Јелена Бујевић: Да се не заборави…

Приче о посебној врсти љубави која веже руски и српски народ, увек и дирају душу и истовремено чуде. Једну од њих ми је испричао Београђанин Драган Петровић. У њој су се на чудан начин сплели детаљи тих необјашњивих руско-српских односа: специјално саосећање, заједничко преживљавање пред страшним мукама, било то у Првом светском рату или у Великом отаџбинском.Тада су се у немачком концентрационом логору у Хамелбургу једни уз друге нашли руски и српски јунаци. Међу осталима, заточеници су били и генерал-поручник Д.М.Карбишев (доцније је преведен у други логор и 1945. године убијен у логору Матхаузен) и српски јунак из Првог светског рата, мајор Драгутин Гавриловић. За мајора Гавриловића нас веже један необичан и тежак догађај, који никако не сме да се заборави.

На светлост дана – из заборава

Хамелбург се налазио на територији полигона у Доњој Франкији, северно од Вирцбурга. Ту је још у време Првог светског рата направљен логор за ратне заробљенике. Према Женевској конвенцији из 1929. године заробљени официри је требало да буду смештани у посебне логоре, одвојено од нижих официра и обичних војника. Зато су и све заробљене руске официре доводили у Хамелбург (логор Офлаг бр. 62 Х111D– Прим. Ред.). Укупно је у том логору регистровано више од 18.000 совјетских официра. Међу њима су били и генерал-мајор Д.М.Карбишев, генерал-поручник Ф.А.Јершаков, генерал-поручник И.Н.Музиченко, генерал-мајор М.И.Потапов, генерал-мајор М.Т.Романов, генерал-мајор Г.М.Зусманович, генерал-мајор В.И.Прохоров, генерал-мајор А.Д.Куљешов, генерал-мајор И.С.Никитин, мајор П.М.Гаврилов, капетан И.Н.Зубачов…

Добро се зна, да су у немачким логорима најтеже пролазили Руси (Русима су сматрали и Украјинце и Белорусе, тј. и све представнике осталих народности Совјетског Савеза). Па 1929. године СССР није потписао ту исту Женевску конвенцију о ратним заробљеницима. Тако да су се у току Великог отаџбинског рата у фашистичким логорима наши затвореници нашли, рекло би се, ван оквира светског права. У таквим условима помоћ од стране других заточеника – а то су били Срби - била је, једноставно, спасење. О томе – у причи Драгана Петровића:

“У току мојих путовања и сусрета са људима у различитим градовима често ми се пружала могућност да зачујем интересантне доказе о љубави између наша два народа – руског и српског. Једну од тих прича желим да спасим од заборава. Њен главни јунак је познати српски мајор Драгутин Гавриловић, који се прославио својом херојском наредбом, издатом заштитницима Београда пред офанзиву аустро-мађарске армије, у јесен 1915. године. Он је, пошто је постројио своју јединицу (која је укупно бројала око 300 војника), пред рестораном „Јасеница“, на обали Дунава, издао наредбу:

“Војници, тачно у 15 часова непријатеља треба разбити вашим силним јуришем, разнети вашим бомбама и бајонетима.

Образ Београда, наше престонице, мора да буде светао.

Војници! Јунаци!

Врховна команда избрисала је наш пук из бројног стања.
Наш пук је жртвован за част Београда и Отаџбине.

Ви немате дакле, да се бринете за животе ваше-они више не постоје.
Зато напред, у славу! За краља и Отаџбину! Живео краљ, живео Београд!“

Данас је ова епизода записана у свим историјским уџбеницима али, ево, следи и прича која тек сада, након много година, излази на светлост дана.

Сусрет на гробљу

Београдско Ново гробље свакако представља културно-историјско благо престоног српског града. Ако сте намерни да сазнате више о прошлости и историји Србије и Београда, слободно можете прошетати, разгледати, фотографисати. Изненадићете се. Са намером да направим пар снимака споменика руским херојима из првог светског рата, одучио сам да тог лепог јесењег дана посетим Ново гробље. Фотографисање је обављено врло брзо. Неколико снимака, подешавање објектива камере, избор угла и крај. Док је то трајало приметио сам једну знатижељну бакицу, у црнини, како ме посматра. Дуго је гледала, а онда је пришла:

„Господине, да ли сте заинтересовани да направите снимак споменика руском амбасадору из Првог светског рата? Видим да сликате руске споменике!“ – Захвалио сам се и одговорио потврдно.

„Знате, то је онај амбасадор који је добио срчани напад и умро у Београду када је чуо вест да је Аустроугарска објавила рат Србији. Николај Хартвиг се звао. Извините, заборавила сам да се представим. Ја сам Људмила, Рускиња, из Украјине. Презиме је по оцу, Србину, Маринковић. А из ког сте ви дела града?“

 Кажем да сам са Вождовца.

„Стварно?! Одлично, и ја сам. Да нисте из улице Војводе Степе? Да!? О, па ми смо и суседи! Таман да Вам испричам још нешто. Знате, мој деда је избегао из Русије после Октобарске револуције. Био је официр. Дошли смо у Крагујевац. Нисте знали да је тамо била највећа Руска колонија? Могли смо ми и у Париз или у неки други град, али краљ Александар је једини признавао официрске чинове. У Паризу би царски официри били принуђени да раде тешке физичке послове, или би били чувари. Знате, ипак је то понижавајуће за царске официре, који су иначе били из племићких породица.Тада није могао свако да буде официр. Мајка се удала за Србина, који је такође био официр. Тата је током Другог светског рата био у заробљеништву, и то са мајором Гавриловићем. У Немачкој, у истој ћелији. Сигурно сте чули за мајора Драгутина Гвариловића? Па наравно. Е, одлично, ево трамваја.“

Помажем бакици да се попне. Са својих осaмдесетак година изгледа прилично живахно.

„Свратићете код мене да Вам покажем очеве белешке? Хоћете?“ – пита ме.

„Руси у заробљеништву“

Госпођа Људмила копа по старом орману, проналази једну стару свеску са белешкама њеног оца, Јована Маринковића, мајора предратне југословенске војске. Рукопис је лепо очуван и датира из 1946. године. Док бакица припрема кафу, ја фотографишем странице и читам наслове полугласно.

До суза болан опис иживљавања Немаца над руским заробљеницима. Језиво. Према том сведочењу, само је према Русима третман био тако суров и немилосрдан. Зиму '41-'42., запамћену по неуобичајеној хладноћи, Руси су проводили у дрвеним баракама, полуголи и боси, без грејања, наравно, и скоро без хране. Масовно су умирали.

Читам.

«Прве руске заробљенике у Немачкој видео сам 27. септембра, долазећи из Хохенфелса у Нирнберг. Тако несрећна створења до тада у животу нисам видео“, -пише у својим успоменама, датираним 1946. годином, Јован Маринковић. – „Били су све младићи испод тридесет година, потпуно прегладнели и одевени у некакве крпе, са неким кломпама на ногама. Чудио сам се откуд су тако изгладнели. Сазнао сам кроз неколико дана. Када су пали у заробљеништво, Немци су их скинули до голе коже, разуме се и опљачкали су сатове, прстење идр. Онда су их обукли и обули у крпе, натоварили по стотину у вагон и возили данима без хлеба, без воде, без ваздуха. Умирали су у вагонима… После дан-два су отварали вагоне и избацивали мртве, претраживали сумњиве и на кога су посумњали да је комесар, комсомолац или Jеврејин, убили су га, а онда су их истерали у логоре. За њих су то били шатори са нешто сламе, о некаквих хигијенским условима - ни говора. А храна тек каква је, тако се ни пси не хране. Хлеб су добијали од репиних резанаца, по једну четвртину килограма дневно и нека чорба. При томе су их терали на рад. И људи су хиљадама умирали, из сваког логора су износили дневно по пуна кола (интендантска)…Ми смо гладовали, а Руси у суседном логору су умирали од глади и зиме. Скупљали смо прилоге да бар колико – толико нашу браћу Русе спасемо од смрти…»

„Дирљиво, величанствено и …тужно“

…Мајор Драгутин Гавриловић… Били су они заједно у истој ћелији у логору Хамелбург, 1942. године. Био је стар, болестан и изнемогао. Јунак из Првог светског рата. Једном приликом, била је то његова слава, стигао му је велики пакет из Србије, препун хране.

«Позвао ме је и кратко ми је објаснио: „Ево, Јоване, добио сам пакет да прославим славу. Сматрам да ћу најбоље прославити, ако цео пакет дам теби да га однесеш Русима», — пише у рукопису. Наравно, све је урађено како је Драгутин захтевао, а то и није било тако тешко, јер су већ постојали разрађени канали којима се достављала помоћ у храни несрећним Русима.“

Затварам рукопис са помешаним осећањем бола и поноса. „Ма нису ни Срби за бацање. Да ли бих и ја тако могао да урадим? Вероватно...“, мислим у себи. ““

„Хоћете ли мало шећера? Да ли знате зашто Београд подсећа на неке руске градове, на пример, Санкт Петерсбург? Па, пола Београда је пројектовао чувени руски архитекта... Како се оно зваше... Ух, не могу сад да се сетим... Године, године, ево пуних осамдесет! А, да, звао се Николај Краснов!“

Бакица ми оставља број свог мобилног - ако нешто затреба. Одлазим низ степенице, замишљен. Да, треба да се поносим што припадам овом народу. Дирљиво и величанствено. Да, мој народ уме тако да воли! Итекако! За тренутак, пада ми на памет и оно што се крајем рата, 1945. године, десило овом истом јунаку, мајору Гавриловићу. Вративши се из заробљеништва, крећући се једном београдском улицом, био је нападнут и до смрти претучен од стране групе комуниста само зато што је носио краљевски официрски шињел.

А то је било једино што је имао...“

(Фонд стратешке културе)