Jelena Guskova: Kako će se Srbija dopasti EU

Ratovi na Balkanu su završeni već 15 odina, Beograd se izvinio svim učesnicima konflikta, ne dobivši, istina, kao odgovor izvinjenja na svoju adresu. Osudio je sve zločine koje su izvršili Srbi. Obnovio ekonomske i političke odnose sa svim republikama bivše Jugoslavije, ispunivši, kako mu se činilo, sve uslove za stupanje u EU. Ipak odnosi Srbije i EU nikako da se uspostave.

Igra saradnje započela je posle smene Slobodana Miloševića 2000. godine. Podrška Srbiji pre je bila deklarativna – nju nisu odgurivali, ali joj nisu davali da se previše približi. O mogućnosti kretanja Zapadnog Balkana u stranu Evrope otvorenije je počelo da se govori tek na leto 2003. godine. Do tada Srbija je usvojila plan harmonizacije ekonomskih pitanja sa EU i bila je spremna da započne radikalno da menja zakonodavstvo, ekonomiju, unutrašnju u spoljnu politiku, kao i da se usavršava u oblasti ljudskih prava i normalizacije međuetničkih i konfesionalnih odnosa. Ipak Evropa je ohladila srpski žar.

Pregovori sa EU su se vodili, ali mlako. Srbiji su stalno isticali zahteve, čiji broj i sadržaj se menjao samo u stranu njihovog uvećavanja.

Kada se gleda hronologija odnosa sa EU, vidi se potvrda teze da EU nije težila da primi Srbiju u svoje redove, već je činila sve da se Beograd samo složi sa postavljenim uslovima. Osim toga, poboljšanje odnosa sa Evropom postalo je adut srpskih proevropskih stranaka za vreme parlamentarnih i predsedničkih izbora u Srbiji. EU ih je podržavala. Tako kako bi ublažila udarac na Srbiju od strane Kosovara, EU je započela u januaru 2008. godine pregovore o liberalizaciji viznog režima Evrope sa Srbijom.

Aktivizacija pregovaračkog procesa desila se početkom 2008. godine, uoči predsedničkih izbora u Srbiji i uoči samoproglašenja nezavisnosti Kosova.

Tada u januaru 2008. godine predstavnik Evropskog parlamenta za Jugoistočnu Evropu, drska i oštra u svojim izjavama Doris Pak, koja nije skrivala svoju nesimpatiju prema Srbima, održala je vakelu Borisu Tadiću za to što se samo 40% Srba pozitivno odnosi prema EU. Ona je u otvorenom telefonskom razgovoru pri svedocima „vaspitavala“ predsednika zbog nesposobnosti da zaštiti ekonomske i političke interese EU u Srbiji, govorila o tome da EU neće više podržavati političara koji mnogo obećava, a ništa ne radi, zato će datum potpisivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju biti odložen. Predložila je Borisu Tadiću samo preliminarni sporazum.

Ministri inostranih poslova zemalja EU nisu postigli konsenzus povodom Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa Srbijom. Veto Holandije i Belgije primorao je zemlje EU da traže alternativnu formulu izražavanja podrške srpskim proevropskim snagama u odlučujućem trenutku predsedničkih izbora, kada je zemlja trebalo da načini izbor između Evrope – Borisa Tadića, i Rusije – Tomislava Nikolića. Zato su ministri inostranih poslova 27 zemalja članica EU predložili Srbiji 7. februara 2008. godine posle drugog kruga predsedničkih izbora da potpiše preliminarni sporazum koji prethodi punopravnom sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju, koji se razmatra kao simboličan korak na putu u člastvo u EU. Ali i ovde Holanđani i Belgijanci su odbili da otvore vrata u EU za Srbiju, dok oni ne izruče sve Srbe optužene za ratne zločine Haškom tribunalu. Složili su se samo na privremeni politički sporazum o saradnji između EU i Srbije radi stvaranja okvira koji doprinose razvoju političkog dijaloga i slobodne trgovine, liberalizaciji viznog režima i obrazovnoj saradnji. Sličan sporazum nema presedana.

Ministar inostranih poslova Srbije Vuk Jeremić vatreno je zahvalio na ovom gestu. Srbija je bila srećna i zbog toga. Ima nešto da se obeća narodu.

Do proglašenja nezavisnosti Kosova ostajalo je nekoliko dana. EU je unapred donela odluku o postavljanju svoje misije na Kosovu i planiran rok za uvođenje evropskih snaga bio je 18. februar, tačnije naredni dan posle proglašenja nezavnosti. SAD, kako bi proces priznavanja prošao što je moguće lakše, primorale su Srbiju da nesmetano pusti evropsku misiju u pokrajinu. Ali premijer Srbije Vojislav Koštunica opravdano se plašio da će pristanak Srbije značiti da je Srbija odobrila nezavisnost pokrajine. Koštunica je nazvao predlog EU prevarom i pozvao parlament republike da odbaci misiju EU na Kosovu.

Tek, 29. aprila 2008. godine EU je potpisala sa Srbijom Sporazum o stabilizaciji i asocijaciji i Privremeni dogovor o trgovini. Ali Savet ministara EU faktički je blokirao Sporazum odmah posle potpisivanja, uslovivši njegovu primenu saradnjom Srbije sa Haškim tribunalom i odnosom prema nezavisnosti Kosova. Tada je u Srbiji potpisivanje sporazuma izazvalo oštru kritiku opozicionih stranaka. Ocenili su ga kao pristanak na nezavisnost Kosova, što znači na izdaju srpskih interesa. Tadić je uveravao javnost da nikada neće odstupiti od odbrane Kosova kao srpske teritorije. Vlasti su govorile o potpisivanju Sporazuma kao o «istorijskom događaju».

Postavljajući Srbiji sudbinske uslove, Evropa je probijala put za priznavanje nezavisnosti Kosova. Istina, bilo je onih koji su ocenjivali Sporazum kao prazne reči. Iza procesa potpisivanja sporazuma započeo je proces ispunjavanja uslova za deblokadu Sporazuma, koji se vodio čitavu 2008, 2009. i 2010. godinu.

Etape na tom putu bile su hapšenje i izručenje Tribunalu Radovana Karadžića u leto 2008. godine, pristanak na postavljanje misije Euleks na Kosovu u decembru 2008, izvinjenje Hrvatima i muslimanima za žrtve za vreme rata početkom 90-ih godina, priznanje genocida muslimanskog stanovništva u Srebrenici, posećivanje Srebrenice i Vukovara od strane presednika Srbije, pristanak Srbije na rezoluciju Generalne skupštine UN, u koju nije ušla teza Srbije o nepriznavanju jednostranog otcepljenja Kosova.

Smatrajući da Srbiju treba nagraditi za tako aktivnu delatnost, predsednik Boris Tadić u decembru 2009. godine predao je predsedavajućem EU, švedskom premijeru Frederiku Rajnfeltu molbu Srbije za članstvo u EU. To je bio jednostrani akt Srbije, koji je trebalo da podstakne EU na razmatranje srpskog pitanja. Ali Stokholm nije dao nadu Tadiću, rekavši da je put za članstvo u EU dug. Kandidaturu Srbije treba da razmatra Savet ministara, zatim Evropska komisija. Radi konačne ocene Evropske komisije potrebno je utvrditi stepen sprovođenja reformi i usaglašavanja srpskog zakonodavstva sa evropskim u 35 oblasti, zbog čega vlasti u Beogradu treba da ispune upitnik od nekoliko hiljada pitanja. Zatim preporuke Evropske komisije treba da se vrate u Savet ministara. Posle rešenja ovog organa neophodan je pristanak većine članova Evropskog parlamenta.

U tom procesu Srbija, reklo bi se, može da očekuje pozitivnu odluku, pošto je pokazala svoju popustljivost po mnogim pitanjima. Nije uhapšen samo general Mladić i Beograd nije priznao nezavisnost Kosova. Ali upravo ovi uslovi su se ispostavili odlučujućim u poslednjoj fazi razmatranja srpske prijave. Parlament Holandije 13. oktobra ove godine doneo je odluku da se predloži evropskim parlamentarcima da odlože razmatranje kandidature Srbije do Bramercovog saopštenja u decembru 2010. godine o potpunoj saradnji Srbije sa Haškim tribunalom.

Prirodno, postavlja se pitanje koliko će dugo Srbija još čekati u redu za EU?

Mislimo da na odluku Evrope danas utiče nekoliko faktora. Sa jedne strane, danas na zonu evra kao talas nadvijaju se ekonomski kolapsi u raznim zemljama, izazvani neravnomernim razvojem zemalja, nekoordinisanom ekonomskom politikom, prijemom niza zemalja u EU po političkim motivima. To ne može a da se ne odrazi na dalju politiku EU u radu sa novim članovima. Sa druge strane, ma koliko se rukovodstvo Srbije trudilo da ispuni sve ove uslove, ona ostaje na lošem spisku i još postoje uslovi koji mogu da joj se postave – poštovanje ljudskih prava u južnim regionima Srbije, a zatim priznavanje njihovog prava na otcepljenje, priznavanje nezavisnosti Vojvodine, postavljanje NATO baza na teritoriji Srbije, stupanje u NATO, priznavanje zakonitosti agresije NATO-a na Jugoslaviju 1999. godine i slično. Zato, kako nam se čini, Srbija ima još mnogo vremena da razmisli o nacionalnim interesima, očuvanju svoje teritorije i planovima evropeizacije.

Jelena Guskova, rukovodilac centra za proučavanje savremene balkanske krize Instituta za slavistiku RAN

(Glas Rusije)