уторак, 20. октобар 2020.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Хроника > Мухарем Баздуљ: Коктели у диктаторовом децембру
Хроника

Мухарем Баздуљ: Коктели у диктаторовом децембру

PDF Штампа Ел. пошта
среда, 30. септембар 2020.

 Велики амерички писац, добитник Нобелове награде за књижевност, Пулицерове награде и једини троструки добитник америчке Националне награде за књижевност Сол Белоу написао је 1982. године сјајан и помало неправедно скрајнут роман под насловом „Деканов децембар”. У њему амерички факултетски професор, ожењен Румунком, због смртног случаја у (њеној) породици, стиже у земљу иза „Гвоздене завесе”, што му је прилика да се из прве руке упозна с начином живота у тоталитаризму.

Не мислим да се иједан савремени балкански владар може адекватно и сасвим заслужено поредити са Чаушескуом и није садржај романа највећи разлог за паралелу која ми је ових дана пала на памет. Више је то једна карактеристика наших транзицијских живота на постјугословенском западном Балкану. Наиме, кад дође децембар и снегови падају или не падају, врло је згодно познавати људе из невладиних организација или других „фирми” базираних на „пројектном финансирању”. Разлог је тај што они у децембру морају да потроше сав новац који су добили за текућу годину, а остао им је непотрошен. Не капирам тачно како функционише тај систем, али углавном они у том децембру често праве неке коктеле, журке и остала дружења, па је добро знати неког да те позове ако си у фазону бесплатне цуге и клопе.

Кад је на измаку претпоследњег августовског дана постало јасно да ће три опозиционе коалиције на изборима у Црној Гори имати у збиру једног посланика више него што већ тридесет година владајући ДПС са, како су говорили, „својим традиционалним партнерима” може да скупи, уз разумљиво одушевљење свих који су се надали променама у Црној Гори, постојала је и одређена бојазан. Наиме, није се једанпут десило да се Ђукановићев ДПС и после за њега непријатних „падова” дочека на ноге, односно да као мачка покаже да има више живота. Тако су и сада неки помињали могућност да Ђукановић и ДПС „купе” неког прелетача или чак да несношљивим притиском наведу коалицију УРА и њеног лидера Дритана Абазовића да се пребаце на њихову страну.

И мада је од почетка постојало нешто у атмосфери што је сугерисало да ДПС овог пута заиста пада, памтим добро кад ми се указало да су дефинитивно готови. Тамо негде 1. или 2. септембра, режимски црногорски портали почињу да раде у три смене. Дигитални медији који су дотад углавном радили као класични „агрегатори”, заправо скупљачи њима пријатних текстова односно чланака „пријатељских” аутора и интелектуалаца из реда бошњачко-хрватско-српског братства Ђукановићевих навијача, те капиларно корумпиране структуре на линији, само примера ради, јер је умешаних имена много више, Фарук Шехић – Давор Гјенеро – Миливој Бешлин, одједном почињу да свакодневно штанцају гомилу ексклузивних „урадака”.

Од старих знанаца из „Ђукановићеве интелектуалне гарде” до „неких нових клинаца” кренула је салва текстова. Нема ту, међутим, пуно оригиналности: од пасивне агресије гарниране класичним претњама спрам Дритана Абазовића до апокалиптичних најава смака света ако политичка партија НАТО-Мојсија први пут у свом вишедеценијском постојању пређе у опозицију. Не треба ипак бити изненађен њиховом текстуалном импотенцијом. Та екипа је ипак боља и успешнија у писању петиција него у ауторској креативности. А те петиције су изузетно корисне јер функционишу као оне популарне публикације из жанра „Ко је ко”, у овом случају „Ко је ко у свету Ђукановићевих абонената”. Забрињавајуће је, међутим, да су се после првих седам до десет дана страст и ватреност скоро у потпуности потрошили. Иду и даље текстови, али некако бескрвни, као да се помало и отаљавају. Има још новца у благајни, ваља га потрошити, али и најзагриженији већ слуте скори крај.

Уосталом, и сам Мило Ђукановић, у разговору за једну сарајевску телевизију, као крајњу опцију одбране властите визије Црне Горе поменуо је и одлазак „у шуму”. Његовим се следбеницима то, рекло би се, није претерано допало. Нема у шуми бежичног интернета, струје за пуњење мобилних телефона и осталих ситних „луксуза” неопходних за вођење активног и непрестаног дигиталног живота. Зато им је лакше да наставе варијацију на хибридни рат где твитер-герила има артиљеријску и логистичку подршку с познатих режимских интернет адреса. Док и за то не понестане даха.

Јер џаба им све. Дошла је јесен. Освежило.

Писац и новинар

(Политика)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће у наредних годину дана у Србији бити одржани нови парламентарни избори?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер