Михаило Меденица: Одликовање, па шта?!

 Отужан је, лак и кратак пут у нас од заслепљености љубављу до презира!

Презир према Русији, бескрајно разочарење, малодушност, неописив осећај ништавила, ни због чега, заправо!

Последњи сам, дабоме, који би Вучићу честитао на колајни, ничиме до издајом није заслужио да његова прса краси било шта до вечни жиг Јуде, но свакако нисам нити од оних који ће сад Русију мање волети него што јесу!

Није љубав према Русији беспоговорна заслепљеност једним човеком, нити политиком- ђавоља је то работа, но љубав према Русији је напатворена радост векова страдања и васкрсења једни за других!

Јел љубав почела с Путином и хоће ли са њим нестати?

Није то онда ништа друго до хир, нешто налик занесеношћу идолом далеко од суштине.

Може ли суштину потрти орден на Вучићевим грудима- никако, јер то није суштина већ истина у заједнички колевкама и гробовима, литургијама и опелима, крштењима и крстачама, звоницима, поју руских монаха док називају пресвето Косово и Метохију, костима руских хероја којима је усидрено небо над Србијом, једнако као што се страдалништвом Срба небо над Русијом разлегло у оноликој лепоти и светости!

Нису нас овоземаљска одличја братимила па нас неће ни разбратимити, вала!

Душе су ордења којима смо Божијим указом одликовани!

Не могу нам Руси сачувати Косово и Метохију ако ми то не желимо, а запитајмо се искрено- колико желимо?!

Не може га ни Александар Вучић издати уколико му загрмимо- не метри нам светињу, довека ћеш нам уметрити дане да их живимо ко условну робију, а грмимо ли?!

Није орден Свети грал дат Вучићу у руке, већ ми, склони паду, верујемо како је опрост којим ће искупити своја непочинства!

Неће! Не може! Нити сме бити разлог каквог разочарења у нас, јер Србија и Русија су одличја на грудима два брата који једни за друге чувају вечност колевкама и гробовима, рекох.

Живела Србија и Русија!

Знамење је то којим смо од самог Господа одликовани душом сатнаком од самог неба!

(Два у један)