Ivan Marović: Očekujem renesansu petooktobarskih ideala

Nekadašnjeg lidera „Otpor”a Ivana Marovića vest o tome da je Ivica Dačić dobio mandat za formiranje nove vlade, koju bi činili SPS i SNS, zatekla je na konferenciji u Flečer školi u Bostonu, gde je slušao prezentaciju svoje koleginice iz Ukrajine o povratku starog režima, pet godina nakon “narandžaste revolucije”.

„Pomislio sam”, priznaje u intervjuu „Dnevniku”, „pa mi smo dugo i odolevali - čitavih dvanaest godina. Ovo je moglo da se desi i pre četiri godine, ali je Dačić napravio ’kopernikanski obrt ’ i ušao u koaliciju sa demokratama. Moglo je da se desi i 2007. kad je Koštunica zapretio da će ići u vladu sa radikalima i čak podržao nakratko Tomislava Nikolića za predsednika Skupštine Srbije. Sve u svemu, osećam se dvanaest godina mlađe”...

– Mi se dvanaest godina krećemo po ivici, setimo se samo svih kriza kroz koje smo prošli od pada Miloševića: rascep DOS-a na liniji Đinđić-Koštunica nakon Slobinog izručenja Hagu, pa pobuna “crvenih beretki”, niz neuspelih predsedničkih i prevremenih parlamentarnih izbora, ubistvo Zorana Đinđića, nezavisnost Crne Gore, otcepljenje Kosova... – navodi Marović. – Svaka od tih kriza bila je prilika za snage iz starog režima da se vrate na vlast, ali do toga nije došlo, pre svega zato što su te krize hranile naš strah od devedesetih. Danas tih kriza više nema. Ni hapšenje Mladića, za koje su mnogi pre deset godina govorili da bi izuzetno destabilizovalo Srbiju, nije proizvelo nikakvu krizu. Situacija se smirila, strah od devedesetih se istopio, oslabio u poređenju sa razočaranjem u novu vlast. Paradoksalno, nova “crveno-crna” koalicija nije posledica nekog šoka ili krize, nego predsedničkih i pralamentarnih izbora, koji su se odvijali u relativno mirno vreme.

U svom prvom obraćanju u svojstvu mandatara Dačić je naglasio da neće dozvoliti povratak u 90-e. Imaš li utisak da taj povratak neko ipak priželjkuje?

– Ne plaše me 1990-e, više me plaše 2010-e. Marks je rekao da se istorija ponavlja, prvi put kao tragedija, a drugi put kao farsa. Devedesete su bile tragedija, a pokušaj da se ponove bi bila farsa. Naravno, nema tog kapaciteta više da se ratuje, da se ide u potpunu destrukciju, ali ni mi nismo više što smo nekad bili - stariji smo dve decenije i umorniji, mi ne možemo da izdržimo ni četvrtinu destrukcije koju smo preživeli devedesetih. Tu ja vidim potencijalni problem: ne u namerama i sposobnostima vladajuće elite, nego u kapacitetu društva da pruža otpor.

Što se vladajućih stranaka tiče, pre svega SNS-a i SPS-a, oni nas uveravaju da tog povratka neće biti, najviše rukovodstvo tih stranaka shvata da pobeda na izborima ne bi bila moguća bez tog Dačićevog „kopernikanskog obrta” i bez Nikolićevog razlaza sa Šešeljem. Ovim potezima oni su postali prihvatljiviji biračima, međunarodnoj zajednici, povećali su svoj koalicioni potencijal, pa bi se očekivalo da rukovodstva ovih stranaka izvuku zaključak da se zadržavanje ovog kursa politički isplati. To sve pod pretpostavkom da su ta rukovodstva racionalna i, u slučaju SNS-a, da mogu da kontrolišu niže stranačke nivoe gde se nalaze ljudi koji priželjkuju povratak devedesetih i koji pogrešno misle da je ovo poraz Petog oktobra te da je došlo vreme za revanšizam.

Kako bi objasnio taj luk koj je SPS napravila u proteklih 12 godina - od prokazane i "klinički" mrtve stranke, do prilike da vodi vladu Srbije?

– SPS je bila „klinički mrtva” sve dok Milošević nije umro i oslobodio je svog balasta. Nakon toga je Dačiću bilo mnogo lakše da napravi salto i uđe u vladu s demokratama. Njihov rezultat na ovim izborima ne bi, ponavljam, bio moguć da nije bilo ovog umivanja SPS-a nakon izbora 2008. Tada je DS zapravo povukao prilično rizičan potez pravljenjem strateškog partnerstva sa SPS-om. Kaže se „ko rizikuje - pobeđuje", ali i oni što gube takođe rizikuju. Da je Dačić ostao lojalan svom strateškom partneru, danas bi taj potez pomirenja izledao majstorski, iako kontroverzan. Međutim, pošto je Dačić promenio saveznika, ovaj potez sad deluje prilično amaterski, a DS izgleda naivno, čak nasamareno.

Dve stvari ipak treba naglasiti ovde. Prva je da umivanje SPS-a nije baš prošlo potpuno bez sapuna. Ipak je tokom ove vlade, u kojoj je Ivica Dačić bio ministar policije, okončana saradnja s Tribunalom u Hagu, što je rezultiralo statusom kandidata za EU. Druga je da u politici ništa nije trajno osim borbe za vlast, pa je i "strateško partnerstvo" iz 2008. zapravo bio taktički potez da se onemogući Koštunica da formira vlast sa socijalistima i radikalima i da je poslužio svrsi. Zato je tako lako raskinut. Problem je što takav realpolitički pristup nije baš najbolji u političkim sistemima u kojima legitimnost vlasti zavisi od javnog mnjenja.

Gde je vlast nakon 2000. trebalo drugačije da postupi, koje su bile najveće greške postoktobarskih vlasti?

– Lako je gledati unazad i videti greške, ne samo lako, nego i pogrešno, jer sve što smo saznali u međuvremenu iskrivljuje našu sliku prošlosti, što bi rekao Nasim Taleb. Treba videti koje su to greške na koje se ukazivalo 2000. godine, u vreme kada su činjene. Mnogi kažu da je greška što nismo imali „ šesti oktobar ”, odnosno što nije bilo neke vrste obračuna sa prethodnim režimom. Ja mislim da je najveća greška što nije bilo četvrtog oktobra, odnosno što nije na vreme napravljen dogovor o prioritetnim potezima koji će uspostaviti temelje novog političkog poretka. Cela naša vladajuća elita oko DOS-a je bila skrpljena da zameni Miloševićev režim, ali nisu imali plan kako da promene sistem: o tome nije bilo mnogo govora, a kamoli dogovora. Upravo nedostatak tog dogovora, i sukob u DOS-u, koji je usledio 2001, i doveo je do političkog vakuuma u kome su preživeli ostaci Miloševićevog režima uspeli da se oporave.

Ovo je, bar za mene, najvažnija lekcija iz prethodnih dvanaestak godina i zato je pravo čudo da se raspored političkih snaga, uspostavljen Petog oktobra, održao toliko dugo. A to je pre svega bilo zahvaljujući relativno snažnom građanskom društvu, rođenom iz pokreta protiv Miloševića, ali koje je lagano gubilo tu snagu tokom godina dok konačno nije nestalo.

Imaš li utisak da su ideali Petog oktobra i definitvno sahranjeni? Neki od tvojih saboraca iz Otpora u međuvremenu su postali vlast, da li si sklon tome da ih kriviš za sudbinu ideja i vizije Srbije, koje su vas i vodile u borbi protiv Miloševića?

– Većina otporaša nije bila u vlasti, čak ni u politici: mi smo se borili protiv Miloševića, ne za DOS. A  „ otporaši ” koji se bave politikom, to čine nekoliko godina nakon pada Miloševića i gašenja „Otpora”. Ali paralelno s njima, otporaši i drugi borci protiv Miloševića zauzimaju pozicije u institucijama, državi, privredi, univerzitetu... ovo je veoma važan detalj, jer će upravo oni biti brana eventualnoj "ukrajinizaciji" Srbije.

Zato i ne mislim da su ti ideali 5. oktobra sahranjeni. Ja čak očekujem njihovu renesansu u narednom periodu. Međutim, ne treba očekivati pojavu „Otpora” u starom sastavu. Renesansu o kojoj govorim treba da vode nove generacije i treba da uče na našim greškama. A mi, pored grešaka, imamo i nekoliko korisnih saveta. Ne govorim ovde o obaranju vlasti, nego o aktivnom građanskom društvu koje ograničava samovolju vlasti, a koje je u međuvremenu nestalo. Dakle, vreme je za smenu generacija. Jer, renesansa ne znači povampirenje.

Očekuješ li da bi sada moglo da dođe do oprosta grehova porodici Slobodana Miloševića i njihovo povratka u Srbiju, ali i do rehabilitacije nekih  od perjanica Miloševićevog režima?

– Ako želi brzo da padne, Dačić će uraditi upravo to i time uspostaviti taj koordinatni sistem u kome se mi otporaši jako dobro snalazimo. I njemu i predsedniku Nikoliću bi bilo najbolje da nas iznenade i prionu na rešavanje problema sa kojim se suočavamo, a čiji koreni leže upravo u sistemu koji su izgradili upravo Milošević i njegove perjanice.

Denis Kolundžija

(Dnevnik)