петак, 29. март 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Хроника > Милан Ст. Протић: Политику 5. октобра данас успешно воде наши противници
Хроника

Милан Ст. Протић: Политику 5. октобра данас успешно воде наши противници

PDF Штампа Ел. пошта
понедељак, 16. јануар 2017.

 Милан Ст. Протић, праунук првог премијера Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца Стојана Протића, каже да је победу Доналда Трампа доживео слично као и победу Роналда Регана 1980. године. „Изгледало је да је победио потпуно неспреман кандидат, површан и неискусан. Доцније се испоставило да је Реганова администрација учинила епохалне искораке и у националној економији и у спољњој политици.“

Овај српски политичар, цењени историчар, некадашњи дипломата и заклети анти←комуниста, добро познаје Америку и српско-америчке односе. Правни факултет завршио је у Београду, а магистарске и докторске студије на Калифорнијском универзитету у Санта Барбари. Амбасадор СР Југославије у Сједињеним Америчким Државама постао је у фебруару 2001. Са тог положаја смењен је августа исте године. Био је један од лидера ДОС, а у ноћи 5. октобра 2000. изабран је за председника Скупштине Града Београда. О свему овоме, као и месту где се Србија данас налази у свету разговарамо у хотелу „Москва“ уз еспресо и киселу воду.

* * *

Да кренемо од Трампа и поређења с Реганом. У Реганово време тајна се крила у лику председничког саветника, економисте и нобеловца Милтона Фридмена, чији је допринос резултатима Роналда Регана био немерљив. И сад ће много зависити од људи који буду приступили Доналду Трампу. Његова позиција је, у ствари, веома удобна, јер горе од оног како се приказао у изборној кампањи просто је немогуће. А да ли ће умети да изабере праве саветнике, то остаје да се види ускоро.

Да ли је тачна теза да је бела америчка средња класа одлучила победника на изборима?

У основи јесте тачна. Али одувек је тако било зато што је тај део становништва у огромној већини. После осам година Обаминих демократа дошло је време за промену. Исто се догодило и кад је Џорџ Буш победио Ала Гора 2000. и кад је Обама победио Мекејна 2008. Истинска демократија подразумева смењивост власти. На овим изборима републиканци су, поред Трампове победе, освојили већину и у оба дома Конгреса.

Колико се Америка променила у односу на период кад сте ви тамо радили као професор?

Први пут сам тамо отишао 1979, па 1980/85, 1986/87. и 1991/92. Прво сам био студент постдипломац, касније и предавач. Наравно да се од тад Америка веома променила. Сви смо се променили. Главни токови америчке политике, међутим, нису променили правац и трендове. Процес у којем интелектуалци нестају из јавног живота само се наставио. Последњи врстан интелектуалац на важном положају у администрацији био је Хенри Кисинџер у Никсоновом и Фордовом кабинету шездесетих и седамдесетих година. И дан-данас, са 94 године, његова реч је мудрија и промишљенија од свих осталих. Не верујем да ће се у овом смислу ишта фундаментално поправити. Паметни људи су почели да се клоне политике.

Шта Америка, а шта Европа и остатак света могу очекивати од Трампа?

То је питање од милион долара. Док год се не буде формирао његов кабинет, нећемо моћи да предвидимо смер будуће америчке политике. До пролећа 2017. све ће бити јасније.

Да ли је реално очекивати да ће се нешто значајније променити у америчкој спољној политици?

Могуће су модификације у односу на америчке приоритете, поготову на Блиском и Далеком истоку, могући су и мало другачији тонови према Европи, Русији, и у оквиру НАТО. Суштинску промену курса ипак не би требало очекивати.

А промена политике према Балкану?

Минимални су изгледи да се у том погледу догоде драматичне промене. Балкан је веома ниско на листи америчких приоритета и ту ће и остати. Политика која се водила досад водиће се и даље. Не видим ниједан разлог због ког би Американци било шта мењали.

У Србији влада права еуфорија, Срби су по обичају већ испоставили списак жеља Трампу и његовом тиму. Чему Србија може да се нада?

Ми смо се већ прославили неумереним и нереалним изливима и негативних и позитивних емоција. У оба случаја и погрешних и штетних. Србија треба да озбиљно преиспита своју политику, па тек онда да размишља о другима. Ми не знамо шта хоћемо, али то хоћемо сад и одмах. Као деца. Одавно је куцнуо час кад је требало да сазримо и одрастемо. Ми смо недорасла генерација једног малог, али вредног европског народа.

Републиканци су освојили већину у Конгресу, да ли то значи да су се републиканци консолидовали и опоравили од пораза у протеклих осам година?

Ово је тотална победа републиканаца, о чему ће и новоизабрани председник морати да води рачуна с обзиром на чињеницу да он не долази из врха Републиканске партије, већ са стране. Ово стање ће трајати само две године, кад долазе нови делимични избори за оба дома Конгреса, што би могло да измени садашњи однос снага.

САД су устројене на стриктној подели власти. Појасните снагу, улогу и значај председника и Конгреса?

Сасвим једноставно - председник САД и његова администрација воде политику, док Конгрес одлучује о парама. Будући да нема ниједне политике без пара, председник је у обавези да тражи компромис с Конгресом и о политици. У супротном неће му се одобрити финансије неопходне за остварење његових циљева.

Утисак је да готово све земље бивше Југославије много боље стоје у Вашингтону од Србије? Због чега је то тако?

Сви југословенски народи, осим Срба, из СФРЈ су изашли остварујући своје националне снове о сопственим државама. Њих носи тај младалачки национални ентузијазам. Срби су из СФРЈ преостали са осећајем губитника и то је за нас поразно. Сваки од југословенских народа бирао је своју будућност, само је Република Србија настала вољом грађана Црне Горе, који су одлучивали и о својој и о нашој будућности. Ми, грађани Србије, никад нисмо стекли право да бирамо своју будућност. Једва смо се изборили за то да слободно бирамо своју власт. Ево једног питања без одговора: Да ли је Република Србија једина отаџбина коју смо ми Срби икад имали или је она жалосни остатак остатака Титове Југославије? Одговора нема зато што одговор не знамо. И не тражимо га. Ни наши главари ни ми сами. Ми смо народ на низбрдици, а они су народи у успону.

Где ми то деценијама грешимо?

Најтеже питање. Питање свих питања. Сувише сам ја мали и небитан човек да бих смео да претендујем на одговор. На понешто покушавам да одговорим у својим књигама. Једино што поуздано знам, то је да нам је одговор неопходан да бисмо закорачили напред. Тонемо зато што се бојимо истине. Истине и реалности.

Последњи амерички председник који је боравио у Београду био је Џими Картер 1980. године и од тада па до данас ниједан председник није посетио Србију. Посећивали су Хрватску, Словенију, Косово, Албанију... Србију нису. Шта то показује?

Срби су најбројнији народ бивше Југославије. Политика која је у њихово име вођена последњих деценија 20. века, по мишљењу Вашингтона, довела је до крвавих сукоба и ратних злочина. Ми смо проглашени за кривце, а сами смо кривицу примили тврдећи да смо увек и у свему били у праву. Занимљиво је, и индикативно, да смо ми, некадашњи велики критичари Милошевићеве политике, по доласку на власт почели да заступамо управо ту политику против које смо некад били. Југословенство, Хаг, Косово, неутралност... Чудно, зар не?

Били сте амбасадор Југославије у САД. Шта је на вас оставило најјачи утисак из тог периода?

Далеко најјачи утисак оставио је 11. септембар 2001. Још сам био у Вашингтону и тај сам догађај непосредно доживео. Чак је моја породица требало да полети за Београд те вечери - и наравно, није.

Шта је истина, због чега сте смењени?

О разлозима смене сам више пута говорио и писао. Они који су ме сменили о томе нису рекли ни реч. Можда их пече савест, можда и не.

Ви сте имали идеју да се са Америком направи договор везан за Милошевића, Хаг и Косово. О чему се радило и ко је био против тога?

Хтео сам да помогнем да се односи САД и СР Југославије нормализују, свестан да је штета од лоших односа за нас огромна, катастрофална, ненадокнадива. Мој план је укључивао испоручење Милошевића и још десетак оптужених Хагу, а заузврат бисмо добили један повољан сценарио за статус Косова и помоћ САД у регулисању дугова и наших финансија. Оптужен сам за деловање на своју руку, иако сам претходно добио личне гаранције да ћу моћи да радим слободно. Да тог обећања није било, не бих ни отишао. Моја смена није много важна, поготову не данас, после 15 година. Много је важније то што се од онда нисмо помакли с мртве тачке у односима са САД. Знам врло добро какве су велике силе и колико су кадре да учине нажао малима. Баш због тога мислим да је наша насушна потреба да успоставимо поверење и разумевање са САД. Хоће ли то донети добра не знам, али знам да лоши односи доносе огромно зло.

Шта смо могли да урадимо, а нисмо?

Темпи пассати. Морамо трезвено да сагледамо себе, оно што се догодило у блиској прошлости и место где смо сад. Морали бисмо да се манемо националне мегаломаније и митоманије. Пожељно би било и да се одрекнемо олаког оцењивања других и инфантилне пристрасности. Још кад бисмо мало више читали и учили, а мање причали, где би нам био крај!

Колико Американци уопште нас разумеју и да ли желе да нас разумеју?

Уопште нас не разумеју и не желе да нас разумеју. Ми смо за њих једна сасвим споредна, готово невидљива тачка на географској карти. Они се, додуше, не труде ни друге да разумеју. На свет гледају из свог угла и из свог интереса. Попут Џона Вејна или Гарија Купера у вестерн филмовима. Такви су Американци. Не познајемо ни ми њих. Колико пута смо чули бесмислицу о томе како Американци немају никакву књижевност. А шта ћемо са Поом, Херијет Бичер Стоу, Лондоном, Стајнбеком, Тенесијем Вилијамсом или Јуџином О’Нилом? Хемингвејем или Фицџералдом? Драјзером или Фокнером? И Ајнштајн је деценије провео на Принстону. И наши Тесла и Пупин су каријере тамо градили. И Чомски и Мајкл Мур и Хантигнтон и Фукујама су Американци, нису ли? И актуелни добитник Нобелове награде за књижевност, легендарни Боб Дилан је отуда. И Гершвин и Чарли Паркер и Били Холидеј и Џенис Џоплин, и непревазиђени хероји моје генерације Хендрикс и Морисон, и толики други. Немогуће их је набројати, а да се о неко име не огрешим. Тачно је да је 90 одсто холивудских остварења ђубре, али оних десет су најбољи филмови свих времена: „Прохујало с вихором“, „Одавде до вечности“, „Празник у Риму“, „Трамвај звани жеља“, „Ловац на јелене“, „Кабаре“, „Кум“, „Плес са вуковима“, „Доба невиности“, „Кишни човек“... Ово је мој, потпуно субјективан, избор.

Да ли је прецењена или није улога страних амбасадора у политичком животу Србије? Да ли је нормално да сваки дан амбасадори ординирају по Влади? У књизи „Изневерена револуција“ описујете штетно понашање бившег амбасадора Била Монтгомерија. Да ли је исправан утисак да понављамо старе грешке?

Искрено, одувек су се амбасадори великих сила мешали у наше унутрашње ствари. То је њихов манир у свим малим земљама. Нисмо ми никакав изузетак. Уз ово, треба признати и да наши политичари често трче у наручје страним амбасадорима без њиховог позива, верујући да је за њихов политички успех кључна инострана подршка. Погледајте само непрегледне редове испред појединих резиденција за њихове државне празнике. Не знате да ли је више понижавајуће да чекате у реду или да вас пропусте преко реда. Мали људи - мале амбиције.

Како мали народ као што смо ми своје интересе да усклади са интересима великих сила? Да ли је то уопште могуће?

Није лако, али је могуће. Има и других малих земаља које су у томе успеле, на пример Швајцарска. Потребна су два услова: памет и патриотизам. Ми смо данас дефицитарни у оба.

Како видите ЕУ данас? Да ли је ЕУ пред тоталним распадом? Шта је чека?

Моје је мишљење одавно да је ЕУ битно променила свој карактер од момента уједињења две Немачке у једну државу. То је довело до другачијег распореда моћи унутар организације. Пропаст предлога устава ЕУ на референдумима у Француској и Холандији показала је да између Брисела и европских грађана нема сагласности. Ни сагласности ни разумевања. И Лисабонски споразум је једва прошао, тек после поновљеног референдума у Ирској. Брегзит је логична последица овог процеса. Унија је одлична кад све иде добро и кад је Европа у благостању, али не располаже механизмима за кризне ситуације. То смо видели током последње деценије. Уз то иде и тај паралелизам европског и националних идентитета, као и паралелизам суверенитета између националних држава и европске владе.

Да ли је јачање деснице тренд у Европи? Следеће године су избори у Француској и Немачкој. Може ли Марин ле Пен да победи?

Европа више нема великих идеја. Ни идеја ни визија. У поређењу са Оландом, Марин ле Пен делује као државничка громада. Ми ћемо делити судбину ЕУ и ако јој формално приступимо и ако јој формално не приступимо. ЕУ је наша шанса и наш усуд, у један мах. Упркос свим недостацима, за нас не постоји други, самим тим ни бољи, избор.

Прошло је 17 година од студентских протеста, 16 година од 5. октобра и 13 година од убиства Ђинђића. Где смо данас, где идемо и каква нас будућност очекује?

Да цитирам наслов предивног и непоновљивог Боре Пекића, кога сам имао привилегију да познајем: „Године које су појели скакавци“.

Политику 5. октобра данас успешно воде наши противници. То сте изјавили пре годину дана. Да ли сте променили мишљење?

Нисам, то је та иста политика. Немушта, недефинисана, неодлучна, кукавичка, бисексуална. Био сам против ње кад су је водили досовци, против ње сам и сад. „Треба нам храбрости, још храброст, увек храбрости“, реци су великог Дантона.

Данас кад размишљате о 5. октобру, шта је требало другачије урадити, шта је највећа грешка, а шта највећи успех 5. октобра?

И ово је тешко питање које вероватно превазилази моје индивидуалне моћи. Уколико бих се усудио да понудим договор, рекао бих ово. Највеће достигнуће је освајање демократије, то јест поштовање слободно исказане воље народа, смењивост власти. Највећи неуспех јесте срастање нових властодржаца с полугама старог режима у јединствен и штеточински организам.

Недавно је изашла ваша нова књига „Велика Илузија - живот и смрт Југославије“. Зашто нико није хтео да је објави?

То бих и ја волео да знам. Или је спорна књига или је споран аутор, а највероватније су спорни обоје.

Ко је крив за распад Југославије? Да ли је Југославија могла да се сачува? Зашто нисмо могли мирно да се разиђемо, као што су то урадили Чеси и Словаци?

Мене је занимао проблем вишенационалности и демократског система. Тај проблем сам посматрао на примеру Југославије. Зашто Југославија, ни у једном историјском облику у којем се појављивала, није могла да буде демократска? Успут, разуме се, бавио сам се њеним трагичним распадом.

Збигњев Бжежински је на конгресу социолога 1978. године у Упсали рекао да „Југославији прети опасност од СССР и да јој треба помоћи да се одржи на путу демократизације и уласка у Европску заједницу“. Ваш коментар са ове временске дистанце?

Није тајна да су САД подржавале Тита и СФРЈ и да су имале пресудну улогу у стварању тог култа. Федерална и социјалистичка Југославија остваривала је два америчка интереса: прво, обуздавала је „опасне“ тежње Срба усмерене ка стварању велике, доминантне државе на Балкану и друго, представљала је пример да је могућ истински комунизам ван окриља СССР, што је служило као охрабрење осталим земљама трећег света.

Ко је по вама платио највећу цену распада Југославије?

Нема дилеме да су то Срби и Србија. Али су сами, у доброј мери, одговорни за то. Везали су се за опстанак СФРЈ, најкасније су се одрекли комунизма и водили ратове које нису могли да добију. Резултат такве политике је морао да буде катастрофалан. Кажем ово са искреним жаљењем. Сведочио сам трагичном слому сопственог народа и државе.

На западу Срби и Србија још увек носе хипотеку да су најодговорнији за крвави распад Југославије и да нису још довољно кажњени за то. Колико је тај став опасан?

Већ смо искусли колико је ако не опасан, а онда неповољан по нас. При том, сасвим је ирелевантно да ли је тачан или не. Добар део света сматра да смо ми криви и тај се суд задуго неће поправити. Крив је онај који губи. А ми смо изгубили. И ратове и трку са другима. Али није све готово и није све изгубљено.

Каква нас времена чекају са нама оваквима?

Један, два или три пораза у низу не значе да се не може кренути напред. Неопходно је, међутим, извући поуке, признати сопствене заблуде и разбити сопствене илузије. А то је најтеже од свега. Упркос свему, нада увек постоји.

(Курир)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер