КиМ: Горанци на крајњем југу покрајине бране српске институције

Окупиране територије – У Гори, на крајњем југу окупираних територија, где још увек Србија живи у институцијама.

У овој општини на Шар планини са 19 села Горанаца функционише локална самоуправа по законима Србије, а по наставном плану и програму Србије ради средња школа са 185 ученика и седам основних школа са 820 ђака. У потпуном окружењу Албанаца из Албаније, Македоније и ових са окупираних територија – зими у селу тек око 6.500 становника.

На крајњем југу окупираних територија, на обронцима планине Шаре, 25 километара јужно од Призрена, на надморској висини већој од 1000 метара разасуто је на површини од 386,5 километара квадратних 19 горанских села, којима и данас, не само у срцима већ и у институцијама, живи држава Србија. Три горанска села налазе се на јужним обронцима Шар планине у Македонији, а девет их је у Албанији. Тако су одлучиле велике силе када су почетком прошлог века кројиле мапу балканских држава. Горанце, наравно, нису питали где би живели, већ су их на пространој Шар планини оставили у три државе, највише у Србији. Претпоставља се да данас има 70.000 Горанаца овде и у свету.

Деветнаест горанских села у Гори

Горанска села из Македоније и Албаније данас имају мало комуникација са најбројнијим горанским селима на окупираним територијама баш због створених државних граница пре 100 година.

„У 19 горанских села на Косову и Метохији данас живи око 6.500 становника – број житеља се у летњим месецима утростручи када наши суграђани из свих делова бивше Југославије и Европе похрле у завичај на одмор. Тако је и за највећи горански празник Ђурђевдан. То је традиција код Горанаца да лети и за Ђурђевдан буду на Шар планини. Током јесени и зиме села у Гори буквално опусте и више је празних кућа него оних у којима се живи“, прича председник СО Гора, која функционише по законима државе Србије, Мурсел Хусеини.

У Албанији је девет горанских села:

Шиштец, Орешек, Црнељево, Борје, Оргоста, Кошаришта, Пакиша, Запод и Оцикље.

Због вечите привржености Србији, а својевремено их је Цар Душан због тога ослободио пореза према држави, Горанци су као грађани другог реда истерани из свих објеката из Драгаша који је до 1999. године био општински центар.

Албанци нису дозволили да у Драгашу било шта ради по законима Републике Србије.

„Пошто смо протерани из Драгаша морали смо у нашим селима да потражимо куће за локалну самоуправу, школе и друге институције где смо наставили рад по законима Србије, оним законима по којима су деценијама радили Горанци на Шар планини. Тако је сада седиште локалне самоуправе са центром за социјални рад и другим општинским организацијама у селу Враниште, а средња школа је у селу Млике“, каже председник Хусеини.

Дуго су трајали притисци нелегалних шиптарских структура, али и из Сарајева, да Горанци уче на бошњачком језику што они, ученици заједно са родитељима, никако нису желели.

Закони Србије

У правом смислу средња школа у Гори, у којој се учи по наставном плану и програму државе Србије, је стуб останка Горанаца овде, јер да није било ове школе бројни родитељи би отишли са децом у Србију негде.

„Иако немамо адекватни школски простор, ни квадратни метар по ученику, што нема нигде у Европи, ипак број ученика се повећава. Пре три године смо имали 149 ученика, прошле године 165, а ове године имамо 185 ученика у нашој средњој економско – туристичкој школи. Наставу изводи 22 наставника. Осим неколико компјутера немамо ничега другог од савремених наставних учила. Из свих горанских села ученици заједно са наставницима аутобусима и комбијима долазе у школу у селу Млике. Држава Србија рефундира трошкове превоза“, каже директор школе, Неџмедин Дестани.

Настава по школским законима државе Србије одвија се и у седам основних школа: Броду, Љубошти, Кукуљану, Радеши, Крушеву, Глобочници и Враништу где наставу похађа 820 основаца.

Основне и средње школе у Гори су најјужније српске образовне институције у којима се настави изводи по образовном систему државе Србије. Али не само због тога што овде ученик нема ни квадратни метар школског простора – ове школе, ученици и наставници, заслужују боље услове за рад и већа материјална средства, јер истински образовањем бране Србију и свој опстанак у вековном завичају.

До 1999. године у самом Драгашу, са око 2000 становника, било је више од 90 одсто Горанаца. Данас је сасвим другачије. Горанаца нема ни у једном стану, а све дојучерашње српске институције заузели су Албанци. У селима Горе зима доноси самоћу, празнину и шестомесечну белину покривених села под снегом. Лети, од јуна до августа овде је све другачије. Села су пуна младости, музике, весеља и свадби. И тако је из године у годину.

(Зоран Влашковић - Фонд Слободан Јовановић)