Мирослав Лазански: Сред пушака, митраљеза

Није то шала, то се може прогласити и терористичким актом. Заузмете магацин пун готовог оружја, где то има? Због плата?

Одувек сам завидео директору фабрике „Застава оружје” господину Радету Громовићу Грому. Ем изгледа као Џорџ Клуни, ем је директор најстарије и најчувеније фабрике оружја на Балкану. На свим сајмовима наоружања широм света када директор Гром подигне свој пиштољ сви присутни залегну. Јер када су други једва правили метле и лопате фабрика у Крагујевцу правила је топове. И зато сам се страшно забринуо за мог пријатеља Грома када сам једно јутро чуо на вестима да су његови радници ушли у фабрички магацин готовог наоружања и блокирали пушке, митраљезе и пиштоље. Све спремљено за испоруку купцима. Нема шале са радничком класом у Крагујевцу, поготово не са оружарима. Сећају се оног традиционалног крагујевачког „социјалистичког барјака самоуправљања”, ваљда се тако некако звао. Касне плате, радници плене митраљезе.

Није то наравно шала, то се може прогласити и терористичким актом. Заузмете магацин пун готовог оружја, где то има? Због плата? Шта да о томе мисли  власт? А тек грађани? Па тако и официри, ако им закасни плата, могу да заузму магацин у касарни. Свашта. Коловође заузимања магацина могу да буду проглашени и следбеницима Бин Ладена у Крагујевцу. Шта су они замислили, да је то оружје њихово? Не драги самоуправљачи, то је државно, јер колико знам фабрика није приватизована. Зато је тај потез недопустив, коловође треба најстроже казнити.

Тешко забринут шта ће бити с магацином пуним митраљеза одем на спавање. И у сну ми се врати догађај из 1992. године. Један помоћни брод руске ратне морнарице затекао се на ремонту у једној индијској луци. Ремонт се отегао, а морнарима, који су остали на броду да га чувају, никако да из Русије стигну плате. Вероватно је Борис Јељцин заборавио на тај брод и на сироте морнаре. А они, паметни, сачекају да по међународном поморском праву прође прописано време за које нису добили плате, лепо продају брод и сви запале у Аустралију и САД. Тргнем се у сну, али Крагујевац није на мору, шта ће мој пријатељ Гром сада. Тек, он ми се јавља. У сну.

„Видиш Лазо, шта ја ту сада да радим? Ето, кажу неки како нема тржишта за наше производе, да пласман наших пушака и митраљеза не зависи од наше добре воље или политике, већ од тржишта које је презасићено тим производима. Како ја то сада да објасним онима у магацину што спавају на готовим митраљезима?”

„Чекај Громе, па имали сте неки уговор од 26 милиона долара, наводно за трансфер технологије. Осим тога, нисте све то што сада лежи у магацину правили за марсовце. Ако је тржиште презасићено како је онда уопште и дошло до тих уговора или предуговора? Ту нешто није у реду, у једном дневном листу речено је ових дана да је то уговор с Азербејџаном, па после о томе нико ни речи”.

„Лазо, знаш да је и даље на снази закључак Владе Републике Србије од 9. новембра 2006. године који се односи на обуставу извоза наоружања у Грузију, Азербејџан, Јерменију и Молдавију, чиме су ове државе дошле на листу земаља које су под Унилатералним ембаргом Републике Србије на извоз наоружања. Тако то гласи.”

„Чекај Громе, прво, то значи, с обзиром на ту вест у једном медију око извоза у Азербејџан, да је неко и поред презасићеног тржишта недавно, ипак, тражио дозволу за извоз твог оружја, или технологије, и као друго, постоје значи државе у свету којима смо само ми увели ембарго. То је сјајно, сада се осећам моћно и поносно. Али Јерменија и Азербејџан нису под санкцијама УН и ЕУ, немају ембарго на увоз оружја. Постоји само препорука ОСЦЕ да се у том подручју не гомила наоружање, али то није обавезујућа одлука. Знаш да је Русија увела ембарго Грузији тек после рата у августу 2008. године. А ми две године пре Русије. Него, чуо си за разговор између министра спољних послова БиХ Свена Алкалаја и руског амбасадора у Сарајеву Боцана Харченка управо око извоза оружја из БиХ у Азербејџан. Пре тога је Алкалај тражио мишљење Анкаре, Москве и ОСЦЕ у Бечу. Сви су рекли да нема сметњи. И Харченко је Алкалају рекао то исто, али да им, ипак, није драго. Онда му је Алкалај изнео податак да је Русија недавно извезла у Азербејџан хаубице од 203 мм ’пион’ и огромну количину граната за њих.”

„И шта онда рече Харченко?”

„Рече OK, радите”.

„Видиш Громе да може, воле људи твоје пиштоље, само да им мало поправиш квалитет”.

„Шта им фали?”

„Ништа, и ја имам твоје производе и врло сам задовољан, али неки злобници причају како је шефу полиције у Малезији експлодирао пиштољ из твоје фабрике и однео му три прста. Знаш какви су они тамо, одмах кажу српска посла, где баш три прста. Али то су злобници, они кажу да свако мало остајеш без неког посла и послића који ти се смеши. У неке земље извози цео свет, само ти не можеш. О чему се ту ради Громе?”

„Мени кажу како се нису стекли услови за извоз. То је објашњење после којег сам ја немоћан, шта ја да ту радим?”

„А који то корифеји безбедносних наука код нас процењују када су се и где стекли услови. Људска права, степен демократије, па негде то гледамо, а негде не гледамо? Или, хоће ли држава Тринидад и Тобаго напасти Србију тим оружјем?”

„То ни у сну не могу рећи”.

(Политика)