Miodrag Ćertić: Zašto se Škoti još premišljaju o nezavisnosti

Pripremajući se za ovogodišnji Vimbldon, Novak Đoković je, sa svojom devojkom Jelenom, boravio nekoliko dana na odmoru u Škotskoj. Dok se Federer pripremao igrajući tenis u Haleu, Nadal sunčao na Majorci, Novak i Jelena su počeli svoju ekskurziju u Edinburgu. Ovaj divni stari grad, koji je zbog dugih letnjih noći i tipično kasnog proleća, najlepši u drugoj polovini juna, naći će se sve češće i češće na naslovnim stranicama svetske štampe u sledeće dve godine. I ne samo zbog gostiju iz kategorije „veoma važnih osoba” kao što je Novak. Gotovo na sam dan Novakovog dolaska počela je kampanja pred referendum o nezavisnosti Škotske, koji je zakazan za drugu polovinu 2014. godine.

Kada je 2007, Škotska narodna partija (ŠNP), tradicionalni zagovornik nezavisnosti, dobila najviše glasova na izborima za autonomni Škotski parlament, morala je da vlada u koaliciji. Već na sledećim izborima 2011. dobili su apsolutnu većinu. Mnogi su primetili da to nije bilo jedino zbog omamljive ideologije „konačnog oslobođenja od vekovnog engleskog jarma”, već i zbog toga što su se njihov lider Aleks Salmond i ŠNP pokazali kao prilično dobri menadžeri u svakodnevnom vođenju zemlje.

Autonomija, koju Škotska već poseduje, daleko je šira od onoga što su Kosovo i Vojvodina imali pod Titom. Ona se između ostalog sastoji i od potpuno nezavisnog i različito strukturisanog sudstva, baziranog na kombinacija rimskog i običajnog prava, sa kategorijama kao što su „kriv” i „nevin”, ali i sa specifično škotskom kategorijom „nije dokazano”, koju sami Škotlanđani zovu „nevin, ali nemoj slučajno ponovo”.

Taj sistem, kao u ostalom i puno drugih stvari, predstavljaju stalnu neprijatnost Londonu. Setimo se samo libijskog teroriste Alija Mizrahija, umešanog u eksploziju „Pan Amovog” aviona iznad Lokerbija 1988, koga je Škotski vrhovni sud oslobodio daljeg služenja doživotne kazne iz humanitarnih razloga, i koji je, po povratku u Libiju, poživeo još nekoliko godina slavljen kao heroj nacije. Škotska sama kontroliše i svoj veoma dobar sistem obrazovanja, kao i zdravstvo i zdravstveno osiguranje, štampa svoj novac, i naravno, ono što Londonu najbolnije pada, u škotskim teritorijalnim vodama su skoro sva nafta i prirodni gas iz Severnog mora.

Statistički gledano, nezavisna Škotska bila bi šesta zemlja na svetu po bruto društvenom proizvodu po glavi stanovnika, čitave 44.000 dolara, odmah iza Švajcarske, a daleko ispred vodećih evropskih zemalja i SAD. Sa trećinom teritorije Velike Britanije i sa jednom dvanaestinom stanovništva, ona bi dosta ličila na skandinavske zemlje.

Velika većina Škotlanđana pripada jednoj ili drugoj levoj političkoj struji sa, trenutno, jednim jedinim konzervativnim poslanikom u Britanskom parlamentu. Ta činjenica takođe predstavlja nagoveštaj o tome u kom bi se pravcu kretala spoljna politika nove države. Kako reče jedan od pristalica nezavisnosti, „sa autonomijom smo dobili pravo da zabranimo automobile u centrima velikih gradova, sa punom nezavisnošću dobićemo pravo da oteramo nuklearne podmornice iz naših teritorijalnih voda”.

Iz Edinburga, Novak i Jelena su krenuli ka unutrašnjosti Škotske autoputem A-9, i prošavši pored čuvenog golf kluba Glenigls, gde se 2005. odigrao veoma burni samit G-8 na kome je svetske lidere moralo da čuva 10.000 policajaca, naišli su na rodno mesto Endija Marija. Uz prigodnu razmenu tviter poruka, Novak je poručio da je zadivljen prirodnim lepotama Endijevog rodnog kraja i da je već video puno sličnosti sa Šumadijom. Iako on to nije izričito spomenuo, jedna od bitnih veza sa nama je gotovo mitska uloga koju u oba slučaja igra nacionalni alkoholni brend: škotski viski i šumadijska šljivovica.

Popularni skoč je prerastao iz „domaće rakije” u svetski brend pukim sticajem okolnosti. Drugom polovinom 19. veka velika epidemija filoksere je uništila skoro sve vinograde u Francuskoj, uskrativši narodu vino a bogatašima konjak. Putnik namernik iz Škotske imao je pri sebi bocu viskija i „voala”. Tako barem glasi legenda.

Danas je viski, pored nafte, jedna od tečnosti koje čine taj tronožac, zajedno sa sveprisutnim morem, na koji se oslanja svako planiranje buduće nezavisnosti. Samo prošle godine izvezeno je viskija u vrednosti od preko pet milijardi dolara. Poređenja radi, celokupan izvoz svih proizvoda i dobara iz Srbije ne prelazi deset milijardi godišnje. Šta, dakle, koči projekat škotske nezavisnosti?

Poslednje sondaže javnog mišljenja kažu da nezavisnost podržava samo oko trideset procenata stanovništva. Sve glavne političke stranke na britanskom ostrvlju su protiv i očekuje se da će uložiti ogromne resurse u svoju „kontrakampanju”.

Pojedini komentatori tvrde da glavni akteri u ovoj priči nisu potpuno iskreni u svojim javnim nastupima. Dejvidu Kameronu i konzervativcima bi, kažu oni, veoma odgovaralo da iz Britanskog parlamenta zauvek odstrane 59 levo nastrojenih škotskih poslanika i tako cementiraju svoju dominaciju na britanskoj političkoj sceni.

Sa druge strane, Škotlanđanima nikad nije smetalo da sede na dve stolice, sa Gordonom Braunom ili nekim sličnim, kao premijerom u Dauning stritu, i Aleks Salmondom u Edinburgu. Možda je sve ovo samo pokušaj da se izvuče maksimum od Londona bez totalnog rascepa? Salmond i ŠNP to nikad neće priznati.

Zakon o sprovođenju referenduma, koji je u pripremi, uključuje i davanje prava glasa šesnaestogodišnjacima, kao i da o rezultatu odlučuje prosta većina od „50 plus jedan” odsto glasova, za razliku od nama poznatog, crnogorskog referenduma. Da li je uopšte moguće, kada je ideja otcepljenja u pitanju, da se duh vrati u bocu, drugo je pitanje koje se nameće kada se setimo Crne Gore.

Ovih dana dok Novak već ređa pobede za koje je jednim delom zaslužan i prijatan odmor u Škotskoj, vozili smo se autoputom A-9 i svratili do jedne od velikog broja destilerija viskija koje se nalaze u okolini. Evo šta nam je o ideji nezavisnosti rekao Grejam Junson, direktor „Tomatina”, jednog od najvećih brendova viskija, inače trenutno u japanskom vlasništvu: „Moja sedamnaestogodišnja ćerka je ’za’, moja supruga je ’protiv’, doduše ona je polu-Engleskinja, a ja se još uvek preračunavam.” Popili smo po čašicu 12 godina starog „tomatina” i poželeli jedan drugom puno sreće i mudrosti.

(Politika)