Ирина Лебедева: Резолуција СБ УН je „позив Либијцима да се међусобно убијају“

Резолуција СБ ОУН представља „позив Либијцима да се међусобно убијају“. Увече, 17. марта, Савет безбедности ОУН је донео резолуцију број 1973 којом се не само одобрава увођење забране летова изнад Либије (искључиво за Гадафија!), већ и предузимање „свих потребних мера“ како би се заштитило „мирно становништво“. За резолуцију је од 15 чланица Савета безбедности ОУН гласало њих 10. Русија, Кина, Немачка, Индија и Бразил су били уздржани.

Нови документ такође предвиђа јачање режима санкција према читавом низу либијских руководилаца. У нови „црни списак“ је убачено још седам представника либијског руководства. Осим тога, резолуција садржи сада већ званичну потврду о замрзавању активе Либијске инвестиционе администрације, Либијске централне банке, којима је додата и Либијска национална нафтна корпорација. Докуменат такође захтева „хитан прекид ватре“ Гадафијевих снага и „потпуни прекид насиља над мирним становништвом“. Једнострани захтев за прекид ватре и захтев за „поштовање обавеза, предвиђених нормама међународног права“, који су упућени либијском руководству, изгледају крајње цинично ако се зна да су од стране војне авијације, која се незнано одакле појавила у поседу „мирног становништва“, још предоношења резолуције СБ, већ наношени удари на позиције либијских владиних јединица. И све то у исто време када је војни противудар привођен крају, и Гадафијев син обећавао вршење првостепених реформи у земљи и широку амнестију за становништво побуњених области које преда оружје, а снаге Моамера Гадафија је требало само да пресеку потпуно пусту пустињу како би стигли до центра опозиције у Бенгазију.

Одлука ОУН која уствари значи одуговлачење ратних дејстава и широко инострано уплитање у конфликт на страни побуњеника, приказана је на телевизијским новостима у облику слике адолесцената и деце из нижих разреда основне школе који су махали заставама монархије, свргнуте у Либији још 1969 године, а који су се налазили испред штаба „прелазног националног савета“ у Бенгазију.

Позицију либијских власти француски “Le Monde” је пренео из уста заменика министра иностраних послова Либије Халеда Кааима који је жучно констатовао да “та резолуција одражава агресивну позицију «међународне заједнице», која прети јединству и стабилности Либије”. Он је оштро осудио «заверу» међународне заједнице и “намере земаља као што су Француска, Велика Британија и САД даподеле земљу”. Према мишљењу Халеда Кааима, садашња резолуција СБ ОУН представља «позив Либијцима за међусобно убијање».

На питања аналитичара и новинара одакле су се код «мирног становништва» пред сам крај побуне појавили не само тенкови, артиљерија, хеликоптери, већ и могућност да се наносе ваздушни удари на владине јединице на прилазима Бенгазију, посредно је одговорио Ален Жипе, представник француске дипломатије, када је допутовао у Њујорк. Пред само гласање у СБ ОУН министар иностраних послова Француске је захтевао хитну војну интервенцију тврдећи да се «не ради о данима, већ о сатима». Француска је објавила да ће бити ваздушних удара чим резолуција буде прихваћена, али, судећи по ономе што се дешавало, «међународна заједница» није зазирала од «превентивних акција», пошто је унапред усагласила коначну верзију резолуције и унапред знала да неће доћи ни до руског, ни до кинеског вета. У пролеће 1999, када се решавало о бомбардовању Југославије, све се дешавало на сличан начин…

* * *

Што се тиче односа Либије и Русије преломна је била 1992. година. Дотле су власти СССР, а затим Руске Федерације, врло јасно одбијале да подрже међународне санкције против Либије, али је 31. марта 1992. године руски представник у СБ ОУН гласао за увођење санкција. Либија се тада нашла практично у потпуној изолацији, а стандард живота, који се у не малој мери побољшао у току Гадафијеве власти, почео је да опада. Притиснут околностима, лидер револуције је био принуђен да преиспита свој политички курс. Чинило се да је одлука Јељциновог руководства Русије о увођењу санкција Либији била диктирана објективним околностима. Либија је постајала све сличнија «оси зла», постајала је земља која је прихватала терористе. Реган је Гадафија називао „бесним псом“, мада је и Совјетски Савез за Регана био „империја зла“. У јануару 1986. године САД су прекинуле дипломатске односе са Либијом. Разлог за такву одлуку је било освајање од стране Палестинаца 1985. године путничког брода Achille Lauro, при чему је погинуо путник – Американац, а сам догађај је приписан Либији. 5. априла 1986. дошло је до експлозије у дискотеци La Belleу Западном Берлину. Погинула су два америчка војна лица и једна грађанка Турске. И тада су сарадници Централне обавештајне управе констатовали да су за тај догађај криви либијски агенти, те су 15. априла исте године амерички авиони бомбардовали Гадафијеву резиденцију у предграђу Триполија. Либијски лидер је преживео, али је у току бомбардовања погинуо 101 Либијац, међу којима је била и једноипогодишња Гадафијева усвојеница.

После тога су престали да криве либијску владу за терористичке акте – све до 1988. године. 21. децембра 1988. је дошло до терористичког акта који је надмашио све дотадашње, повезиване за Гадафијев режим. Над Локербијем, градом у Шкотској, експлодирао је путнички авион америчке авиокомпаније Pan American. Погинуло је 370 људи: сви путници – њих 259, и 11 становника Локербија. После трогодишњег истраживања и тај терористички акт је приписан Либији. САД и Велика Британија су у ОУН развиле кампању за увођење међународних санкција против Либије, које је 1992. подржала и Русија. Забрањена су туристичка путовања у Либију и испорука Либији резервних делова и технологије за петрохемијску индустрију. Тек почетком овог века, када је Моамер Гадафи преузео на себе кривицу за све учињене и неучињене терористичке акте, када је ступио у антитерористичку коалицију за борбу са Ал-каидом, када је породицама путника, који су погинули у Локербију исплатио огромно обештећење, и пошто је одбио постојање хемијског оружја и идеју о производњи атомског, а такође понудио блаже услове западним петрохемијским компанијама, скинут је режим санкција. Међутим, испоставило се да је то мало. „Домаћини дискурса“ се не баве ситнином када виде да могу да добију све.

Тек сада, када су почела да се појављују врло пажљиво документована истраживања о методима увођења „нетрадиционалних ратова“, као што је монографија Даниела Хансера о тајном оружју НАТО и тероризму у Западној Европи или релативно недавно издати рад Стивена Дорила „Ми-6: у затвореном свету тајне службе њеног величанства“[1] постало је јасно да „либијски тероризам“ није ни тако једноставан, ни тако лако разумљив. У публикацији С.Дорила, који се позива на енглеског официра Дејвида Шејлера, који је био запослен у одељењу за контратероризам Ми-5 и који се бавио свим што је имало везе са Локберијем и Либијом, до изнемоглости се говори о учешћу у операцији „лажна застава“ британских обавештајаца, који су учествовали у припреми и финансирању терористичког акта, као и у финансирању ратника „Исламске борбене групе“ за атентат на Гадафија, коју је британска обавештајна служба активирала 1995. године и која се, да додамо, све до сада бори са Моамером Гадафијем.

* * *

Од самог почетка илегалне „револуционарне мреже“, које су осмислили „центри за мозгове“ Велике Британије, су биле тесно повезане са НАТО. Северноатланска алијанса је постала својеврсни штаб правих терориста и побуњеника. Као циљ је прокламована „борба са комунизмом“ (у то време је совјетски утицај у Европи био врло јак), али главна опасност није долазила од Совјетског Савеза, већ од идеја за послератно преуређење Европе, којима су европске масе биле потпуно индоктриниране, баш као и у земљама Азије, Африке и Латинске Америке, које су се руководиле принципима демократије и социјалне правде.

САД, Велика Британија и појединачно свака земља, чланица НАТО, потписале су трајне трилатералне споразуме који су Вашингтону дозвољавали да дејствује у тим земљама према сопственом нахођењу уколико дође до „комунистичке претње“. 1949. су ти споразуми, који су ушли у основу НАТО, а затим и Евросавеза, уобличени у мултилатерални систем, који је укључио и Белгију, Холандију, Луксембург, Француску и Велику Британију. Руковођење тим системом је преузео у своје руке такозвани „Илегални комитет Западног савеза“ (CCUO, Comite Clandestinde L'Union Occidentale).

Када је у априлу 1949. године, у Вашингтону потписан пакт о оснивању Организације Северноатланског договора, Илегални комитет је развио рад на врбовању за чланство у НАТО нових држава. Али је, без обзира на то, CCUO сачувао свој илегални статус. Доцније је он преименован у „Илегални комитет за планирање“ (CPC, Clandestine Planning Committee), а после тога, 1958. године, у „Савезнички комитет за координацију“ (ACC, Allied Coordination Committee). Правну основу за наведену структуру су представљали тајни протоколи уз уговор о формирању НАТО. Излаз из војне организације НАТО није значио и аутоматски излаз из АСС (пример је Француска). Организацију рада CCUO-CPC-ACC обезбеђивали су представници Велике Британије и САД, који су између себе поделили утицајне зоне (Енглези су контролисали земље Бенелукса, Шпанију и Португалију, а Американци – остатак Западне Европе. Према изјави пуковника Освалда Ле Винтера, који је био одговоран за координацију пројекта “Гладио“ са Централном обавештајном аагенцијом, тајни протоколи уз уговор о формирању НАТО су садржали, конкретно, и одредбе које су обавезивале земље – чланице Савезничког комитета за координацију да не прате екстремистичке групе, које су коришћене за потребе Централне обавештајне агенције.

У кратким цртама је немогуће испричати о, на пример, „осигуравајућим“ десноекстремним формацијама у тој истој Белгији, као што је „комунитарна европска партија“, која је у новије време најгласније говорила о својој подршци Гадафију и која је, чак, позивала да се у помоћ либијском лидеру шаљу „интернацоналне бригаде“, онакве, какве су постојале у Шпанији. Руски читаоци, највероватније, нису никада ништа чули о „убицама из Брабанта“ који су 80-их година извршили серију изузетно сурових убистава и терористичких аката у том белгијском градићу, све док полиција није савршено случајно налетела на „окореле преступнике“ код којих је, при претресу куће наишла на директне директиве грифа НАТО. Трагови су одвели и до неких лидера десноекстремне „комунитарне“ партије. О тајни „убица из Брабанта“ се све до сада на белгијским форумима воде испитивања и спорови.

Све те радикалне „лево-десне“ „комунитарне“ формације које су проповедале, као некада талијанске „црвене бригаде“, директно деловање, биле су формиране, или су их финансирали „домаћини дискурса“ за борбу са комунизмом и држећи се концепције да непријатеља треба бити сопственим оружјем. Ако су у Европи ту функцију обављали радикали и неотроцкисти, у земљама трећег света идеје, које су тада биле потребне, носили су такви лидери као, на пример, председник Египта Гамал Насер и, солидаран са његовим идејама, Моамер Гадафи. 1970-их година Гадафи је формулисао такозвану „трећу светску теорију“. У почетку Запад није имао ништа против либијског лидера, гледајући како се и он сврстава у ред бораца за „трећи пут“ који је, као, требало да замени два претходна глобална теоретска модела – капитализам Адама Смита и комунизам Карла Маркса.

Антикомунистичке погледе Гадафија, баш као и различитост могућности за „трећи пут“, Запад је дозволио само у периоду прве послератне етапе борбе са комунизмом. Од средине 80-их, када су „домаћини дискурса“ судбину СССР потпуно решили, ни за борбу са комунизмом више нису били потребни лидери са стране, поготово они којима је било тешко управљати, те је започето отворено уништење Гадафија, чије су социјалистичке идеје и симпатије према СССР-у могле да постану опасне за Запад. Међутим, пуковник се још дуго није дао. Да се он смакне решено је тек уочи 2011. године. Непосредно пре тога он је упозорио, да ће после Либије „лифт“ бити окренут ка Русији. Мада, неки други тврде, да ће пре тога ипак на реду бити Иран…

Превод – Душанка Пантић

(Фонд стратешке културе, 21.3.201)