Јелена Гускова: Како ће се Србија допасти ЕУ

Ратови на Балкану су завршени већ 15 одина, Београд се извинио свим учесницима конфликта, не добивши, истина, као одговор извињења на своју адресу. Осудио је све злочине које су извршили Срби. Обновио економске и политичке односе са свим републикама бивше Југославије, испунивши, како му се чинило, све услове за ступање у ЕУ. Ипак односи Србије и ЕУ никако да се успоставе.

Игра сарадње започела је после смене Слободана Милошевића 2000. године. Подршка Србији пре је била декларативна – њу нису одгуривали, али јој нису давали да се превише приближи. О могућности кретања Западног Балкана у страну Европе отвореније је почело да се говори тек на лето 2003. године. До тада Србија је усвојила план хармонизације економских питања са ЕУ и била је спремна да започне радикално да мења законодавство, економију, унутрашњу у спољну политику, као и да се усавршава у области људских права и нормализације међуетничких и конфесионалних односа. Ипак Европа је охладила српски жар.

Преговори са ЕУ су се водили, али млако. Србији су стално истицали захтеве, чији број и садржај се мењао само у страну њиховог увећавања.

Када се гледа хронологија односа са ЕУ, види се потврда тезе да ЕУ није тежила да прими Србију у своје редове, већ је чинила све да се Београд само сложи са постављеним условима. Осим тога, побољшање односа са Европом постало је адут српских проевропских странака за време парламентарних и председничких избора у Србији. ЕУ их је подржавала. Тако како би ублажила ударац на Србију од стране Косовара, ЕУ је започела у јануару 2008. године преговоре о либерализацији визног режима Европе са Србијом.

Активизација преговарачког процеса десила се почетком 2008. године, уочи председничких избора у Србији и уочи самопроглашења независности Косова.

Тада у јануару 2008. године представник Европског парламента за Југоисточну Европу, дрска и оштра у својим изјавама Дорис Пак, која није скривала своју несимпатију према Србима, одржала је вакелу Борису Тадићу за то што се само 40% Срба позитивно односи према ЕУ. Она је у отвореном телефонском разговору при сведоцима „васпитавала“ председника због неспособности да заштити економске и политичке интересе ЕУ у Србији, говорила о томе да ЕУ неће више подржавати политичара који много обећава, а ништа не ради, зато ће датум потписивања Споразума о стабилизацији и придруживању бити одложен. Предложила је Борису Тадићу само прелиминарни споразум.

Министри иностраних послова земаља ЕУ нису постигли консензус поводом Споразума о стабилизацији и придруживању са Србијом. Вето Холандије и Белгије приморао је земље ЕУ да траже алтернативну формулу изражавања подршке српским проевропским снагама у одлучујућем тренутку председничких избора, када је земља требало да начини избор између Европе – Бориса Тадића, и Русије – Томислава Николића. Зато су министри иностраних послова 27 земаља чланица ЕУ предложили Србији 7. фебруара 2008. године после другог круга председничких избора да потпише прелиминарни споразум који претходи пуноправном споразуму о стабилизацији и придруживању, који се разматра као симболичан корак на путу у чластво у ЕУ. Али и овде Холанђани и Белгијанци су одбили да отворе врата у ЕУ за Србију, док они не изруче све Србе оптужене за ратне злочине Хашком трибуналу. Сложили су се само на привремени политички споразум о сарадњи између ЕУ и Србије ради стварања оквира који доприносе развоју политичког дијалога и слободне трговине, либерализацији визног режима и образовној сарадњи. Сличан споразум нема преседана.

Министар иностраних послова Србије Вук Јеремић ватрено је захвалио на овом гесту. Србија је била срећна и због тога. Има нешто да се обећа народу.

До проглашења независности Косова остајало је неколико дана. ЕУ је унапред донела одлуку о постављању своје мисије на Косову и планиран рок за увођење европских снага био је 18. фебруар, тачније наредни дан после проглашења незавности. САД, како би процес признавања прошао што је могуће лакше, приморале су Србију да несметано пусти европску мисију у покрајину. Али премијер Србије Војислав Коштуница оправдано се плашио да ће пристанак Србије значити да је Србија одобрила независност покрајине. Коштуница је назвао предлог ЕУ преваром и позвао парламент републике да одбаци мисију ЕУ на Косову.

Тек, 29. априла 2008. године ЕУ је потписала са Србијом Споразум о стабилизацији и асоцијацији и Привремени договор о трговини. Али Савет министара ЕУ фактички је блокирао Споразум одмах после потписивања, условивши његову примену сарадњом Србије са Хашким трибуналом и односом према независности Косова. Тада је у Србији потписивање споразума изазвало оштру критику опозиционих странака. Оценили су га као пристанак на независност Косова, што значи на издају српских интереса. Тадић је уверавао јавност да никада неће одступити од одбране Косова као српске територије. Власти су говориле о потписивању Споразума као о «историјском догађају».

Постављајући Србији судбинске услове, Европа је пробијала пут за признавање независности Косова. Истина, било је оних који су оцењивали Споразум као празне речи. Иза процеса потписивања споразума започео је процес испуњавања услова за деблокаду Споразума, који се водио читаву 2008, 2009. и 2010. годину.

Етапе на том путу биле су хапшење и изручење Трибуналу Радована Караџића у лето 2008. године, пристанак на постављање мисије Еулекс на Косову у децембру 2008, извињење Хрватима и муслиманима за жртве за време рата почетком 90-их година, признање геноцида муслиманског становништва у Сребреници, посећивање Сребренице и Вуковара од стране преседника Србије, пристанак Србије на резолуцију Генералне скупштине УН, у коју није ушла теза Србије о непризнавању једностраног отцепљења Косова.

Сматрајући да Србију треба наградити за тако активну делатност, председник Борис Тадић у децембру 2009. године предао је председавајућем ЕУ, шведском премијеру Фредерику Рајнфелту молбу Србије за чланство у ЕУ. То је био једнострани акт Србије, који је требало да подстакне ЕУ на разматрање српског питања. Али Стокхолм није дао наду Тадићу, рекавши да је пут за чланство у ЕУ дуг. Кандидатуру Србије треба да разматра Савет министара, затим Европска комисија. Ради коначне оцене Европске комисије потребно је утврдити степен спровођења реформи и усаглашавања српског законодавства са европским у 35 области, због чега власти у Београду треба да испуне упитник од неколико хиљада питања. Затим препоруке Европске комисије треба да се врате у Савет министара. После решења овог органа неопходан је пристанак већине чланова Европског парламента.

У том процесу Србија, рекло би се, може да очекује позитивну одлуку, пошто је показала своју попустљивост по многим питањима. Није ухапшен само генерал Младић и Београд није признао независност Косова. Али управо ови услови су се испоставили одлучујућим у последњој фази разматрања српске пријаве. Парламент Холандије 13. октобра ове године донео је одлуку да се предложи европским парламентарцима да одложе разматрање кандидатуре Србије до Брамерцовог саопштења у децембру 2010. године о потпуној сарадњи Србије са Хашким трибуналом.

Природно, поставља се питање колико ће дуго Србија још чекати у реду за ЕУ?

Мислимо да на одлуку Европе данас утиче неколико фактора. Са једне стране, данас на зону евра као талас надвијају се економски колапси у разним земљама, изазвани неравномерним развојем земаља, некоординисаном економском политиком, пријемом низа земаља у ЕУ по политичким мотивима. То не може а да се не одрази на даљу политику ЕУ у раду са новим члановима. Са друге стране, ма колико се руководство Србије трудило да испуни све ове услове, она остаје на лошем списку и још постоје услови који могу да јој се поставе – поштовање људских права у јужним регионима Србије, а затим признавање њиховог права на отцепљење, признавање независности Војводине, постављање НАТО база на територији Србије, ступање у НАТО, признавање законитости агресије НАТО-а на Југославију 1999. године и слично. Зато, како нам се чини, Србија има још много времена да размисли о националним интересима, очувању своје територије и плановима европеизације.

Јелена Гускова, руководилац центра за проучавање савремене балканске кризе Института за славистику РАН

(Глас Русије)