Миодраг Ћертић: Зашто се Шкоти још премишљају о независности

Припремајући се за овогодишњи Вимблдон, Новак Ђоковић је, са својом девојком Јеленом, боравио неколико дана на одмору у Шкотској. Док се Федерер припремао играјући тенис у Халеу, Надал сунчао на Мајорци, Новак и Јелена су почели своју екскурзију у Единбургу. Овај дивни стари град, који је због дугих летњих ноћи и типично касног пролећа, најлепши у другој половини јуна, наћи ће се све чешће и чешће на насловним страницама светске штампе у следеће две године. И не само због гостију из категорије „веома важних особа” као што је Новак. Готово на сам дан Новаковог доласка почела је кампања пред референдум о независности Шкотске, који је заказан за другу половину 2014. године.

Када је 2007, Шкотска народна партија (ШНП), традиционални заговорник независности, добила највише гласова на изборима за аутономни Шкотски парламент, морала је да влада у коалицији. Већ на следећим изборима 2011. добили су апсолутну већину. Многи су приметили да то није било једино због омамљиве идеологије „коначног ослобођења од вековног енглеског јарма”, већ и због тога што су се њихов лидер Алекс Салмонд и ШНП показали као прилично добри менаџери у свакодневном вођењу земље.

Аутономија, коју Шкотска већ поседује, далеко је шира од онога што су Косово и Војводина имали под Титом. Она се између осталог састоји и од потпуно независног и различито структурисаног судства, базираног на комбинација римског и обичајног права, са категоријама као што су „крив” и „невин”, али и са специфично шкотском категоријом „није доказано”, коју сами Шкотланђани зову „невин, али немој случајно поново”.

Тај систем, као у осталом и пуно других ствари, представљају сталну непријатност Лондону. Сетимо се само либијског терористе Алија Мизрахија, умешаног у експлозију „Пан Амовог” авиона изнад Локербија 1988, кога је Шкотски врховни суд ослободио даљег служења доживотне казне из хуманитарних разлога, и који је, по повратку у Либију, поживео још неколико година слављен као херој нације. Шкотска сама контролише и свој веома добар систем образовања, као и здравство и здравствено осигурање, штампа свој новац, и наравно, оно што Лондону најболније пада, у шкотским територијалним водама су скоро сва нафта и природни гас из Северног мора.

Статистички гледано, независна Шкотска била би шеста земља на свету по бруто друштвеном производу по глави становника, читаве 44.000 долара, одмах иза Швајцарске, а далеко испред водећих европских земаља и САД. Са трећином територије Велике Британије и са једном дванаестином становништва, она би доста личила на скандинавске земље.

Велика већина Шкотланђана припада једној или другој левој политичкој струји са, тренутно, једним јединим конзервативним послаником у Британском парламенту. Та чињеница такође представља наговештај о томе у ком би се правцу кретала спољна политика нове државе. Како рече један од присталица независности, „са аутономијом смо добили право да забранимо аутомобиле у центрима великих градова, са пуном независношћу добићемо право да отерамо нуклеарне подморнице из наших територијалних вода”.

Из Единбурга, Новак и Јелена су кренули ка унутрашњости Шкотске аутопутем А-9, и прошавши поред чувеног голф клуба Глениглс, где се 2005. одиграо веома бурни самит Г-8 на коме је светске лидере морало да чува 10.000 полицајаца, наишли су на родно место Ендија Марија. Уз пригодну размену твитер порука, Новак је поручио да је задивљен природним лепотама Ендијевог родног краја и да је већ видео пуно сличности са Шумадијом. Иако он то није изричито споменуо, једна од битних веза са нама је готово митска улога коју у оба случаја игра национални алкохолни бренд: шкотски виски и шумадијска шљивовица.

Популарни скоч је прерастао из „домаће ракије” у светски бренд пуким стицајем околности. Другом половином 19. века велика епидемија филоксере је уништила скоро све винограде у Француској, ускративши народу вино а богаташима коњак. Путник намерник из Шкотске имао је при себи боцу вискија и „воала”. Тако барем гласи легенда.

Данас је виски, поред нафте, једна од течности које чине тај троножац, заједно са свеприсутним морем, на који се ослања свако планирање будуће независности. Само прошле године извезено је вискија у вредности од преко пет милијарди долара. Поређења ради, целокупан извоз свих производа и добара из Србије не прелази десет милијарди годишње. Шта, дакле, кочи пројекат шкотске независности?

Последње сондаже јавног мишљења кажу да независност подржава само око тридесет процената становништва. Све главне политичке странке на британском острвљу су против и очекује се да ће уложити огромне ресурсе у своју „контракампању”.

Поједини коментатори тврде да главни актери у овој причи нису потпуно искрени у својим јавним наступима. Дејвиду Камерону и конзервативцима би, кажу они, веома одговарало да из Британског парламента заувек одстране 59 лево настројених шкотских посланика и тако цементирају своју доминацију на британској политичкој сцени.

Са друге стране, Шкотланђанима никад није сметало да седе на две столице, са Гордоном Брауном или неким сличним, као премијером у Даунинг стриту, и Алекс Салмондом у Единбургу. Можда је све ово само покушај да се извуче максимум од Лондона без тоталног расцепа? Салмонд и ШНП то никад неће признати.

Закон о спровођењу референдума, који је у припреми, укључује и давање права гласа шеснаестогодишњацима, као и да о резултату одлучује проста већина од „50 плус један” одсто гласова, за разлику од нама познатог, црногорског референдума. Да ли је уопште могуће, када је идеја отцепљења у питању, да се дух врати у боцу, друго је питање које се намеће када се сетимо Црне Горе.

Ових дана док Новак већ ређа победе за које је једним делом заслужан и пријатан одмор у Шкотској, возили смо се аутопутом А-9 и свратили до једне од великог броја дестилерија вискија које се налазе у околини. Ево шта нам је о идеји независности рекао Грејам Јунсон, директор „Томатина”, једног од највећих брендова вискија, иначе тренутно у јапанском власништву: „Моја седамнаестогодишња ћерка је ’за’, моја супруга је ’против’, додуше она је полу-Енглескиња, а ја се још увек прерачунавам.” Попили смо по чашицу 12 година старог „томатина” и пожелели један другом пуно среће и мудрости.

(Политика)