Muharem Bazdulj: Kokteli u diktatorovom decembru

 Veliki američki pisac, dobitnik Nobelove nagrade za književnost, Pulicerove nagrade i jedini trostruki dobitnik američke Nacionalne nagrade za književnost Sol Belou napisao je 1982. godine sjajan i pomalo nepravedno skrajnut roman pod naslovom „Dekanov decembar”. U njemu američki fakultetski profesor, oženjen Rumunkom, zbog smrtnog slučaja u (njenoj) porodici, stiže u zemlju iza „Gvozdene zavese”, što mu je prilika da se iz prve ruke upozna s načinom života u totalitarizmu.

Kad je na izmaku pretposlednjeg avgustovskog dana postalo jasno da će tri opozicione koalicije na izborima u Crnoj Gori imati u zbiru jednog poslanika više nego što već trideset godina vladajući DPS sa, kako su govorili, „svojim tradicionalnim partnerima” može da skupi, uz razumljivo oduševljenje svih koji su se nadali promenama u Crnoj Gori, postojala je i određena bojazan. Naime, nije se jedanput desilo da se Đukanovićev DPS i posle za njega neprijatnih „padova” dočeka na noge, odnosno da kao mačka pokaže da ima više života. Tako su i sada neki pominjali mogućnost da Đukanović i DPS „kupe” nekog preletača ili čak da nesnošljivim pritiskom navedu koaliciju URA i njenog lidera Dritana Abazovića da se prebace na njihovu stranu.

I mada je od početka postojalo nešto u atmosferi što je sugerisalo da DPS ovog puta zaista pada, pamtim dobro kad mi se ukazalo da su definitivno gotovi. Tamo negde 1. ili 2. septembra, režimski crnogorski portali počinju da rade u tri smene. Digitalni mediji koji su dotad uglavnom radili kao klasični „agregatori”, zapravo skupljači njima prijatnih tekstova odnosno članaka „prijateljskih” autora i intelektualaca iz reda bošnjačko-hrvatsko-srpskog bratstva Đukanovićevih navijača, te kapilarno korumpirane strukture na liniji, samo primera radi, jer je umešanih imena mnogo više, Faruk Šehić – Davor Gjenero – Milivoj Bešlin, odjednom počinju da svakodnevno štancaju gomilu ekskluzivnih „uradaka”.

Od starih znanaca iz „Đukanovićeve intelektualne garde” do „nekih novih klinaca” krenula je salva tekstova. Nema tu, međutim, puno originalnosti: od pasivne agresije garnirane klasičnim pretnjama spram Dritana Abazovića do apokaliptičnih najava smaka sveta ako politička partija NATO-Mojsija prvi put u svom višedecenijskom postojanju pređe u opoziciju. Ne treba ipak biti iznenađen njihovom tekstualnom impotencijom. Ta ekipa je ipak bolja i uspešnija u pisanju peticija nego u autorskoj kreativnosti. A te peticije su izuzetno korisne jer funkcionišu kao one popularne publikacije iz žanra „Ko je ko”, u ovom slučaju „Ko je ko u svetu Đukanovićevih abonenata”. Zabrinjavajuće je, međutim, da su se posle prvih sedam do deset dana strast i vatrenost skoro u potpunosti potrošili. Idu i dalje tekstovi, ali nekako beskrvni, kao da se pomalo i otaljavaju. Ima još novca u blagajni, valja ga potrošiti, ali i najzagriženiji već slute skori kraj.

Uostalom, i sam Milo Đukanović, u razgovoru za jednu sarajevsku televiziju, kao krajnju opciju odbrane vlastite vizije Crne Gore pomenuo je i odlazak „u šumu”. Njegovim se sledbenicima to, reklo bi se, nije preterano dopalo. Nema u šumi bežičnog interneta, struje za punjenje mobilnih telefona i ostalih sitnih „luksuza” neophodnih za vođenje aktivnog i neprestanog digitalnog života. Zato im je lakše da nastave varijaciju na hibridni rat gde tviter-gerila ima artiljerijsku i logističku podršku s poznatih režimskih internet adresa. Dok i za to ne ponestane daha.

Jer džaba im sve. Došla je jesen. Osvežilo.

Pisac i novinar

(Politika)