Иван Маровић: Очекујем ренесансу петооктобарских идеала

Некадашњег лидера „Отпор”а Ивана Маровића вест о томе да је Ивица Дачић добио мандат за формирање нове владе, коју би чинили СПС и СНС, затекла је на конференцији у Флечер школи у Бостону, где је слушао презентацију своје колегинице из Украјине о повратку старог режима, пет година након “наранџасте револуције”.

„Помислио сам”, признаје у интервјуу „Дневнику”, „па ми смо дуго и одолевали - читавих дванаест година. Ово је могло да се деси и пре четири године, али је Дачић направио ’коперникански обрт ’ и ушао у коалицију са демократама. Могло је да се деси и 2007. кад је Коштуница запретио да ће ићи у владу са радикалима и чак подржао накратко Томислава Николића за председника Скупштине Србије. Све у свему, осећам се дванаест година млађе”...

– Ми се дванаест година крећемо по ивици, сетимо се само свих криза кроз које смо прошли од пада Милошевића: расцеп ДОС-а на линији Ђинђић-Коштуница након Слобиног изручења Хагу, па побуна “црвених беретки”, низ неуспелих председничких и превремених парламентарних избора, убиство Зорана Ђинђића, независност Црне Горе, отцепљење Косова... – наводи Маровић. – Свака од тих криза била је прилика за снаге из старог режима да се врате на власт, али до тога није дошло, пре свега зато што су те кризе храниле наш страх од деведесетих. Данас тих криза више нема. Ни хапшење Младића, за које су многи пре десет година говорили да би изузетно дестабилизовало Србију, није произвело никакву кризу. Ситуација се смирила, страх од деведесетих се истопио, ослабио у поређењу са разочарањем у нову власт. Парадоксално, нова “црвено-црна” коалиција није последица неког шока или кризе, него председничких и праламентарних избора, који су се одвијали у релативно мирно време.

У свом првом обраћању у својству мандатара Дачић је нагласио да неће дозволити повратак у 90-е. Имаш ли утисак да тај повратак неко ипак прижељкује?

– Не плаше ме 1990-е, више ме плаше 2010-е. Маркс је рекао да се историја понавља, први пут као трагедија, а други пут као фарса. Деведесете су биле трагедија, а покушај да се понове би била фарса. Наравно, нема тог капацитета више да се ратује, да се иде у потпуну деструкцију, али ни ми нисмо више што смо некад били - старији смо две деценије и уморнији, ми не можемо да издржимо ни четвртину деструкције коју смо преживели деведесетих. Ту ја видим потенцијални проблем: не у намерама и способностима владајуће елите, него у капацитету друштва да пружа отпор.

Што се владајућих странака тиче, пре свега СНС-а и СПС-а, они нас уверавају да тог повратка неће бити, највише руководство тих странака схвата да победа на изборима не би била могућа без тог Дачићевог „коперниканског обрта” и без Николићевог разлаза са Шешељем. Овим потезима они су постали прихватљивији бирачима, међународној заједници, повећали су свој коалициони потенцијал, па би се очекивало да руководства ових странака извуку закључак да се задржавање овог курса политички исплати. То све под претпоставком да су та руководства рационална и, у случају СНС-а, да могу да контролишу ниже страначке нивое где се налазе људи који прижељкују повратак деведесетих и који погрешно мисле да је ово пораз Петог октобра те да је дошло време за реваншизам.

Како би објаснио тај лук кој је СПС направила у протеклих 12 година - од проказане и "клинички" мртве странке, до прилике да води владу Србије?

– СПС је била „клинички мртва” све док Милошевић није умро и ослободио је свог баласта. Након тога је Дачићу било много лакше да направи салто и уђе у владу с демократама. Њихов резултат на овим изборима не би, понављам, био могућ да није било овог умивања СПС-а након избора 2008. Тада је ДС заправо повукао прилично ризичан потез прављењем стратешког партнерства са СПС-ом. Каже се „ко ризикује - побеђује", али и они што губе такође ризикују. Да је Дачић остао лојалан свом стратешком партнеру, данас би тај потез помирења изледао мајсторски, иако контроверзан. Међутим, пошто је Дачић променио савезника, овај потез сад делује прилично аматерски, а ДС изгледа наивно, чак насамарено.

Две ствари ипак треба нагласити овде. Прва је да умивање СПС-а није баш прошло потпуно без сапуна. Ипак је током ове владе, у којој је Ивица Дачић био министар полиције, окончана сарадња с Трибуналом у Хагу, што је резултирало статусом кандидата за ЕУ. Друга је да у политици ништа није трајно осим борбе за власт, па је и "стратешко партнерство" из 2008. заправо био тактички потез да се онемогући Коштуница да формира власт са социјалистима и радикалима и да је послужио сврси. Зато је тако лако раскинут. Проблем је што такав реалполитички приступ није баш најбољи у политичким системима у којима легитимност власти зависи од јавног мњења.

Где је власт након 2000. требало другачије да поступи, које су биле највеће грешке постоктобарских власти?

– Лако је гледати уназад и видети грешке, не само лако, него и погрешно, јер све што смо сазнали у међувремену искривљује нашу слику прошлости, што би рекао Насим Талеб. Треба видети које су то грешке на које се указивало 2000. године, у време када су чињене. Многи кажу да је грешка што нисмо имали „ шести октобар ”, односно што није било неке врсте обрачуна са претходним режимом. Ја мислим да је највећа грешка што није било четвртог октобра, односно што није на време направљен договор о приоритетним потезима који ће успоставити темеље новог политичког поретка. Цела наша владајућа елита око ДОС-а је била скрпљена да замени Милошевићев режим, али нису имали план како да промене систем: о томе није било много говора, а камоли договора. Управо недостатак тог договора, и сукоб у ДОС-у, који је уследио 2001, и довео је до политичког вакуума у коме су преживели остаци Милошевићевог режима успели да се опораве.

Ово је, бар за мене, најважнија лекција из претходних дванаестак година и зато је право чудо да се распоред политичких снага, успостављен Петог октобра, одржао толико дуго. А то је пре свега било захваљујући релативно снажном грађанском друштву, рођеном из покрета против Милошевића, али које је лагано губило ту снагу током година док коначно није нестало.

Имаш ли утисак да су идеали Петог октобра и дефинитвно сахрањени? Неки од твојих сабораца из Отпора у међувремену су постали власт, да ли си склон томе да их кривиш за судбину идеја и визије Србије, које су вас и водиле у борби против Милошевића?

– Већина отпораша није била у власти, чак ни у политици: ми смо се борили против Милошевића, не за ДОС. А  „ отпораши ” који се баве политиком, то чине неколико година након пада Милошевића и гашења „Отпора”. Али паралелно с њима, отпораши и други борци против Милошевића заузимају позиције у институцијама, држави, привреди, универзитету... ово је веома важан детаљ, јер ће управо они бити брана евентуалној "украјинизацији" Србије.

Зато и не мислим да су ти идеали 5. октобра сахрањени. Ја чак очекујем њихову ренесансу у наредном периоду. Међутим, не треба очекивати појаву „Отпора” у старом саставу. Ренесансу о којој говорим треба да воде нове генерације и треба да уче на нашим грешкама. А ми, поред грешака, имамо и неколико корисних савета. Не говорим овде о обарању власти, него о активном грађанском друштву које ограничава самовољу власти, а које је у међувремену нестало. Дакле, време је за смену генерација. Јер, ренесанса не значи повампирење.

Очекујеш ли да би сада могло да дође до опроста грехова породици Слободана Милошевића и њихово повратка у Србију, али и до рехабилитације неких  од перјаница Милошевићевог режима?

– Ако жели брзо да падне, Дачић ће урадити управо то и тиме успоставити тај координатни систем у коме се ми отпораши јако добро сналазимо. И њему и председнику Николићу би било најбоље да нас изненаде и приону на решавање проблема са којим се суочавамо, а чији корени леже управо у систему који су изградили управо Милошевић и његове перјанице.

Денис Колунџија

(Дневник)