петак, 29. март 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Хроника > Марко Папић (Стратфор): Односи Москве и Београда сазревају
Хроника

Марко Папић (Стратфор): Односи Москве и Београда сазревају

PDF Штампа Ел. пошта
четвртак, 24. март 2011.

Марко Папић, аналитичар Стратфора, у интервјуу за РСЕ оцењује како Србија на Русију не гледа више као на моћног заштитника који ће јој сачувати Косово, јер су сада на дневном реду економски интереси – конкретно гасовод Јужни ток и потенцијалне руске инвестиције у Србији.

РСЕ: Господине Папићу, како тумачите чињеницу да је посета руског премијера Владимира Путина Београду трајала само пет сати? Има ли у томе неког значења?

Папић: Свакако је значајна чињеница да је та посета трајала само пет сати. Она не сугерише да односи између Русије и Србије више нису значајни као што су били, али треба истаћи да су постали много више привредни и трговински односи, засновани на рационалним интересима две земље. Дакле, Србија на Русију не гледа више као на моћног заштитника који ће јој, рецимо, сачувати Косово. На дневном реду су сада економски интереси – конкретно гасовод Јужни ток, као и потенцијалне руске инвестиције у Србији. На ово треба гледати као на позитивну чињеницу која показује сазревање у међусобним односима Москве и Београда.

РСЕ: Било је, међутим, наговештаја да ће Путин својим српским домаћинима открити детаље нове руске безбедносне архитектуре у Европи. Шта је у ствари та нова безбедносна архитектура коју Русија предлаже?

Никоме заправо није сасвим јасно о чему се ту ради. Познато је да је раније било неких разговора између Руса и Немаца и чини се да је Берлин спреман да том руском предлогу поклони извесну пажњу. Не верујем да је Путин у вези са тим износио било какве нове детаље у Београду, просто зато што Србија није Русији најважнији европски партнер када је ова тема у питању. Веома је тешко рећи шта је суштина ове руске безбедносне иницијативе зато што је то пуки предлог и што је веома неодређен. Најгрубље речено, циљ те иницијативе је да постепено олабави интересне споне које већ педесет година држе на окупу НАТО и трансатлантску заједницу, да ослаби везе између Европе и Сједињених Америчких Држава. То се ради тако што луком нове безбедносне архитектуре засводните тако широко да стигнете и до Савета безбедности и до универзалности безбедносних интереса у Европи, иако ти интереси нису универзални, с обзиром на то да неке земље Русију виде као претњу по своју безбедност, пре свих државе средње и источне Европе.

РСЕ: Шеф српске дипломатије Вук Јеремић изјавио је да очекује да ће Србија, као резултат посете премијера Путина, бити јача дан након што се та посета заврши. Како разумети ову изјаву?

Није јасно шта је хтео да каже, али је јасно да Београду постаје све теже да у односима са Европском унијом игра на карту да се Србија може окренути Русији. То је могло да има неког ефекта док се радикали нису поцепали, док су били најјача и проруски оријентисана опозициона партија. Сада, међутим, између владајуће коалиције и њеног најјачег опозиционог ривала постоји консензус у вези са Европском унијом. То, разуме се, слаби позицију званичног Београда према Бриселу. ЕУ напросто може рећи – ви блефирате, хајде да видимо на власти Николића. Напредњаци су, дакле, такође проевропски оријентисани. Николић је одлазио у Брисел, партија се прочистила и стекла имиџ пристојне хришћанско-демократске странке. То је заиста успешно одрађено, што значи да актуелна влада више не може да уцењује Европску унију страхом од радикалске, односно, проруске Србије. А то такође значи да пука петосатна посета руског премијера не може ојачати Србију.

РСЕ: Да ли је српска политика хроничне амбиваленције, истовременог флертовања и са Западом и са Русијом, на дужи рок одржива или неодржива?

На дужи рок амбивалентна политика Србије не може успети. Србија дебату о чланству у НАТО, односно статусу неутралности води на терену емоција и страсти и та дебата има ограничену, пре свега, унутрашње-политичку употребну вредност, али не и валидност дугорочне стратешке пројекције. Геополитички гледано, ако се оваква дебата перпетуира, Србија ће остати изолована, ефективно окружена НАТО-м, тако да на крају неће ни имати други избор него да у тај савез уђе. Осим тога, у Србији се не увиђа чињеница да је временом НАТО постао много мање кохерентна целина. Другим речима, НАТО савез није више тако робустан као некада, тако да аргумент да би чланство у Алијанси било у супротности са српским националним интересима напросто не стоји. Штавише, ако погледате земље-чланице Алијансе, видећете да многе од њих имају и те како различите националне безбедносне интересе. У том смислу, Београд питању чланства у НАТО-у треба да приступи из угла сопственог брендинга. Зато што су НАТО и ЕУ просто стандарди који се усвајају на путу привлачења страних инвестиција у земљу. Дакле, Алијанса сада не би требало да Србији представља онај терет који је представљала деведесетих година. То је данас заиста само бренд и ништа више од тога. А питање брендинга своди се, у суштини, на врло просту ствар. Инвеститори из Америке или Европе – хајде да будемо крајње отворени - и не знају где се Србија налази. Када треба да одлуче да ли да покрену бизнис у тој земљи, они ће потражити само пар информација – да ли је она чланица Европске уније и НАТО-а. Ако није ни у једној ни у другој организацији – њихов резон је да је земља нестабилна. Још једна интересантна ствар се у овом контексту запажа. Наиме, српска дебата о бити или не бити у НАТО-у подигнута је на такав пиједестал који нигде другде не постоји, па се тако добијају две смртно супротстављене, а обе нетачне, опције. Једна гласи – ако се придружимо НАТО-у коначно постајемо део Запада, што нећемо бити ако се не учланимо, а друга, пак, каже – ако уђемо у НАТО издаћемо своје националне корене. Дакле, Србија је вероватно једина преостала земља на планети која исказује такво страхопоштовање, указује такав значај НАТО-у. Ако, пак, погледате како ствари са Алијансом заиста стоје, посебно у светлу актуелне интервенције у Либији, видећете колико нејединства има у њеним редовима и колико пуко чланство у њој мало значи кад је у питању дефинисање виталних националних интереса њених чланица.

Аутор: Бранка Тривић

(RSE)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер