Милољуб Албијанић: Лажи Радоша Љушића због освете

Суштина наступа Радоша Љушића у његовим реаговањима у листу Данас јесте освета. Освета (rache) значи прогон, односно реакцију појединца на свако задирање у његов животни круг, с циљем да се непосредном и веома личном радњом одмазде прибави задовољење. Он покушава да се освети због тога што сам пре неколико година објавио износ хонорара које је примио као аутор уџбеника и других књига у Заводу за уџбенике док је био на месту директора Завода. То објављивање је било само последица његовог првог јавног напада на мене на конференцији за штампу у просторијама његове нове партије СНС.

На његов напад одговор је приказан у Политици, Блицу и другим дневним новинама 2009. године.

„У складу са одговорним и транспарентним пословањем и принципијелном пословном политиком, Завод за уџбенике је као приоритетне циљеве за 2009. годину одредио смањење трошкова, повећање продаје и иновативност и креативност уџбеничких издања“, саопштио је Милољуб Албијанић.

Чињеница да је Љушић за време док је био директор Завода за уџбенике од 2004. до 2008. године примио 5.629.568,00 динара на име ауторских хонорара, поред тога што је примао изузетно високу плату (у просеку 240.000 динара нето месечно у 2008. години) сведочи о нетранспарентном пословању Завода у то време. Љушић је у 2008. години примио ауторски хонорар од 1.457.000,00 динара, што је за милион динара више од хонорара које су добијали аутори уџбеника историје за остале разреде основне школе.

У циљу одговорног пословања, Завод за уџбенике је донео одлуку да ауторски хонорари, за време трајања економске кризе, не могу прећи износ од милион динара годишње. Историчар Радош Љушић на те услове није пристао и то је разлог зашто је ангажован други аутор уџбеника историје за седми разред основне школе.“ (Политика онлине, 26.08.2009, под насловом „Свађа око уџбеника или новца“, Блиц онлине, 26.08.2009, под насловом „Албијанић: Љушић тражио милионски хонорар“).

КРШЕЊЕ ЗАКОНА

Овде није толико у питању огроман износ хонорара колико је важан случај кршења закона. Наиме, Закон о уџбеницима и другим наставним средствима (Службени гласник РС, бр. 29/93 и 62/06), члан 8 забрањује да аутор уџбеника буде лице запослено у Заводу за уџбенике. Цитирам члан 8 Закона: „На конкурсу за прибављање рукописа за уџбеник може учествовати сваки грађанин Савезне Републике Југославије, осим лица која су запослена у Заводу“. Напомињем да је то био важећи закон када је Љушић био директор Завода. Како избећи чињеницу да је директор лице које је запослено у Заводу за уџбенике?

Па то је интересантно, неопходно је пустити још неке запослене да буду аутори да се не досете шта је у питању, затим образложити то штампање чињеницом да је уговор потписан пре него што је ступио на дужност директора. Али, даном ступања на дужност мора да се прекине штампање сопственог уџбеника јер је забрањено, Законом је забрањено, али Радоша Љушића то не брине. Њега мучи ситуација, или питање како да реши велики проблем, односно како сам себи као директор Завода да исплати ауторски хонорар? На почетку то је изгледало трагикомично. На Уговору о издавању дела пише: „уговор се закључује између аутора Радоша Љушића и Завода за уџбенике кога заступа директор и главни уредник Радош Љушић“. Ипак, није се потписао на два места, већ је овластио заменика да потпише за њега, на месту означеном као директор и главни уредник. Само је важна напомена да је за потпис заменика такође овлашћење дао Радош Љушић.

Математичка логика би рекла следеће: Радош Љушић склапа уговор са Радошем Љушићем, или Радош Љушић склапа уговор сам са собом! И успут, ето онако, крши Закон!

Морам рећи и следеће. За ово учињено дело постоје и олакшавајуће околности. Наиме, Љушић се благонаклоно (због страха што крши закон) одрекао половине хонорара. Ау, баш је једна добрица од човека и велики хуманиста! Он, Радош Љушић је неприкосновени рекордер са висином хонорара у Србији. И јединствен је због следећег: Једини је директор који је сам себи исплатио вишемилионске хонораре кршећи закон!

ОСВЕТА ЗБОГ ЧЛАНКА У ДАНАСУ

Сад је свима јасно да његово помињање хонорара за друге људе значи покушај да их изједначи са самим собом што му не иде од руке. Прво, у питању су уредници и аутори који су обављали уређивање књига или били аутори и за тај посао остваривали права на хонораре и принадлежности у складу са Законом. Сви аутори и уредници обавезују се Уговором и дужни су да га испуњавају. Уколико прекрше уговор, морају да одговарају пред законима ове земље.

Радош Љушић је руковођен осветом према мени и због чланка који сам написао о Слободану Гавриловићу у листу Данас 12. 01.2013. под називом „Поредак непролазних вредности: Слободан Гавриловић“. Шта га је ту погодило? Вероватно вредности истина, слобода, поштење и стварање добрих дела, којима сам одсликао личност Слободана Гавриловића. Цитираћу само неке делове из тог текста:

„Човек нема да бира између много живота и начина, већ између доста малог броја. Зато, према Винаверу, треба што више радити и стварати, како би нам се избор проширио и како би број могућности које нам стоје на располагању постао што већи. „Мислим да је то осећање када се има пуно могућности за избор, да је то поносно осећање духовног, судбинског богатства, оно што највише охрабрује човека да живи и ради. Сви ми живимо за то да достигнемо што веће богатство могућности за стварање нашег живота; тако, да се једног дана скала та толико попне, да нам се учини као да ми стварамо наш живот. И заиста, ми ћемо га стварати...“ (Дела Станислава Винавера, прир. Гојко Тешић, 2012, Сл. гласник, Завод). Овај цитат ме неодољиво подсећа на једну личност, Слободана Гавриловића...

Име Слободан први је у нашем народу понео и уздигао син Владимира Јовановића, Слободан Јовановић. И гле чуда, њему је слобода у сопственој земљи одузета. Било је и оних који нису ни знали шта им име значи. Гавриловић је гледао у првог Слободана, кроз његова дела је тражио свој пут... Зоран Ђинђић питао је Слободана хоћеш ли плату или слободу? Слободу, чврсто је исказао своје опредељење Гавриловић. То је и његов животни пут. Према Слободановим речима, човек у кругу политике бира између корисности и вредности, између имати или бити. Слободан Гавриловић, како га и само име одређује, каже - мој идеал је слобода... Поред слободе коју бира и истине за којом трага, Слободана и његову породицу посебно одликује поштење. Описујући свог брата Зорана, Слободан каже: „Зоран, не што ми је брат, посебан је човек. Стишан и радан. Поштење без њега не би имало смисла...“

ИЗУЗЕТНИ ПОДУХВАТИ СЛОБОДАНА ГАВРИЛОВИЋА

О Слободановом издавачком опусу у Службеном гласнику говоре људи и дела. Оно што краси човека који се бави управљањем су свакако његови сарадници. Плејада врсних уредника водила је са успехом гласникове библиотеке: проф. др Илија Вујачић, доц. др Танасије Маринковић, проф. др Тања Мишчевић, Милојко Кнежевић, Јовица Аћин, Бранко Кукић, књижевник Горан Петровић дописни члан САНУ, проф. др Гојко Тешић, Наташа Марковић, проф. др Радован Биговић до смрти 2012. и многи други.

Издавачки пут Слободана Гавриловића обележен је изузетним подухватима као што су Библиотека Корени (ур. Челиковић), у којој је објављено 25 од замишљених 75 књига, које садрже обновљено издање порекла становништва и насеља Јована Цвијића и посебне додатке о обичајима и животу људи; Фреквенцијски речник (ур. Милојко Кнежевић) проф. др Александра Костића и проф. др Ђорђа Трифуновића (I-XIII), и представља наставак пројекта Александровог оца Ђорђа Костића започетог 1957. године; Дигитализација српских службених новина, што чини доступним два века правне историје Србије; Лексикони градова и националних паркова, итд.

Капитална дела су Изабрана дела Борисава Пекића у 24 књиге, Сабрана дела Драгољуба Јовановића (И- XВИ), Сабрани списи Михаила Ђурића у 12 књига, Дела Сретена Марића (22 свеске), Историја једног доба Добрице Ћосића (1-7), Дела Радована Поповића (1-21), Целокупна дела Десанке Максимовић са Задужбином и Заводом за уџбенике, Дела Станислава Винавера са Заводом (прир. Гојко Тешић, 1-9 од предвиђених 18 књига), што је издавачки подухват године на сајму књига 2012, Дела Беле Хамваша и многа друга врсна дела.

Слободан Гавриловић, као главни и одговорни уредник, потписао је око 1.500 наслова и додатно као уредник значајне наслове из библиотека Сведоци епохе, Отпори и забране, Раскршћа и Звучна књига. Посебно је важно истаћи правну библиотеку, због основне делатности гласника, са преко 300 наслова. Слободанов несумњиви мото је бити успешан беседник речи и извршилац спомена вредних дела...

ПРОГАЊАЊЕ УРЕДНИКА

Радош Љушић је гоњен осветом због овог чланка, где сам афирмисао вредносни систем. Због чега освета? Да ли је то због вредности које одсликава личност Слободана Гавриловића, а које сам описао, због слободе, поштења, истине, због дела које је оставио за собом, а ја набројао, због плејаде врсних уредника које је Љушић разјурио? Да ли због освете Љушић укида библиотеке, пројекте, прогања уреднике?

Е добро, надам се да је сада јасно зашто је руковођен осветом тадашњи Радош Љушић - аутор и Радош Љушић - директор и садашњи директор Службеног гласника. (Директор је једног од најважнијих јавних предузећа у држави, објављује важна акта Председника Републике, Владе Републике Србије и Народне скупштине Републике Србије!)

Напомена: У свом осветничком походу Радош Љушић укључио је и професора Жарка Требјешанина, водећег психолога у Србији и региону. Професора Требјешанина Љушић је најбруталније извређао пред више сведока у просторијама Завода за уџбенике 30. 05. 2013. године. Извињавам се свим читаоцима што ово наводим, и то избегавајући путем тачкица ружне речи које је употребио Радош Љушић: „Је ли мај.... један како те није срамота да дајеш онакве изјаве у Блицу. Па ј..... ти матер због тога п.... једна. Ти ћеш да причаш да сам ја ухапсио Ваву Петковића, лажову један, па јел знаш да сам ја спасио Ваву Петковића на директан позив Бориса Тадића. Ј..... ти матер натераћу ја тебе да ми се јавно извиниш, г.... једно.“ Да ли сам добро разумео да је ово лице, које се зове Радош Љушић, себе назвало професором универзитета? Благи Боже!

Вредносни систем за који се залажем предводе истина, лепота, слобода, љубав, пријатељство, поштење, доброта, толеранција, спасење. Тим појмовима се бавим и у таквом вредносном систему живим и радим.

Нажалост, овај аутор о коме пишем није у овом вредносном систему. У својој осветничкој мисији Радош Љушић користи лажи, а емотивно је руковођен мржњом. Жао ми је што морам да наведем ове негативне одреднице које у свом приватном и професионалном животу не користим. Лаж (лат. мендациум) је свесно неистинит исказ, с намером варања и извртања чињеница. Разумевање лажи јесте изрицање неистине с намером варања. Ко лаже говори супротно ономе што мисли, дакле, вољно лажно, а поред тога у намери и да превари... Лаж је и грех („Не Лажи“, једна од Божјих заповести).

ИСТИНА О КЊИЗИ „ТРИЈУМФ ХРИШЋАНСТВА“

Љушић лаже и да сам као директор Завода за уџбенике дао Данграфу за књигу 1.987.625 динара.

Истина је да је тај уговор саиздаваштво и реализација некомерцијалног пројекта издавања књиге „Тријумф Хришћанства - Константин, Ниш и Милански Едикт“ поводом 1.700 година од доношења Миланског едикта. Уговорне стране су потписале међусобно учешће, тако да је Завод уложио папир за књигу (25 дин по примерку), Гласник је штампао исту, а Данграф дистрибуирао и рекламирао. Књига је некомерцијална јер је поклон грађанима на Божић 07. 01. 2013. и то је почетак прославе Миланског едикта.

Љушић лаже да сам у Заводу за уџбенике оставио једну милијарду и 75 милиона динара мање у Заводу од оног новца који сам затекао 2008. године.

Истина је да је за протекле четири године мандата (прецизније, новембар 2008-фебруар 2013) у Заводу за уџбенике на рачун буџета Србије уплаћено око милијарду динара и да сам на рачуну Завода као одговоран директор оставио 200 милиона динара више него 2008. године. То значи да је новчано стање данас веће за милијарду и 200 милиона динара него када сам преузео дужност. Јасно је да се рачуна сав новац, и онај који је уплаћен у буџет Републике Србије. Ове податке је могуће једноставно проверити увидом у документ примопредаје дужности из 2008. и документ примопредаје из 2013. године.

ДЕЛА ВОЂЕНА МРЖЊОМ

Љушић више пута понавља лаж у очекивању да ће то постати истина! Па људи који поседују здрав разум, или се рецимо баве образовањем и науком знају да лаж не може постати истина, ма колико пута се понављала. Такође, људска цивилизација развија се у складу са вредносним одређењима која сам делимично набројао. Једна од њих је и велика вредност човека и човечанства која се зове љубав.

Емоције (он их има?) које воде Радоша Љушића су означене другим појмом, мржњом. Мржња је по својој природи непријатна емоција и суштина тог осећања је жеља да се мрски објект уништи или да му се нанесе бол. То је приближавање објекту мржње са непријатељском намером, да му се нанесе штета или да се разори. Особа која страсно мрзи, када једног дана остане без објекта своје мржње, може да осети празнину услед губитка објекта који јој је до тада испуњавао и осмишљавао живот.

Како беше каже она народна: Ко лаже тај и .... У заборавио сам. Можда се он сети неке нове идеје. Само да не заборави у сваком следећем чланку ћу поновити све из почетка док не прочитају сви грађани Србије, а самим тим и Метохије, разуме се. Тамо се не дира породица, ни жена. Од првог потпредседника Владе не тражим ништа, сам ћу бранити породицу и супругу. Ипак, све подсећам да негативне речи не користим, али тражим разумевање за поменута објашњења. Морам да браним породицу, јер је моју супругу напао Радош Љушић (беше из Метохије, тамо где се не дирају жене). Руковођен мржњом, због освете, а сада и преко моје супруге. То је баш јуначки, нема шта. Она није једина угрожена од Радоша Љушића, има их више. То се све зна.

На крају, важна напомена: Захтевам од Надзорног одбора Службеног гласника да Радошу Љушићу забрани коришћење државног портала Службеног гласника за освете, лажи и личне прогоне! Наиме, Радош Љушић злоупотребљава сајт Службеног гласника и на њега качи своје осветничке чланке! Или, омогућите свима да и своје одговоре окаче на исто место, у истом обиму. У супротном, у питању је злоупотреба положаја!

(Поводом текста в. д. директора Службеног гласника „Гласникови и Заводови најамници“, Данас, 16. јул 2013)

(Данас)