Jelena Ponomarjova: Lisabonsko resetovanje

Tokom poslednjih meseci NATO je bio u žiži interesovanja svetskog javnog mnenja, što i ne čudi - taj vojni blok čini neposredni uticaj na situaciju u svetskom sistemu. Zato je usvajanje nove Strateške koncepcije alijanse na Lisabonskom samitu bez preuveličavanja događaj od izvanrednog značaja.

Usvojena u Lisabonu Strategija određuje dugoročne ciljeve, karakter i osnovne zadatke NATO u sferi bezbednosti, formuliše instrukcije za dalju adaptaciju njegovih oružanih snaga.

Od trenutka svog formiranja NATO se bavi regularnim preispitivanjem sopstvenih ciljeva i zadataka, uzimajući u obzir promenu strateške situacije. Kako ističu sami ideolozi NATO, 1991. godine počela je nova epoha, kada je poražen glavni i „grozni neprijatelj, kakvim je nekada bio Sovjetski Savez“.[1] Ta epoha označila je pojavljivanje javnih koncepcija, usvojenih u novembru 1991. godine i u aprilu 1999. godine. Pa ipak su obe strategije praćene tajnim vojnim dokumentima: „Direktiva VK za oružane snage o sprovođenju Strateške koncepcije Severnoatlantskog saveza“ (VK „400“) od 12. decembra 1991. godine i „Rukovodeće instrukcije VK za oružane snage u sprovođenju Strategije Severnoatlantskog saveza (VK „400/2“ od 12. februara 2003. godine. Verujem da je i nova Koncepcija dopunjena tajnim materijalima, o kojima se publici ništa ne saopštava.

Važno je takođe imati u vidu, da je svaka nova koncepcija NATO bila ne samo odgovor na kardinalne promene u svetskom sistemu (1991. godine – raspad sovjetskog bloka, 1999. godine – pretvaranje alijanse nakon rata u Jugoslaviji u strukturu koja se stavlja iznad OUN), ali je i određivala osnovne tendencije razvoja zemalja i čitavih regiona. Upravo je zato generalni sekretar NATO A.F.Rasmusen označio trenutak usvajanja nove „mape puta“ NATO u narednih deset godina kao istorijski.

Istorijski smisao nove Strategije ja vidim u nizu fundamentalnih odrednica, koje na najneposredniji način zadiru u nacionalne interese Rusije.

Dokument je fiksirao novi „strateški“ vektor razvoja odnosa između NATO i Rusije. To pitanje izazvalo je veoma oštre diskusije unutar Alijanse. Pored ostalog, u prvobitnoj varijanti nove doktrine NATO, uporedo sa zadatkom izgradnje strateške saradnje sa Rusijom, bila je fiksirana neophodnost da se istočnoevropskim zemljama pruže „dodatne vojne garancije njihove bezbednosti“[2] Pri tom se ni ranije, a ni sada, ne precizira od koga treba štititi zemlje – članice NATO. Iako je i bez toga to jasno – ko se i šta ima u vidu.

Od tada je taj dokument pretrpeo niz izmena i redakcija. Nova doktrina NATO, usvojena 19. novembra, konstatovala je stratešku ulogu saradnje sa Rusijom, i to veoma specifično.

Ali, hajde da idemo redom.

Pre svega, u novom dokumentu prvi put je fiksirano: NATO „ne predstavlja opasnost po Rusiju“, na šta posebno akcentiraju pažnju natovski činovnici. To jest, do 19. novembra 2010. godine NATO je predstavljao opasnost po našu zemlju. Prema tome, širenje NATO je sledilo strateški cilj da Rusiji maksimalno suzi prostor za manevrisanje. Za ljude koji misle to nikada i nije bilo tajna. Međutim, za Rusiju prestati da „bude opasnost“ za NATO ne znači, po mom mišljenju, i zaista postati njegov partner. A evo i zašto.

Kako se naglašava u Koncepciji, sada NATO želi da „vidi realno strateško partnerstvo između NATO i Rusije“, pa će „delovati na odgovarajući način, očekujući uzajamnost od Rusije“. Pri tom, „bez obzira na postojanje razlika o pojedinim pitanjima“, zemlje – članice alijanse veruju, „da je bezbednost NATO i Rusije tesno isprepletena, i da snažno i konstruktivno partnerstvo, utemeljeno na uzajamnom poverenju, transparentnosti i predvidivosti, može na najbolji način služiti našoj bezbednosti“.

Čemu služi takav naklon u stranu Rusije? Ispostavlja se da ima čemu. Da sarađuje sa Rusijom NATO je spreman na veoma određenom krugu pitanja. To su „protivraketna odbrana, borba protiv terorizma, narkotici, piratstvo i jačanje međunarodne bezbednosti“. Zaustavimo se samo na nekim.

Kao što je poznato, lideri zemalja NATO odobrili su ideju stvaranja za severnoatlantski region sistema protivraketne odbrane, koji je sposoban da zaštiti teritoriju svih zemalja – članica NATO. Tek posle toga Rusiji je ponuđeno da „sarađuje“ sa alijansom na pitanju PRO.

Stvaranje sveobuhvatne, ili teritorijalne, PRO pretpostavlja se na osnovu protivraketne odbrane od balističkih raketa na pozornici ratnih dejstava, čija je realizacija počela 2005. godine. Jedna od komponenti nove PRO treba da postane etapni sistem PRO SAD, što je obelodanio Barak Obama i kojom su zamenjeni planovi o razmeštanju PRO u Poljskoj i Češkoj. Planirano je da se novi sistem razvija u četiri etape od 2011. do 2020. godine, i da pokrije sve evropske države NATO. Međutim, bez Rusije se to pitanje ne može definitivno rešiti. Zato je jedno od centralnih pitanja samita Saveta Rusija – NATO, zapravo, učešće Moskve u projektu EvroPRO.

Istovremeno, ima smisla pažljivo se odnositi prema rečima Rasmusena, koji realistički gledajući na stvari, vidi „ne jedan jedini sistem, već dva sistema PRO – NATO i Rusije, koji tesno sarađuju. Glavni elementi te saradnje treba da budu razmena taktičkih informacija, obezbeđenje velikog radijusa dejstva sistema, što, sa svoje strane, daje veliku efikasnost“.[3] Po svoj prilici, od ruske strane će se po ko zna koji put zatražiti „veća transparentnost“, što će se pretočiti u otvaranje strateški važnih objekata za natovske generale.

Još jedna tema – „borba protiv terorizma i narkotika“, koja neposredno zadire u interese Rusije, povezuje se sa „postepenim prenošenjem kontrole nad bezbednošću u Avganistanu na sam avganistanski narod“.[4] Kako je saopštio savetnik predsednika SAD za Avganistan Daglas Lug, SAD „planiraju da okončaju taj proces na teritoriji 34 provincije do kraja 2014. godine, započevši ga 2011.“, što će bez pomoći Rusije biti teško učiniti, ako ne i nemoguće.

Visokopostavljeni američki činovnici ističu da je operacija NATO u Avganistanu neodvojivi deo ukupne Strateške koncepcije. U rezultatu će na osnovu odluka samita Rusija – NATO biti proširen sporazum o pojednostavljenom tranzitu tereta preko teritorije Ruke Federacije za snage NATO u Avganistanu, i što je naročito važno, iz Avganistana, nastaviće se diskusija o nabavci za Avganistan partije ruskih helikoptera u jednom paketu sa uslugama za njihovo servisiranje i obuku pilota i tehničara. Najzad, Rusija i NATO su spremni da prošire centar u Domodedovu za obuku kadrova za antiterorističke strukture Avganistana, Pakistana i Centralne Azije.

Važnim pitanjem saradnje sa Rusijom NATO smatra takođe i smanjenje naoružanja. Tim povodom zahtevi, po meni, znače bukvalno mešanje u unutrašnje poslove: „U budućnosti, prilikom svakog smanjivanja mi treba da „se zalažemo za pristanak Rusije na povećanje transparentnosti njenog nuklearnog arsenala u Evropi i predislokaciju tog naoružanja podalje od teritorije članica NATO. Svi dalji koraci treba da uzimaju u obzir nejednakost u pogledu krupnih rezervi nuklearnog oružja malog dometa, koje poseduje Rusija“. I eto vam i strateškog partnerstva! Podsetiću da se razrada nove koncepcije odvijala na pozadini aktivnog rada republikanaca u Senatu SAD na zamrzavanju procesa ratifikacije novog sporazuma o strateškom nuklearnom naoružanju, i ratifikacije, po svoj prilici, neće biti u 2010. godini. U takvoj situaciji izjave Baraka Obame o tome da je ratifikacija Sporazuma START-3 imperativ nacionalne bezbednosti i ugaoni kamen u odnosima SAD i Rusije, tek je isprazna fraza. A „resetovanje“ u odnosima sa NATO, o kome je govorio američki predsednik uoči samita, znači samo jednostrane ustupke od strane Rusije.

Takođe su ostala fiksirana u Koncepciji pitanja, koja izazivaju suštinsku zabrinutost Rusije. Pre svega, to je širenje Severnoatlantskog saveza, koje oni tumače kao isključivo pozitivnu pojavu. „Perspektiva daljeg širenja i duh saradnje u osiguranju bezbednosti doprinosili su proširivanju stabilnosti u Evropi na širu teritoriju (Naročito je to primetno u Bosni, Makedoniji, Kosovu, Srbiji – J.P.)“ Naš cilj jeste jedinstvena i slobodna Evropa, koja deli zajedničke vrednosti. Njegovom postizanju ponajbolje će doprinositi moguća integracija svih evropskih zemalja, koje žele da uđu u Evroatlantske strukture“.

Ne mogu a da ne navedem izjavu Rasmusena tim povodom, koja nas po ko zna koji put uverava u to, da ONI i MI govorimo različitim jezicima. Generalni sekretar NATO je ubeđen, da je „Rusija samo na dobitku od širenja NATO, pošto je po prvi put u istoriji dobila stabilne i predvidive susede duž svoje zapadne granice... što je bilo njena mašta tokom vekova“. Ispostavlja se, dakle, da je širenje NATO, zapravo, realizacija viševekovne mašte Rusa! Sledeća njegova izjava nas primorava da i uopšte posumnjamo u njegovu kompetentnost: „Posle uspostavljanja bezbednosti u Istočnoj Evropi po prvi put je od trenutka pada komunističke diktature u tom regionu počeo ekonomski bum, koji je, ako pogledate na statistiku, Rusiji takođe doneo značajnu korist“.[5]

U novoj Koncepciji fiksirano je da vrata NATO „ostaju širom otvorena“ za nove članove. S tim ciljem je alijansa potvrdila nameru da će „nastaviti i razvijati“ saradnju sa Ukrajinom i Gruzijom, „u formatu Komisije Gruzija–NATO i Ukrajina–NATO“. U Koncepciji se ne navode rokovi za ulazak tih zemalja, ali se ipak precizira da saradnju treba izgrađivati na bazi „odluka samita NATO u Bukureštu 2008. godine, i uzimajući u obzir evroatlantske težnje i orijentaciju svake od tih zemalja“.

Kao što je poznato, u Bukureštu je alijansa usvojila unekoliko maglovitu političku deklaraciju o tome, da „Gruzija i Ukrajina vremenom mogu postati članovi NATO“.[6] U vezi s tim umesno je setiti se da je Vašingtonska strategija 1999. godine fiksirala odlučni kurs NATO u pravcu „daljeg jačanja posebnih odnosa partnerstva sa Ukrajinom (kurziv je moj – J.P.)...uključujući političke konsultacije o pitanjima koja su predmet zabrinutosti za obe strane, i o najširem krugu pitanja, koja se tiču praktičnih aspekata saradnje (tačka 37).[7] I primetila bih, da od tog kursa alijansa ne odustaje. Samo je sad Ukrajini kao objektu interesa NATO dodata Gruzija, a nije daleko dan kada će biti pridodata i Moldavija.

I najzad, poslednja, ali ništa manje, već možda više, značajna odrednica. Odbrana konkretnih teritorija više nije glavna funkcija NATO. Centar pažnje premešta se na opasnosti i zadatke, koji mogu nastati u raznim mestima i u raznim oblicima (kurziv je moj – J.P). Primeri – terorizam, međunarodni kriminal. U Strategiji je takođe pomenuta i energetska bezbednost, čak bez obzira na to što u toj oblasti NATO neće igrati glavnu ulogu. Veoma veliki značaj sada će se pridavati kibernetičkoj bezbednosti“.[8] Realizacija tih odrednica takođe zahteva učešće Rusije.

Dakle, zainteresovanost NATO za jačanje saradnje sa Rusijom ima veoma jednostavna objašnjenja. Kao prvo, na Rusiju se može prevaliti deo materijalnog bremena i moralne odgovornosti za „avganistansko pitanje“. Drugo, bez Rusije nije moguće pokrenuti projekat EvroPRO (potrebni su ruski radari). Treće, Rusija je za sada još potrebna kao stalni član SB OUN u obezbeđenju budućih operacija, koje zahtevaju odluku tog organa. Četvrto, kako ističu pristalice zbližavanja Rusije i NATO, naša zemlja „igra važnu ulogu u prevazilaženju takozvane „identifikacione krize“ alijanse, iz koje nije moguće izaći bez uspostavljanja kvalitativno novih odnosa sa Rusijom. Osim toga, jačanje odnosa sa Rusijom će doprinositi tome, da se pokaže relevantnost alijanse u očima javnosti. Najzad, veoma suštinsko poboljšanje naših odnosa omogućiće da se prevlada opasna napetost na postsovjetskom prostoru“.[9] Drugim rečima, autoritet Rusije pomoći će širenju NATO.

Shvatajući sve to, nikakvih posebnih preferencijala Severnoatlantski savez nije pružio Rusiji.

Zaključak je jedan: nikakvog stvarnog, tim pre strateškog, partnerstva između Rusije i NATO na uslovima nove natovske Koncepcije ne može biti.

(Fond strateške kulture, 24.11.2010)

[1] Strateška koncepcija NATO. – URL: http://www.nato.int

[2] Odnosi sa Rusijom – glavna tema dnevnog reda samita NATO. – URL: http://www.tass-ural.ru

[3] Glas Amerike

[4] Bezbednost: NATO-Rusija – Širenje. http://ru.euronews.net.

[5] Samit NATO utvrdio novu stratešku koncepciju Alijanse. http://www.itar-tass.com/le

[6] Strateška  koncepcija Severnoatlantskog saveza. 23-24 aprila 1999. http://www.nato.int.

[7] Nova strategija NATO. Glas Amerike. http://www.voanews.com.

[8] O perspektivama razvoja odnosa Rusije i NATO. – M.: INSOR, 2010. – S. 9.

[9] Ibid.