Milan St. Protić: Politiku 5. oktobra danas uspešno vode naši protivnici

 Milan St. Protić, praunuk prvog premijera Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca Stojana Protića, kaže da je pobedu Donalda Trampa doživeo slično kao i pobedu Ronalda Regana 1980. godine. „Izgledalo je da je pobedio potpuno nespreman kandidat, površan i neiskusan. Docnije se ispostavilo da je Reganova administracija učinila epohalne iskorake i u nacionalnoj ekonomiji i u spoljnjoj politici.“

* * *

Da krenemo od Trampa i poređenja s Reganom. U Reganovo vreme tajna se krila u liku predsedničkog savetnika, ekonomiste i nobelovca Miltona Fridmena, čiji je doprinos rezultatima Ronalda Regana bio nemerljiv. I sad će mnogo zavisiti od ljudi koji budu pristupili Donaldu Trampu. Njegova pozicija je, u stvari, veoma udobna, jer gore od onog kako se prikazao u izbornoj kampanji prosto je nemoguće. A da li će umeti da izabere prave savetnike, to ostaje da se vidi uskoro.

Da li je tačna teza da je bela američka srednja klasa odlučila pobednika na izborima?

U osnovi jeste tačna. Ali oduvek je tako bilo zato što je taj deo stanovništva u ogromnoj većini. Posle osam godina Obaminih demokrata došlo je vreme za promenu. Isto se dogodilo i kad je DŽordž Buš pobedio Ala Gora 2000. i kad je Obama pobedio Mekejna 2008. Istinska demokratija podrazumeva smenjivost vlasti. Na ovim izborima republikanci su, pored Trampove pobede, osvojili većinu i u oba doma Kongresa.

Koliko se Amerika promenila u odnosu na period kad ste vi tamo radili kao profesor?

Prvi put sam tamo otišao 1979, pa 1980/85, 1986/87. i 1991/92. Prvo sam bio student postdiplomac, kasnije i predavač. Naravno da se od tad Amerika veoma promenila. Svi smo se promenili. Glavni tokovi američke politike, međutim, nisu promenili pravac i trendove. Proces u kojem intelektualci nestaju iz javnog života samo se nastavio. Poslednji vrstan intelektualac na važnom položaju u administraciji bio je Henri Kisindžer u Niksonovom i Fordovom kabinetu šezdesetih i sedamdesetih godina. I dan-danas, sa 94 godine, njegova reč je mudrija i promišljenija od svih ostalih. Ne verujem da će se u ovom smislu išta fundamentalno popraviti. Pametni ljudi su počeli da se klone politike.

Šta Amerika, a šta Evropa i ostatak sveta mogu očekivati od Trampa?

To je pitanje od milion dolara. Dok god se ne bude formirao njegov kabinet, nećemo moći da predvidimo smer buduće američke politike. Do proleća 2017. sve će biti jasnije.

Da li je realno očekivati da će se nešto značajnije promeniti u američkoj spoljnoj politici?

Moguće su modifikacije u odnosu na američke prioritete, pogotovu na Bliskom i Dalekom istoku, mogući su i malo drugačiji tonovi prema Evropi, Rusiji, i u okviru NATO. Suštinsku promenu kursa ipak ne bi trebalo očekivati.

A promena politike prema Balkanu?

Minimalni su izgledi da se u tom pogledu dogode dramatične promene. Balkan je veoma nisko na listi američkih prioriteta i tu će i ostati. Politika koja se vodila dosad vodiće se i dalje. Ne vidim nijedan razlog zbog kog bi Amerikanci bilo šta menjali.

U Srbiji vlada prava euforija, Srbi su po običaju već ispostavili spisak želja Trampu i njegovom timu. Čemu Srbija može da se nada?

Mi smo se već proslavili neumerenim i nerealnim izlivima i negativnih i pozitivnih emocija. U oba slučaja i pogrešnih i štetnih. Srbija treba da ozbiljno preispita svoju politiku, pa tek onda da razmišlja o drugima. Mi ne znamo šta hoćemo, ali to hoćemo sad i odmah. Kao deca. Odavno je kucnuo čas kad je trebalo da sazrimo i odrastemo. Mi smo nedorasla generacija jednog malog, ali vrednog evropskog naroda.

Republikanci su osvojili većinu u Kongresu, da li to znači da su se republikanci konsolidovali i oporavili od poraza u proteklih osam godina?

Ovo je totalna pobeda republikanaca, o čemu će i novoizabrani predsednik morati da vodi računa s obzirom na činjenicu da on ne dolazi iz vrha Republikanske partije, već sa strane. Ovo stanje će trajati samo dve godine, kad dolaze novi delimični izbori za oba doma Kongresa, što bi moglo da izmeni sadašnji odnos snaga.

SAD su ustrojene na striktnoj podeli vlasti. Pojasnite snagu, ulogu i značaj predsednika i Kongresa?

Sasvim jednostavno - predsednik SAD i njegova administracija vode politiku, dok Kongres odlučuje o parama. Budući da nema nijedne politike bez para, predsednik je u obavezi da traži kompromis s Kongresom i o politici. U suprotnom neće mu se odobriti finansije neophodne za ostvarenje njegovih ciljeva.

Utisak je da gotovo sve zemlje bivše Jugoslavije mnogo bolje stoje u Vašingtonu od Srbije? Zbog čega je to tako?

Svi jugoslovenski narodi, osim Srba, iz SFRJ su izašli ostvarujući svoje nacionalne snove o sopstvenim državama. Njih nosi taj mladalački nacionalni entuzijazam. Srbi su iz SFRJ preostali sa osećajem gubitnika i to je za nas porazno. Svaki od jugoslovenskih naroda birao je svoju budućnost, samo je Republika Srbija nastala voljom građana Crne Gore, koji su odlučivali i o svojoj i o našoj budućnosti. Mi, građani Srbije, nikad nismo stekli pravo da biramo svoju budućnost. Jedva smo se izborili za to da slobodno biramo svoju vlast. Evo jednog pitanja bez odgovora: Da li je Republika Srbija jedina otadžbina koju smo mi Srbi ikad imali ili je ona žalosni ostatak ostataka Titove Jugoslavije? Odgovora nema zato što odgovor ne znamo. I ne tražimo ga. Ni naši glavari ni mi sami. Mi smo narod na nizbrdici, a oni su narodi u usponu.

Gde mi to decenijama grešimo?

Najteže pitanje. Pitanje svih pitanja. Suviše sam ja mali i nebitan čovek da bih smeo da pretendujem na odgovor. Na ponešto pokušavam da odgovorim u svojim knjigama. Jedino što pouzdano znam, to je da nam je odgovor neophodan da bismo zakoračili napred. Tonemo zato što se bojimo istine. Istine i realnosti.

Poslednji američki predsednik koji je boravio u Beogradu bio je DŽimi Karter 1980. godine i od tada pa do danas nijedan predsednik nije posetio Srbiju. Posećivali su Hrvatsku, Sloveniju, Kosovo, Albaniju... Srbiju nisu. Šta to pokazuje?

Srbi su najbrojniji narod bivše Jugoslavije. Politika koja je u njihovo ime vođena poslednjih decenija 20. veka, po mišljenju Vašingtona, dovela je do krvavih sukoba i ratnih zločina. Mi smo proglašeni za krivce, a sami smo krivicu primili tvrdeći da smo uvek i u svemu bili u pravu. Zanimljivo je, i indikativno, da smo mi, nekadašnji veliki kritičari Miloševićeve politike, po dolasku na vlast počeli da zastupamo upravo tu politiku protiv koje smo nekad bili. Jugoslovenstvo, Hag, Kosovo, neutralnost... Čudno, zar ne?

Bili ste ambasador Jugoslavije u SAD. Šta je na vas ostavilo najjači utisak iz tog perioda?

Daleko najjači utisak ostavio je 11. septembar 2001. Još sam bio u Vašingtonu i taj sam događaj neposredno doživeo. Čak je moja porodica trebalo da poleti za Beograd te večeri - i naravno, nije.

Šta je istina, zbog čega ste smenjeni?

O razlozima smene sam više puta govorio i pisao. Oni koji su me smenili o tome nisu rekli ni reč. Možda ih peče savest, možda i ne.

Vi ste imali ideju da se sa Amerikom napravi dogovor vezan za Miloševića, Hag i Kosovo. O čemu se radilo i ko je bio protiv toga?

Hteo sam da pomognem da se odnosi SAD i SR Jugoslavije normalizuju, svestan da je šteta od loših odnosa za nas ogromna, katastrofalna, nenadoknadiva. Moj plan je uključivao isporučenje Miloševića i još desetak optuženih Hagu, a zauzvrat bismo dobili jedan povoljan scenario za status Kosova i pomoć SAD u regulisanju dugova i naših finansija. Optužen sam za delovanje na svoju ruku, iako sam prethodno dobio lične garancije da ću moći da radim slobodno. Da tog obećanja nije bilo, ne bih ni otišao. Moja smena nije mnogo važna, pogotovu ne danas, posle 15 godina. Mnogo je važnije to što se od onda nismo pomakli s mrtve tačke u odnosima sa SAD. Znam vrlo dobro kakve su velike sile i koliko su kadre da učine nažao malima. Baš zbog toga mislim da je naša nasušna potreba da uspostavimo poverenje i razumevanje sa SAD. Hoće li to doneti dobra ne znam, ali znam da loši odnosi donose ogromno zlo.

Šta smo mogli da uradimo, a nismo?

Tempi passati. Moramo trezveno da sagledamo sebe, ono što se dogodilo u bliskoj prošlosti i mesto gde smo sad. Morali bismo da se manemo nacionalne megalomanije i mitomanije. Poželjno bi bilo i da se odreknemo olakog ocenjivanja drugih i infantilne pristrasnosti. Još kad bismo malo više čitali i učili, a manje pričali, gde bi nam bio kraj!

Koliko Amerikanci uopšte nas razumeju i da li žele da nas razumeju?

Uopšte nas ne razumeju i ne žele da nas razumeju. Mi smo za njih jedna sasvim sporedna, gotovo nevidljiva tačka na geografskoj karti. Oni se, doduše, ne trude ni druge da razumeju. Na svet gledaju iz svog ugla i iz svog interesa. Poput DŽona Vejna ili Garija Kupera u vestern filmovima. Takvi su Amerikanci. Ne poznajemo ni mi njih. Koliko puta smo čuli besmislicu o tome kako Amerikanci nemaju nikakvu književnost. A šta ćemo sa Poom, Herijet Bičer Stou, Londonom, Stajnbekom, Tenesijem Vilijamsom ili Judžinom O’Nilom? Hemingvejem ili Ficdžeraldom? Drajzerom ili Foknerom? I Ajnštajn je decenije proveo na Prinstonu. I naši Tesla i Pupin su karijere tamo gradili. I Čomski i Majkl Mur i Hantignton i Fukujama su Amerikanci, nisu li? I aktuelni dobitnik Nobelove nagrade za književnost, legendarni Bob Dilan je otuda. I Geršvin i Čarli Parker i Bili Holidej i DŽenis DŽoplin, i neprevaziđeni heroji moje generacije Hendriks i Morison, i toliki drugi. Nemoguće ih je nabrojati, a da se o neko ime ne ogrešim. Tačno je da je 90 odsto holivudskih ostvarenja đubre, ali onih deset su najbolji filmovi svih vremena: „Prohujalo s vihorom“, „Odavde do večnosti“, „Praznik u Rimu“, „Tramvaj zvani želja“, „Lovac na jelene“, „Kabare“, „Kum“, „Ples sa vukovima“, „Doba nevinosti“, „Kišni čovek“... Ovo je moj, potpuno subjektivan, izbor.

Da li je precenjena ili nije uloga stranih ambasadora u političkom životu Srbije? Da li je normalno da svaki dan ambasadori ordiniraju po Vladi? U knjizi „Izneverena revolucija“ opisujete štetno ponašanje bivšeg ambasadora Bila Montgomerija. Da li je ispravan utisak da ponavljamo stare greške?

Iskreno, oduvek su se ambasadori velikih sila mešali u naše unutrašnje stvari. To je njihov manir u svim malim zemljama. Nismo mi nikakav izuzetak. Uz ovo, treba priznati i da naši političari često trče u naručje stranim ambasadorima bez njihovog poziva, verujući da je za njihov politički uspeh ključna inostrana podrška. Pogledajte samo nepregledne redove ispred pojedinih rezidencija za njihove državne praznike. Ne znate da li je više ponižavajuće da čekate u redu ili da vas propuste preko reda. Mali ljudi - male ambicije.

Kako mali narod kao što smo mi svoje interese da uskladi sa interesima velikih sila? Da li je to uopšte moguće?

Nije lako, ali je moguće. Ima i drugih malih zemalja koje su u tome uspele, na primer Švajcarska. Potrebna su dva uslova: pamet i patriotizam. Mi smo danas deficitarni u oba.

Kako vidite EU danas? Da li je EU pred totalnim raspadom? Šta je čeka?

Moje je mišljenje odavno da je EU bitno promenila svoj karakter od momenta ujedinjenja dve Nemačke u jednu državu. To je dovelo do drugačijeg rasporeda moći unutar organizacije. Propast predloga ustava EU na referendumima u Francuskoj i Holandiji pokazala je da između Brisela i evropskih građana nema saglasnosti. Ni saglasnosti ni razumevanja. I Lisabonski sporazum je jedva prošao, tek posle ponovljenog referenduma u Irskoj. Bregzit je logična posledica ovog procesa. Unija je odlična kad sve ide dobro i kad je Evropa u blagostanju, ali ne raspolaže mehanizmima za krizne situacije. To smo videli tokom poslednje decenije. Uz to ide i taj paralelizam evropskog i nacionalnih identiteta, kao i paralelizam suvereniteta između nacionalnih država i evropske vlade.

Da li je jačanje desnice trend u Evropi? Sledeće godine su izbori u Francuskoj i Nemačkoj. Može li Marin le Pen da pobedi?

Evropa više nema velikih ideja. Ni ideja ni vizija. U poređenju sa Olandom, Marin le Pen deluje kao državnička gromada. Mi ćemo deliti sudbinu EU i ako joj formalno pristupimo i ako joj formalno ne pristupimo. EU je naša šansa i naš usud, u jedan mah. Uprkos svim nedostacima, za nas ne postoji drugi, samim tim ni bolji, izbor.

Prošlo je 17 godina od studentskih protesta, 16 godina od 5. oktobra i 13 godina od ubistva Đinđića. Gde smo danas, gde idemo i kakva nas budućnost očekuje?

Da citiram naslov predivnog i neponovljivog Bore Pekića, koga sam imao privilegiju da poznajem: „Godine koje su pojeli skakavci“.

Politiku 5. oktobra danas uspešno vode naši protivnici. To ste izjavili pre godinu dana. Da li ste promenili mišljenje?

Nisam, to je ta ista politika. Nemušta, nedefinisana, neodlučna, kukavička, biseksualna. Bio sam protiv nje kad su je vodili dosovci, protiv nje sam i sad. „Treba nam hrabrosti, još hrabrost, uvek hrabrosti“, reci su velikog Dantona.

Danas kad razmišljate o 5. oktobru, šta je trebalo drugačije uraditi, šta je najveća greška, a šta najveći uspeh 5. oktobra?

I ovo je teško pitanje koje verovatno prevazilazi moje individualne moći. Ukoliko bih se usudio da ponudim dogovor, rekao bih ovo. Najveće dostignuće je osvajanje demokratije, to jest poštovanje slobodno iskazane volje naroda, smenjivost vlasti. Najveći neuspeh jeste srastanje novih vlastodržaca s polugama starog režima u jedinstven i štetočinski organizam.

Nedavno je izašla vaša nova knjiga „Velika Iluzija - život i smrt Jugoslavije“. Zašto niko nije hteo da je objavi?

To bih i ja voleo da znam. Ili je sporna knjiga ili je sporan autor, a najverovatnije su sporni oboje.

Ko je kriv za raspad Jugoslavije? Da li je Jugoslavija mogla da se sačuva? Zašto nismo mogli mirno da se raziđemo, kao što su to uradili Česi i Slovaci?

Mene je zanimao problem višenacionalnosti i demokratskog sistema. Taj problem sam posmatrao na primeru Jugoslavije. Zašto Jugoslavija, ni u jednom istorijskom obliku u kojem se pojavljivala, nije mogla da bude demokratska? Usput, razume se, bavio sam se njenim tragičnim raspadom.

Zbignjev Bžežinski je na kongresu sociologa 1978. godine u Upsali rekao da „Jugoslaviji preti opasnost od SSSR i da joj treba pomoći da se održi na putu demokratizacije i ulaska u Evropsku zajednicu“. Vaš komentar sa ove vremenske distance?

Nije tajna da su SAD podržavale Tita i SFRJ i da su imale presudnu ulogu u stvaranju tog kulta. Federalna i socijalistička Jugoslavija ostvarivala je dva američka interesa: prvo, obuzdavala je „opasne“ težnje Srba usmerene ka stvaranju velike, dominantne države na Balkanu i drugo, predstavljala je primer da je moguć istinski komunizam van okrilja SSSR, što je služilo kao ohrabrenje ostalim zemljama trećeg sveta.

Ko je po vama platio najveću cenu raspada Jugoslavije?

Nema dileme da su to Srbi i Srbija. Ali su sami, u dobroj meri, odgovorni za to. Vezali su se za opstanak SFRJ, najkasnije su se odrekli komunizma i vodili ratove koje nisu mogli da dobiju. Rezultat takve politike je morao da bude katastrofalan. Kažem ovo sa iskrenim žaljenjem. Svedočio sam tragičnom slomu sopstvenog naroda i države.

Na zapadu Srbi i Srbija još uvek nose hipoteku da su najodgovorniji za krvavi raspad Jugoslavije i da nisu još dovoljno kažnjeni za to. Koliko je taj stav opasan?

Već smo iskusli koliko je ako ne opasan, a onda nepovoljan po nas. Pri tom, sasvim je irelevantno da li je tačan ili ne. Dobar deo sveta smatra da smo mi krivi i taj se sud zadugo neće popraviti. Kriv je onaj koji gubi. A mi smo izgubili. I ratove i trku sa drugima. Ali nije sve gotovo i nije sve izgubljeno.

Kakva nas vremena čekaju sa nama ovakvima?

Jedan, dva ili tri poraza u nizu ne znače da se ne može krenuti napred. Neophodno je, međutim, izvući pouke, priznati sopstvene zablude i razbiti sopstvene iluzije. A to je najteže od svega. Uprkos svemu, nada uvek postoji.

(Kurir)