисије ОУН за питања привремене администрације Косова, италијански дипломата Ламберто Занијер. Српска и албанска страна су ту чињеницу оцениле на дијаметрално супротан начин. Министар спољних послова Србије Вук Јеремић, који је предводио делегацију, изразио је задовољство што је Косово у босанској престоници представљено као „територија под контролом ОУН“. А лидери Косова су своје учешће на сусрету оценили као њихово „равноправо међународно признање“. Ни ту Европска унија није успела да приближи ставове страна – ако је и уопште неко и имао такав задатак.

Фактички неуспех два кључна балканска форума Европске уније у првом полугођу 2010. године говори о томе, да се епоха масовних балканских седељки (самита, конференција, сусрета) завршава. У први план долази нови модел односа Брисела и балканских престоница – са мање фингирања равноправности и узимање у обзир мишљења из балканских престоница, а са више захтевности на плану испуњавања оног што тражи руководство Европске уније.

То се испољило и на сарајевском сусрету. Не смарајући се детаљним разматрањем ситуације на Балкану, руководиоци Европске уније су оперативно осигурали подршку спољнополитичким акцијама Запада, које немају апсолутно никакве везе са Балканом. Ради се о подршци Балкана међународним санкцијама против Мјанмара.

Балканско брдо родило... Мјанмар

Унутрашња политика и независна спољна политика те државе у Југоисточној Азији изазива нескривену иритацију у Бриселу и Вашингтону, али децидан став Русије и Кине чини немогућим усвајање пакета санкција у Савету безбедности ОУН. Зато је руководство ЕУ, како би осуди Мјанмара придодала привид општеевропског курса, одлучило да притисне на „земље-суседе“. Брисел је званично саопштио, да 11 држава–суседа „дели циљеве“ режима санкција и да ће „своју националну политику ускладити“ са њим. А за судбину далеког Мјанмара забринули су се Албанија, Јерменија, Босна и Херцеговина, Хрватска, Грузија, Исланд, Лихтенштајн, Македонија, Молдавија, Црна Гора и Норвешка. Приметимо присуство на списку, поред пет балканских земаља којима је потребна финансијска помоћ, Исланда, а такође Грузије и Молдавије са њиховим прозападним владама.

Балкански лидери мораће још не једном „делити циљеве“, који су далеки од националних интереса њихових земаља, и приводити своју политику „у склад“ са императивним жељама западних држава. Списак држава неугодних Сједињеним Државама, ЕУ и НАТО не ограничава се Мјанмаром, већ заслепљујућом жељом да се доспе у светло евроатлантско „сутра“. Уосталом, ништа ново: балкански народи су у њиховој дугој историји на то навикнути.

(Фонд стратешке културе)