Marko Papić (Stratfor): Odnosi Moskve i Beograda sazrevaju

Marko Papić, analitičar Stratfora, u intervjuu za RSE ocenjuje kako Srbija na Rusiju ne gleda više kao na moćnog zaštitnika koji će joj sačuvati Kosovo, jer su sada na dnevnom redu ekonomski interesi – konkretno gasovod Južni tok i potencijalne ruske investicije u Srbiji.

RSE: Gospodine Papiću, kako tumačite činjenicu da je poseta ruskog premijera Vladimira Putina Beogradu trajala samo pet sati? Ima li u tome nekog značenja?

Papić: Svakako je značajna činjenica da je ta poseta trajala samo pet sati. Ona ne sugeriše da odnosi između Rusije i Srbije više nisu značajni kao što su bili, ali treba istaći da su postali mnogo više privredni i trgovinski odnosi, zasnovani na racionalnim interesima dve zemlje. Dakle, Srbija na Rusiju ne gleda više kao na moćnog zaštitnika koji će joj, recimo, sačuvati Kosovo. Na dnevnom redu su sada ekonomski interesi – konkretno gasovod Južni tok, kao i potencijalne ruske investicije u Srbiji. Na ovo treba gledati kao na pozitivnu činjenicu koja pokazuje sazrevanje u međusobnim odnosima Moskve i Beograda.

RSE: Bilo je, međutim, nagoveštaja da će Putin svojim srpskim domaćinima otkriti detalje nove ruske bezbednosne arhitekture u Evropi. Šta je u stvari ta nova bezbednosna arhitektura koju Rusija predlaže?

Nikome zapravo nije sasvim jasno o čemu se tu radi. Poznato je da je ranije bilo nekih razgovora između Rusa i Nemaca i čini se da je Berlin spreman da tom ruskom predlogu pokloni izvesnu pažnju. Ne verujem da je Putin u vezi sa tim iznosio bilo kakve nove detalje u Beogradu, prosto zato što Srbija nije Rusiji najvažniji evropski partner kada je ova tema u pitanju. Veoma je teško reći šta je suština ove ruske bezbednosne inicijative zato što je to puki predlog i što je veoma neodređen. Najgrublje rečeno, cilj te inicijative je da postepeno olabavi interesne spone koje već pedeset godina drže na okupu NATO i transatlantsku zajednicu, da oslabi veze između Evrope i Sjedinjenih Američkih Država. To se radi tako što lukom nove bezbednosne arhitekture zasvodnite tako široko da stignete i do Saveta bezbednosti i do univerzalnosti bezbednosnih interesa u Evropi, iako ti interesi nisu univerzalni, s obzirom na to da neke zemlje Rusiju vide kao pretnju po svoju bezbednost, pre svih države srednje i istočne Evrope.

RSE: Šef srpske diplomatije Vuk Jeremić izjavio je da očekuje da će Srbija, kao rezultat posete premijera Putina, biti jača dan nakon što se ta poseta završi. Kako razumeti ovu izjavu?

Nije jasno šta je hteo da kaže, ali je jasno da Beogradu postaje sve teže da u odnosima sa Evropskom unijom igra na kartu da se Srbija može okrenuti Rusiji. To je moglo da ima nekog efekta dok se radikali nisu pocepali, dok su bili najjača i proruski orijentisana opoziciona partija. Sada, međutim, između vladajuće koalicije i njenog najjačeg opozicionog rivala postoji konsenzus u vezi sa Evropskom unijom. To, razume se, slabi poziciju zvaničnog Beograda prema Briselu. EU naprosto može reći – vi blefirate, hajde da vidimo na vlasti Nikolića. Naprednjaci su, dakle, takođe proevropski orijentisani. Nikolić je odlazio u Brisel, partija se pročistila i stekla imidž pristojne hrišćansko-demokratske stranke. To je zaista uspešno odrađeno, što znači da aktuelna vlada više ne može da ucenjuje Evropsku uniju strahom od radikalske, odnosno, proruske Srbije. A to takođe znači da puka petosatna poseta ruskog premijera ne može ojačati Srbiju.

RSE: Da li je srpska politika hronične ambivalencije, istovremenog flertovanja i sa Zapadom i sa Rusijom, na duži rok održiva ili neodrživa?

Na duži rok ambivalentna politika Srbije ne može uspeti. Srbija debatu o članstvu u NATO, odnosno statusu neutralnosti vodi na terenu emocija i strasti i ta debata ima ograničenu, pre svega, unutrašnje-političku upotrebnu vrednost, ali ne i validnost dugoročne strateške projekcije. Geopolitički gledano, ako se ovakva debata perpetuira, Srbija će ostati izolovana, efektivno okružena NATO-m, tako da na kraju neće ni imati drugi izbor nego da u taj savez uđe. Osim toga, u Srbiji se ne uviđa činjenica da je vremenom NATO postao mnogo manje koherentna celina. Drugim rečima, NATO savez nije više tako robustan kao nekada, tako da argument da bi članstvo u Alijansi bilo u suprotnosti sa srpskim nacionalnim interesima naprosto ne stoji. Štaviše, ako pogledate zemlje-članice Alijanse, videćete da mnoge od njih imaju i te kako različite nacionalne bezbednosne interese. U tom smislu, Beograd pitanju članstva u NATO-u treba da pristupi iz ugla sopstvenog brendinga. Zato što su NATO i EU prosto standardi koji se usvajaju na putu privlačenja stranih investicija u zemlju. Dakle, Alijansa sada ne bi trebalo da Srbiji predstavlja onaj teret koji je predstavljala devedesetih godina. To je danas zaista samo brend i ništa više od toga. A pitanje brendinga svodi se, u suštini, na vrlo prostu stvar. Investitori iz Amerike ili Evrope – hajde da budemo krajnje otvoreni - i ne znaju gde se Srbija nalazi. Kada treba da odluče da li da pokrenu biznis u toj zemlji, oni će potražiti samo par informacija – da li je ona članica Evropske unije i NATO-a. Ako nije ni u jednoj ni u drugoj organizaciji – njihov rezon je da je zemlja nestabilna. Još jedna interesantna stvar se u ovom kontekstu zapaža. Naime, srpska debata o biti ili ne biti u NATO-u podignuta je na takav pijedestal koji nigde drugde ne postoji, pa se tako dobijaju dve smrtno suprotstavljene, a obe netačne, opcije. Jedna glasi – ako se pridružimo NATO-u konačno postajemo deo Zapada, što nećemo biti ako se ne učlanimo, a druga, pak, kaže – ako uđemo u NATO izdaćemo svoje nacionalne korene. Dakle, Srbija je verovatno jedina preostala zemlja na planeti koja iskazuje takvo strahopoštovanje, ukazuje takav značaj NATO-u. Ako, pak, pogledate kako stvari sa Alijansom zaista stoje, posebno u svetlu aktuelne intervencije u Libiji, videćete koliko nejedinstva ima u njenim redovima i koliko puko članstvo u njoj malo znači kad je u pitanju definisanje vitalnih nacionalnih interesa njenih članica.

Autor: Branka Trivić

(RSE)