Михаило Меденица: Пао је, јер је паду био склон… (хеликоптерска елегија)

Правда јесте спора, али је ваљано глупа, па некако на шарм „надокнађује“ тај мањак ентузијазма и полетности!

Ево, чекали смо је седам месеци да се огласи по питању пада војног хеликоптера и страдању седморо и људи и огласила се, ко Екрем Јеврић кад држи слово у „Паровима“: „А, виђу, бате, ја мислим да је хеликоптер пао јер није могао летет више! Све што лети и пада, јел да, па није могао и он довјека у ваздуху, тако да не бих ја за то окривљивао никог јер све су мене ође подједнако драги, тако да заиста вјерујем да није пао данас пао би сјутра, или анадр деј, а и пилот је, бате, попио мало, а за волан се не сједа пјан! Да закључим- нијесу требали летет, бре, није човјек ‘тица! Кад попијеш позовеш комшију да те превезе, ил уставиш такси, па су, вала, тако морали и они, бате!“

Е, отрпилике овако и гласи коначна истина о погибији седморо душа, чија смрт иде на душу- Икару и Дедалу, двојици будала који су потпалили људски род да се вине у висине!

У одсуству њих двојице, за којима је иначе расписана потерница, кажњено је двоје генерела, „драконски“: годиу дана ненапредовања у служби, уз опаску да ће за то време  сами морати да кувају кафу на послу, неће смети да требују канцеларијски материјал, а одузете су им и „Бусплус“ картице тако да ће их котрола свако мало избацивати из аутобуса због шверцовања, уз опаску: „Шта како да стигнете на посао, па летите, господо, раширите крила и фијууууу, хахахах“…

Шалу на страну, али не може се другачије осим шалом, јер су нељуди од случаја направили спрдњу са срећним крајем, водећи се Миљковижевим стихом: „Пали смо- јер смо паду били склони“…

Господо, знамо да образа немате, али зар ни грама савести, ил барем примисли да ноћу ваља спустити главу на јастук, а онда сан навуче тогу и перику, лупи чекићем о сто и прозове оркивљене!

Нису то они које сте апострофирали у срамној пресуди, још срамније разрезујући казну све и да јесу, већ ви, бесрамни потписници пресуде ко да је овлашћење за управљање туђим аутомобиом ил’ женом, штитећи оне две кинеске копије министара: Гашића и Лончара, уз збуњеног Диковића који је изгледа одговоран само за хемијско чишћење Томине маскирне униформе, кад је у својству врховног комаданта ил’ ловочувар навуче да насмеје народ и постиди Драгицу!

Седам гробова вама на душу, људи! Седми најплићи, малени, једва хумка од пола метра, тек колико да бели сандук стане у њу, схватате ли?!

Наравно да не схватате, јер чему правда за мртва уста кад се ваља не замерати живим!

Па, верујте, часније би било да сте написали: „Једини и искључиви кривци су особе које су се налазиле у хеликоптеру, јер нису могле да се договоре ко ће да отвара пиво, а ко да пилотира, и трас!“

Да сте се ваљано, онако шмекерски, наругали жртвама- поштеније би било, јер правду, реално, нико и није очекивао, али ни толику неправду, јер и она мора бити заснована на некаквим чињеницама, а не тек на насушној потреби да на министарским гузицама остане  што јаснији траг усана…

Дакле, „сами пали- сами се убили“, што песма каже, али има и она Чорбина: „А, када падне ноћ, ја зовем упомоћ“, јер кад тужилац, судија и порота заседну на јастук- траг усана на племенитим задњицама не рачуна се као сведок у вашу корист, запамтите!

Седам оваца да човек изгуби упро би прстом на вука, а не седам живота па да упре у небо, судбину клету и пиво које су морали да отварају зубима јер у хеликоптеру, ко за баксуз, нигде отварача…

(Михаило Меденица – Два у један)