Mihailo Medenica: Pao je, jer je padu bio sklon… (helikopterska elegija)

Pravda jeste spora, ali je valjano glupa, pa nekako na šarm „nadoknađuje“ taj manjak entuzijazma i poletnosti!

Evo, čekali smo je sedam meseci da se oglasi po pitanju pada vojnog helikoptera i stradanju sedmoro i ljudi i oglasila se, ko Ekrem Jevrić kad drži slovo u „Parovima“: „A, viđu, bate, ja mislim da je helikopter pao jer nije mogao letet više! Sve što leti i pada, jel da, pa nije mogao i on dovjeka u vazduhu, tako da ne bih ja za to okrivljivao nikog jer sve su mene ođe podjednako dragi, tako da zaista vjerujem da nije pao danas pao bi sjutra, ili anadr dej, a i pilot je, bate, popio malo, a za volan se ne sjeda pjan! Da zaključim- nijesu trebali letet, bre, nije čovjek ‘tica! Kad popiješ pozoveš komšiju da te preveze, il ustaviš taksi, pa su, vala, tako morali i oni, bate!“

E, otrpilike ovako i glasi konačna istina o pogibiji sedmoro duša, čija smrt ide na dušu- Ikaru i Dedalu, dvojici budala koji su potpalili ljudski rod da se vine u visine!

U odsustvu njih dvojice, za kojima je inače raspisana poternica, kažnjeno je dvoje generela, „drakonski“: godiu dana nenapredovanja u službi, uz opasku da će za to vreme  sami morati da kuvaju kafu na poslu, neće smeti da trebuju kancelarijski materijal, a oduzete su im i „Busplus“ kartice tako da će ih kotrola svako malo izbacivati iz autobusa zbog švercovanja, uz opasku: „Šta kako da stignete na posao, pa letite, gospodo, raširite krila i fijuuuuu, hahahah“…

Šalu na stranu, ali ne može se drugačije osim šalom, jer su neljudi od slučaja napravili sprdnju sa srećnim krajem, vodeći se Miljkoviževim stihom: „Pali smo- jer smo padu bili skloni“…

Gospodo, znamo da obraza nemate, ali zar ni grama savesti, il barem primisli da noću valja spustiti glavu na jastuk, a onda san navuče togu i periku, lupi čekićem o sto i prozove orkivljene!

Nisu to oni koje ste apostrofirali u sramnoj presudi, još sramnije razrezujući kaznu sve i da jesu, već vi, besramni potpisnici presude ko da je ovlašćenje za upravljanje tuđim automobiom il’ ženom, štiteći one dve kineske kopije ministara: Gašića i Lončara, uz zbunjenog Dikovića koji je izgleda odgovoran samo za hemijsko čišćenje Tomine maskirne uniforme, kad je u svojstvu vrhovnog komadanta il’ lovočuvar navuče da nasmeje narod i postidi Dragicu!

Sedam grobova vama na dušu, ljudi! Sedmi najplići, maleni, jedva humka od pola metra, tek koliko da beli sanduk stane u nju, shvatate li?!

Naravno da ne shvatate, jer čemu pravda za mrtva usta kad se valja ne zamerati živim!

Pa, verujte, časnije bi bilo da ste napisali: „Jedini i isključivi krivci su osobe koje su se nalazile u helikopteru, jer nisu mogle da se dogovore ko će da otvara pivo, a ko da pilotira, i tras!“

Da ste se valjano, onako šmekerski, narugali žrtvama- poštenije bi bilo, jer pravdu, realno, niko i nije očekivao, ali ni toliku nepravdu, jer i ona mora biti zasnovana na nekakvim činjenicama, a ne tek na nasušnoj potrebi da na ministarskim guzicama ostane  što jasniji trag usana…

Dakle, „sami pali- sami se ubili“, što pesma kaže, ali ima i ona Čorbina: „A, kada padne noć, ja zovem upomoć“, jer kad tužilac, sudija i porota zasednu na jastuk- trag usana na plemenitim zadnjicama ne računa se kao svedok u vašu korist, zapamtite!

Sedam ovaca da čovek izgubi upro bi prstom na vuka, a ne sedam života pa da upre u nebo, sudbinu kletu i pivo koje su morali da otvaraju zubima jer u helikopteru, ko za baksuz, nigde otvarača…

(Mihailo Medenica – Dva u jedan)