субота, 06. јун 2020.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Хроника > Јелена Пономарјова: Лисабонско ресетовање
Хроника

Јелена Пономарјова: Лисабонско ресетовање

PDF Штампа Ел. пошта
среда, 24. новембар 2010.

Током последњих месеци НАТО је био у жижи интересовања светског јавног мнења, што и не чуди - тај војни блок чини непосредни утицај на ситуацију у светском систему. Зато је усвајање нове Стратешке концепције алијансе на Лисабонском самиту без преувеличавања догађај од изванредног значаја.

Усвојена у Лисабону Стратегија одређује дугорочне циљеве, карактер и основне задатке НАТО у сфери безбедности, формулише инструкције за даљу адаптацију његових оружаних снага.

Од тренутка свог формирања НАТО се бави регуларним преиспитивањем сопствених циљева и задатака, узимајући у обзир промену стратешке ситуације. Како истичу сами идеолози НАТО, 1991. године почела је нова епоха, када је поражен главни и „грозни непријатељ, каквим је некада био Совјетски Савез“.[1] Та епоха означила је појављивање јавних концепција, усвојених у новембру 1991. године и у априлу 1999. године. Па ипак су обе стратегије праћене тајним војним документима: „Директива ВК за оружане снаге о спровођењу Стратешке концепције Северноатлантског савеза“ (ВК „400“) од 12. децембра 1991. године и „Руководеће инструкције ВК за оружане снаге у спровођењу Стратегије Северноатлантског савеза (ВК „400/2“ од 12. фебруара 2003. године. Верујем да је и нова Концепција допуњена тајним материјалима, о којима се публици ништа не саопштава.

Важно је такође имати у виду, да је свака нова концепција НАТО била не само одговор на кардиналне промене у светском систему (1991. године – распад совјетског блока, 1999. године – претварање алијансе након рата у Југославији у структуру која се ставља изнад ОУН), али је и одређивала основне тенденције развоја земаља и читавих региона. Управо је зато генерални секретар НАТО А.Ф.Расмусен означио тренутак усвајања нове „мапе пута“ НАТО у наредних десет година као историјски.

Историјски смисао нове Стратегије ја видим у низу фундаменталних одредница, које на најнепосреднији начин задиру у националне интересе Русије.

Документ је фиксирао нови „стратешки“ вектор развоја односа између НАТО и Русије. То питање изазвало је веома оштре дискусије унутар Алијансе. Поред осталог, у првобитној варијанти нове доктрине НАТО, упоредо са задатком изградње стратешке сарадње са Русијом, била је фиксирана неопходност да се источноевропским земљама пруже „додатне војне гаранције њихове безбедности“[2] При том се ни раније, а ни сада, не прецизира од кога треба штитити земље – чланице НАТО. Иако је и без тога то јасно – ко се и шта има у виду.

Од тада је тај документ претрпео низ измена и редакција. Нова доктрина НАТО, усвојена 19. новембра, констатовала је стратешку улогу сарадње са Русијом, и то веома специфично.

Али, хајде да идемо редом.

Пре свега, у новом документу први пут је фиксирано: НАТО „не представља опасност по Русију“, на шта посебно акцентирају пажњу натовски чиновници. То јест, до 19. новембра 2010. године НАТО је представљао опасност по нашу земљу. Према томе, ширење НАТО је следило стратешки циљ да Русији максимално сузи простор за маневрисање. За људе који мисле то никада и није било тајна. Међутим, за Русију престати да „буде опасност“ за НАТО не значи, по мом мишљењу, и заиста постати његов партнер. А ево и зашто.

Како се наглашава у Концепцији, сада НАТО жели да „види реално стратешко партнерство између НАТО и Русије“, па ће „деловати на одговарајући начин, очекујући узајамност од Русије“. При том, „без обзира на постојање разлика о појединим питањима“, земље – чланице алијансе верују, „да је безбедност НАТО и Русије тесно испреплетена, и да снажно и конструктивно партнерство, утемељено на узајамном поверењу, транспарентности и предвидивости, може на најбољи начин служити нашој безбедности“.

Чему служи такав наклон у страну Русије? Испоставља се да има чему. Да сарађује са Русијом НАТО је спреман на веома одређеном кругу питања. То су „противракетна одбрана, борба против тероризма, наркотици, пиратство и јачање међународне безбедности“. Зауставимо се само на неким.

Као што је познато, лидери земаља НАТО одобрили су идеју стварања за северноатлантски регион система противракетне одбране, који је способан да заштити територију свих земаља – чланица НАТО. Тек после тога Русији је понуђено да „сарађује“ са алијансом на питању ПРО.

Стварање свеобухватне, или територијалне, ПРО претпоставља се на основу противракетне одбране од балистичких ракета на позорници ратних дејстава, чија је реализација почела 2005. године. Једна од компоненти нове ПРО треба да постане етапни систем ПРО САД, што је обелоданио Барак Обама и којом су замењени планови о размештању ПРО у Пољској и Чешкој. Планирано је да се нови систем развија у четири етапе од 2011. до 2020. године, и да покрије све европске државе НАТО. Међутим, без Русије се то питање не може дефинитивно решити. Зато је једно од централних питања самита Савета Русија – НАТО, заправо, учешће Москве у пројекту ЕвроПРО.

Истовремено, има смисла пажљиво се односити према речима Расмусена, који реалистички гледајући на ствари, види „не један једини систем, већ два система ПРО – НАТО и Русије, који тесно сарађују. Главни елементи те сарадње треба да буду размена тактичких информација, обезбеђење великог радијуса дејства система, што, са своје стране, даје велику ефикасност“.[3] По свој прилици, од руске стране ће се по ко зна који пут затражити „већа транспарентност“, што ће се преточити у отварање стратешки важних објеката за натовске генерале.

Још једна тема – „борба против тероризма и наркотика“, која непосредно задире у интересе Русије, повезује се са „постепеним преношењем контроле над безбедношћу у Авганистану на сам авганистански народ“.[4] Како је саопштио саветник председника САД за Авганистан Даглас Луг, САД „планирају да окончају тај процес на територији 34 провинције до краја 2014. године, започевши га 2011.“, што ће без помоћи Русије бити тешко учинити, ако не и немогуће.

Високопостављени амерички чиновници истичу да је операција НАТО у Авганистану неодвојиви део укупне Стратешке концепције. У резултату ће на основу одлука самита Русија – НАТО бити проширен споразум о поједностављеном транзиту терета преко територије Руке Федерације за снаге НАТО у Авганистану, и што је нарочито важно, из Авганистана, наставиће се дискусија о набавци за Авганистан партије руских хеликоптера у једном пакету са услугама за њихово сервисирање и обуку пилота и техничара. Најзад, Русија и НАТО су спремни да прошире центар у Домодедову за обуку кадрова за антитерористичке структуре Авганистана, Пакистана и Централне Азије.

Важним питањем сарадње са Русијом НАТО сматра такође и смањење наоружања. Тим поводом захтеви, по мени, значе буквално мешање у унутрашње послове: „У будућности, приликом сваког смањивања ми треба да „се залажемо за пристанак Русије на повећање транспарентности њеног нуклеарног арсенала у Европи и предислокацију тог наоружања подаље од територије чланица НАТО. Сви даљи кораци треба да узимају у обзир неједнакост у погледу крупних резерви нуклеарног оружја малог домета, које поседује Русија“. И ето вам и стратешког партнерства! Подсетићу да се разрада нове концепције одвијала на позадини активног рада републиканаца у Сенату САД на замрзавању процеса ратификације новог споразума о стратешком нуклеарном наоружању, и ратификације, по свој прилици, неће бити у 2010. години. У таквој ситуацији изјаве Барака Обаме о томе да је ратификација Споразума СТАРТ-3 императив националне безбедности и угаони камен у односима САД и Русије, тек је испразна фраза. А „ресетовање“ у односима са НАТО, о коме је говорио амерички председник уочи самита, значи само једностране уступке од стране Русије.

Такође су остала фиксирана у Концепцији питања, која изазивају суштинску забринутост Русије. Пре свега, то је ширење Северноатлантског савеза, које они тумаче као искључиво позитивну појаву. „Перспектива даљег ширења и дух сарадње у осигурању безбедности доприносили су проширивању стабилности у Европи на ширу територију (Нарочито је то приметно у Босни, Македонији, Косову, Србији – Ј.П.)“ Наш циљ јесте јединствена и слободна Европа, која дели заједничке вредности. Његовом постизању понајбоље ће доприносити могућа интеграција свих европских земаља, које желе да уђу у Евроатлантске структуре“.

Не могу а да не наведем изјаву Расмусена тим поводом, која нас по ко зна који пут уверава у то, да ОНИ и МИ говоримо различитим језицима. Генерални секретар НАТО је убеђен, да је „Русија само на добитку од ширења НАТО, пошто је по први пут у историји добила стабилне и предвидиве суседе дуж своје западне границе... што је било њена машта током векова“. Испоставља се, дакле, да је ширење НАТО, заправо, реализација вишевековне маште Руса! Следећа његова изјава нас приморава да и уопште посумњамо у његову компетентност: „После успостављања безбедности у Источној Европи по први пут је од тренутка пада комунистичке диктатуре у том региону почео економски бум, који је, ако погледате на статистику, Русији такође донео значајну корист“.[5]

У новој Концепцији фиксирано је да врата НАТО „остају широм отворена“ за нове чланове. С тим циљем је алијанса потврдила намеру да ће „наставити и развијати“ сарадњу са Украјином и Грузијом, „у формату Комисије Грузија–НАТО и Украјина–НАТО“. У Концепцији се не наводе рокови за улазак тих земаља, али се ипак прецизира да сарадњу треба изграђивати на бази „одлука самита НАТО у Букурешту 2008. године, и узимајући у обзир евроатлантске тежње и оријентацију сваке од тих земаља“.

Као што је познато, у Букурешту је алијанса усвојила унеколико магловиту политичку декларацију о томе, да „Грузија и Украјина временом могу постати чланови НАТО“.[6] У вези с тим умесно је сетити се да је Вашингтонска стратегија 1999. године фиксирала одлучни курс НАТО у правцу „даљег јачања посебних односа партнерства са Украјином (курзив је мој – Ј.П.)...укључујући политичке консултације о питањима која су предмет забринутости за обе стране, и о најширем кругу питања, која се тичу практичних аспеката сарадње (тачка 37).[7] И приметила бих, да од тог курса алијанса не одустаје. Само је сад Украјини као објекту интереса НАТО додата Грузија, а није далеко дан када ће бити придодата и Молдавија.

И најзад, последња, али ништа мање, већ можда више, значајна одредница. Одбрана конкретних територија више није главна функција НАТО. Центар пажње премешта се на опасности и задатке, који могу настати у разним местима и у разним облицима (курзив је мој – Ј.П). Примери – тероризам, међународни криминал. У Стратегији је такође поменута и енергетска безбедност, чак без обзира на то што у тој области НАТО неће играти главну улогу. Веома велики значај сада ће се придавати кибернетичкој безбедности“.[8] Реализација тих одредница такође захтева учешће Русије.

Дакле, заинтересованост НАТО за јачање сарадње са Русијом има веома једноставна објашњења. Као прво, на Русију се може превалити део материјалног бремена и моралне одговорности за „авганистанско питање“. Друго, без Русије није могуће покренути пројекат ЕвроПРО (потребни су руски радари). Треће, Русија је за сада још потребна као стални члан СБ ОУН у обезбеђењу будућих операција, које захтевају одлуку тог органа. Четврто, како истичу присталице зближавања Русије и НАТО, наша земља „игра важну улогу у превазилажењу такозване „идентификационе кризе“ алијансе, из које није могуће изаћи без успостављања квалитативно нових односа са Русијом. Осим тога, јачање односа са Русијом ће доприносити томе, да се покаже релевантност алијансе у очима јавности. Најзад, веома суштинско побољшање наших односа омогућиће да се превлада опасна напетост на постсовјетском простору“.[9] Другим речима, ауторитет Русије помоћи ће ширењу НАТО.

Схватајући све то, никаквих посебних преференцијала Северноатлантски савез није пружио Русији.

Закључак је један: никаквог стварног, тим пре стратешког, партнерства између Русије и НАТО на условима нове натовске Концепције не може бити.

(Фонд стратешке културе, 24.11.2010)


[1] Стратешка концепција НАТО. – URL: http://www.nato.int

[2] Односи са Русијом – главна тема дневног реда самита НАТО. – URL: http://www.tass-ural.ru

[3] Глас Америке

[4] Безбедност: НАТО-Русија – Ширење. http://ru.euronews.net.

[5] Самит НАТО утврдио нову стратешку концепцију Алијансе. http://www.itar-tass.com/le

[6] Стратешка  концепција Северноатлантског савеза. 23-24 априла 1999. http://www.nato.int.

[7] Нова стратегија НАТО. Глас Америке. http://www.voanews.com.

[8] О перспективама развоја односа Русије и НАТО. – М.: ИНСОР, 2010. – С. 9.

[9] Ибид.

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли мислите да ће овог лета Вучић и Тачи потписати неки споразум о КиМ у присуству Доналда Трампа?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер