Менахем Розензафт: Кад је реч о геноциду почињеном у Другом светском рату, Хрватска је категорија за себе, чак су и Немци писали да су усташе скренуле с ума

 Кад је реч о геноциду почињеном у Другом светском рату, Хрватска је категорија за себе, каже Менахем Розензафт, главни саветник Светског јеврејског конгреса.

Изједначавајући га с фашистичким режимом Јона Атонескуа у Румунији, Розензафт наводи да су геноцид почињен у Независној Држави Хрватској, на челу са усташким лидером и идеологом Антом Павелићем, спроводили не само Немци, већ и Хрвати, без усмеравања или чак учешћа Ш или других немачких починилаца геноцида.

"Када је реч о Хрватској, кад смо већ код тога, термин у множини - геноциди, је много адекватнији од његове једнине - геноцид, зато што су усташе узимале за мету уништења првенствено Србе, поред Јевреја и Рома", каже Розензафт у тексту у којем се, како наводи, бави безочним покушајима Хрватске да из историје избрише злочине Холокауста и таласом ревизије који се забрињавајуће шири источном Европом. 

Текст је написао за најутицајнији онлајн часопис "Таблет" из Њујорка, а Розензафт, иначе, предаје право које се тиче геноцида на правним факултетима Универзитета Колумбија и Корнел универзитета и уредник је недавно издате књиге "Светски јеврејски конгрес 1936-2016". 

У тексту наводи податке Меморијалног музеја холокауста у САД, према којима су "хрватске власти убиле између 320.000 и 340.000 етничких Срба, становника Хрватске и Босне, за време периода владавине усташа, а више од 30.000 хрватских Јевреја убијено је у Хрватској или у Аушвицу-Биркенау". 

Аутор примећује да било која студија холокауста на Балкану захтева засебну анализу сваког региона онога што је била - и што ће наставити да буде по окончању рата - Југославија. 

Па тако каже да су у Србији, на пример, немачки војници масакрирали 4.000 до 5.000 јеврејских мушкараца у јесен 1941. године, а још хиљаде јеврејских мушкараца, жена и деце, као и Рома, касније су убијене у нацистичком концентрационом логору Сајмиште (Семлин на немачком). 

У Македонији, Јевреје је бугарска влада у догледно време предавала Немачкој ради депортовања, што је резултирало готово десетковањем те заједнице. 

У Хрватској је, пак, констатује, језив ток догађаја био другачији. 

Такође, напомиње аутор, док је холокауст у већем делу Европе окупираном од стране нациста или деловима где су нацисти доминирали, спроводила нацистичка Немачка, мада уз помоћ и често жељно учешће држављана тих земаља. 

"Усташе су установиле мрежу домаћих концентрационих логора озлоглашених због бруталности и упоредивих са варварством немачких логора смрти и концлогора. Најозлоглашенији од ових био је Јасеновац, који је заправо чинила група од 5 логора, који су се колективно тако називали. 

Налазио се близу Загреба, а често су га звали балканским Аушвицом", наводи Розензафт. 

Додаје, такође према подацима америчког Меморијалног музеја холокауста, да је негде између 77.000 и 99.000 Срба, Јевреја и Рома брутално убијено на том месту. 

Меморијални комплекс Јасеновац идентификовао је поименично 83.145 Срба, Јевреја, Рома и анти-фашиста који су страдали у овим логорима. 

Цитира историчаре Иву и Славка Голдштајна који у књизи "Холокауст у Хрватској" пишу да су јасеновачки логори били стратиште и гробница за више од половине јеврејских жртава за време постојања (независне државе Хрватске) и за више од једне трећине загребачких Јевреја, који су нестали за време холокауста од 1941. до 1945. 

Повод за текст Розензафт је било реаговање мале јеврејске заједнице у Хрватској, која је заједно с представницима српске мањине у тој земљи, бојкотовала последње две владине комеморације холокауста, 2016. и 2017. године, чиме је, примећјује, показала импресивну моралну храброст и интегритет одбијајући да прећуте ревизију историје из које одзвања порицање Холокауста, а у циљу рехабилитовања усташтва. 

Аутор белези и да је сктуелни застој у односима између хрватске јеврејске заједнице и хрватске Владе (која је јуче прославила годишњицу независности Хрватске), због начина на који се обележава, или не обележава, сећање на холокауст, као и практична рехабилитација и величање усташа, кулминирао после фудбалске утакмице између Израела и Хрватске у марту 2016. године, када је хрватска публика узвикивала озлоглашени усташки слоган "За дом спремни", у присуству хрватског председника Владе, који није реаговао. 

Розензафт наводи и да је хрватски премијер тадашњи Тихомир Орешковић издао саопштење где се каже да хрватска Влада и он лично осуђују злочине усташког режима, међутим, додаје да је Огњен Краус, председник Координационог одбора Јеврејских општина Хрватске, рекао тада да се "оживљавање усташког режима само изузетно осуђује". "Ово је лавина која нас подсећа на оно што се дешавало у тзв. независној држави Хрватској", оценио је Краус. 

Розензафт подсећа да је хрватска председница Колинда Грабар-Китаровић на сличан начин осудила улогу усташа за време холокауста током своје посете Израелу 2015. године, али и да се боравећи у Канади фотографисала с групом хрватских исељеника који су држали заставу са усташким симболима. 

Аутор инсистира на томе да су усташе започеле брутална масовна убиства Срба, Јевреја и Рома, по сопственој иницијативи, из својих перверзних идеолошких разлога, те да је у Хрватској, непосредно по Павелићевом повратку из изгнанства у Италији и успостављања његовог новог режима - мешавине фашизма и посвећеног католицизма, немачки посланик у Загребу Едмунд фон Глез Хорстенау известио је да су "усташе потпуно скренуле с ума". 

"Поглавник је започео геноцидан поход против 2,2 милиона Срба, православних хришћана (од укупно 6,7 милиона становника) који су живели на Хрватској територији, као и против 45.000 Јевреја који су живели у тој земљи, а нарочито у етнички мешовитој Босни. Католичким усташама није сметало стално присуство муслимана или протестаната, већ Срба и Јевреја, који су морали да промене веру, напусте земљу или буду убијени", пише Розензафт. 

Наводи, цитирајући историчара Џонатана Стајнберга, да су мушкарци, жене и деца српског и јеврејског порекла били буквално пребијани на смрт, да су читава села сравњивана са земљом, а народ утериван у штале, које су усташе потом спаљивале. 

У архиву Министарства спољних послова Италије налази се збирка фотографија месарских ножева, кука и секира за касапљење српских жртава, помиње Розензафт и додаје да има фотографија које приказују српске жене чије су груди одсечене перорезима, као и мушкарце ископаних очију, кастрираних гениталија и осакаћене. 

Аутор набраја који су још фактори утицали да јеврејска заједница одлучи да не учествује на јасеновачкој комеморацији у априлу 2016. године, међу њима и изјаве екстремно националистички настројеног хрватског министра културе Златка Хасанбеговића, те издашно рекламирану хрватску премијеру документарца "Јасеновац - истина", Јакова Седлара. 

Тај је филм, објашњава аутор, Јасеновац приказује као безазлени радни логор, те говори о великом претеривању по питању броја жртава. Хасанбеговић је јавно похвалио филм, оценивши да је то најбољи начин да се коначно расветли известан број контроверзних места у хрватској историји, док је насупрот томе амбасадорка Израела у Загребу Зина Калај Клајтман, која је такође присуствовала премијери, снажно осудила документарац уз оцену да ревидира историјске чињенице, вређа осећања људи који су изгубили најмилије у Јасеновцу, те покушава да ужасне размере почињених злочина ублажи.

Аутор помиње и случај спомен-плоче с поздравом "За дом спремни" на улазу у некадашњи логор у Јасеновцу, а што је у званичном коментару хрватске владе окарактерисано као: усташе нису биле ништа горе (ако не и боље) од партизана који су се под вођством комуниста борили против фашизма у Другом светском рату. 

То је, мђутим, изазвало бојкот званичне државне комеморације Међународног дана сећања на холокауст од стране јеврејске заједнице 27. јануара 2017. а Краус је поручио: "Ако су црвена звезда петокрака (обележје партизана) и усташко У (обележје) исто, онда немамо више о чему да разговарамо". 

Плоче је почетком септембра скинута, а актуелни хрватски премијер Андреј Пленковић коначно изјавио да му је поздрав неприхватљив због везе са усташким режимом из Другог светског рата. 

Розензафт оцењује да су и ревизионистички Седларев филм и поставка у Јасеновцу афирмативно искривили и оспорили фундаменталну истину о томе да су усташе чиниле зверства која би се по међународном праву данас без сумње сматрала геноцидом. 

Он наводи да је до једне од првих контроверзи у том погледу дошло је након што је Хрватска 1991. године прогласила независност од Југославије и када се прочуло да је њен први председник, тврдокорни националиста Фрањо Туђман, тврдио да је општеприхваћена бројка о јеврејским жртвама у холокаусту изразито преувеличана. 

Туђман је такође делио бројне антисемитске увреде, укл?учујући следећу: "Јеврејин је ипак Јеврејин. Чак и у логорима, они су задржавали своје лоше особине: себичност, перфидност, злобу, подмуклост и превртл?ивост". 

Он се на крају извинио, подсећа Розензафт, али је свакако одговоран јер је започео интензиван процес представљања усташа као хрватских патриота уместо као криминалаца, тврдећи да хрватски фашисти и антифашисти заслужују једнако признање за служење својој земљи. 

Аутор цитира Њујорк тајмс из 1997, који у тексту о усташтву примећује да "вероватно ниједна друга земља није доживела тако очигледан неуспех у суочавању са својим фашистичким наслеђем". 

Упркос томе што се и сам борио у редовима Титових комунистичких партизана, каже Ризензафт, Туђман је бивше усташке званичнике постављао на функције у влади, а обновио је куну као хрватску валуту, користећи име монете која је била национална валута Павелићеве усташке владе. 

"Као и други Јевреји из Хрватске, лично сам увређен оваквом одлуком, као и владиним аргументима који су чиста глупост", рекао је Иво Голдштајн, историчар који се на Универзитету у Загребу бави средњим веком, а Розензафт преноси његове речи: 

"Ово је увреда и напад на Србе, Јевреје, као и Хрвате који су се борили против усташког режима". 

Аутор такође примећјује да је прикривено усташтво хрватског председника дубоко узнемирило многе Хрвате који су страдали за време фашистичког режима, те наводи речи Огњена Крауса, председника загребачке јеврејске општине: "Не можете да помирите жртву и џелата.Нико нема право да спроводи помирење у име оних којих више нема". 

Да усташе нису криле своју жељу и намеру да убијају Јевреје и Србе због њихових односних етничких или националних идентитета, Розензафт потврду налази код британског историчара Рорија Јеоманса. 

Јеоманс, наиме, наводи речи усташког вође Виктора Гутића на јавном скупу 29. маја 1941, где каже да је "издао строге законе" у циљу "потпуног економском уништења" српске популације, као и да ће "нови закони уследити како би они били у потпуности истребљени". 

Јеоманс такође цитира хрватског министра спољних послова Младена Лорковића који је 27. јула 1941. године рекао да је мисија усташке Хрватске да "себе очисти од оних елемената који су срамота нације, који исушују здраве снаге које наша нација поседује. А то су наши Срби и Јевреји". 

У истом контексту, професор Александар Зајц, кога Јеоманс назива једним од усташких "водећих друштвених теоретичара", је у говору јуна 1941. рекао да "Срба и Јевреја неће бити, нити оних који су им служили, јер вам то наша хрватска војска и хрватске усташе гарантују". 

Историчари су сагласни око услова у Јасеновцу, као и у погледу тога чему је овај логор био намењен, па тако Раул Хилберг логор у Јасеновцу назива "логором смрти", а Саул Фридлендер "логором за истребљење". 

Управо у овом ширем контексту забрињавајућег тренда да се умањују, ако не и потпуно игноришу злочини против човечности које су починили домаћи нацистички колаборационисти, како појединци тако и покрети, током година холокауста, сукоб хрватске јеврејске заједнице са хрватским властима добија посебан значајм констатује Розензафт. 

Он оцањује да прерушавање усташа у националне хероје и узоре има алармантне конотације у земљи и региону у којима су национална мржња и сукоби имали катастрофалне последице, не само током Другог светског рата већ и током ратова 90-их на Балкану. 

Аутор примећује да је публиковање 2001. године "Холокауста у Хрватској" Ива и Славка Голдштајна онемогућило хрватске власти да тврде да нису знале за директну одговорност усташа за геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима у периоду од 1941. до 1945. 

Заправо, ова књига, сматра Розензафт, заједно са америчким Меморијалним музејом за Холокауст, треба да чини обавезно штиво у свим хрватским школама и на свим универзитетима у Хрватској.

(Танјуг)