Irina Lebedeva: Rezolucija SB UN je „poziv Libijcima da se međusobno ubijaju“

Rezolucija SB OUN predstavlja „poziv Libijcima da se međusobno ubijaju“. Uveče, 17. marta, Savet bezbednosti OUN je doneo rezoluciju broj 1973 kojom se ne samo odobrava uvođenje zabrane letova iznad Libije (isključivo za Gadafija!), već i preduzimanje „svih potrebnih mera“ kako bi se zaštitilo „mirno stanovništvo“. Za rezoluciju je od 15 članica Saveta bezbednosti OUN glasalo njih 10. Rusija, Kina, Nemačka, Indija i Brazil su bili uzdržani.

Novi dokument takođe predviđa jačanje režima sankcija prema čitavom nizu libijskih rukovodilaca. U novi „crni spisak“ je ubačeno još sedam predstavnika libijskog rukovodstva. Osim toga, rezolucija sadrži sada već zvaničnu potvrdu o zamrzavanju aktive Libijske investicione administracije, Libijske centralne banke, kojima je dodata i Libijska nacionalna naftna korporacija. Dokumenat takođe zahteva „hitan prekid vatre“ Gadafijevih snaga i „potpuni prekid nasilja nad mirnim stanovništvom“. Jednostrani zahtev za prekid vatre i zahtev za „poštovanje obaveza, predviđenih normama međunarodnog prava“, koji su upućeni libijskom rukovodstvu, izgledaju krajnje cinično ako se zna da su od strane vojne avijacije, koja se neznano odakle pojavila u posedu „mirnog stanovništva“, još predonošenja rezolucije SB, već nanošeni udari na pozicije libijskih vladinih jedinica. I sve to u isto vreme kada je vojni protivudar privođen kraju, i Gadafijev sin obećavao vršenje prvostepenih reformi u zemlji i široku amnestiju za stanovništvo pobunjenih oblasti koje preda oružje, a snage Moamera Gadafija je trebalo samo da preseku potpuno pustu pustinju kako bi stigli do centra opozicije u Bengaziju.

Odluka OUN koja ustvari znači odugovlačenje ratnih dejstava i široko inostrano uplitanje u konflikt na strani pobunjenika, prikazana je na televizijskim novostima u obliku slike adolescenata i dece iz nižih razreda osnovne škole koji su mahali zastavama monarhije, svrgnute u Libiji još 1969 godine, a koji su se nalazili ispred štaba „prelaznog nacionalnog saveta“ u Bengaziju.

Poziciju libijskih vlasti francuski “Le Monde” je preneo iz usta zamenika ministra inostranih poslova Libije Haleda Kaaima koji je žučno konstatovao da “ta rezolucija odražava agresivnu poziciju «međunarodne zajednice», koja preti jedinstvu i stabilnosti Libije”. On je oštro osudio «zaveru» međunarodne zajednice i “namere zemalja kao što su Francuska, Velika Britanija i SAD dapodele zemlju”. Prema mišljenju Haleda Kaaima, sadašnja rezolucija SB OUN predstavlja «poziv Libijcima za međusobno ubijanje».

Na pitanja analitičara i novinara odakle su se kod «mirnog stanovništva» pred sam kraj pobune pojavili ne samo tenkovi, artiljerija, helikopteri, već i mogućnost da se nanose vazdušni udari na vladine jedinice na prilazima Bengaziju, posredno je odgovorio Alen Žipe, predstavnik francuske diplomatije, kada je doputovao u Njujork. Pred samo glasanje u SB OUN ministar inostranih poslova Francuske je zahtevao hitnu vojnu intervenciju tvrdeći da se «ne radi o danima, već o satima». Francuska je objavila da će biti vazdušnih udara čim rezolucija bude prihvaćena, ali, sudeći po onome što se dešavalo, «međunarodna zajednica» nije zazirala od «preventivnih akcija», pošto je unapred usaglasila konačnu verziju rezolucije i unapred znala da neće doći ni do ruskog, ni do kineskog veta. U proleće 1999, kada se rešavalo o bombardovanju Jugoslavije, sve se dešavalo na sličan način…

* * *

Što se tiče odnosa Libije i Rusije prelomna je bila 1992. godina. Dotle su vlasti SSSR, a zatim Ruske Federacije, vrlo jasno odbijale da podrže međunarodne sankcije protiv Libije, ali je 31. marta 1992. godine ruski predstavnik u SB OUN glasao za uvođenje sankcija. Libija se tada našla praktično u potpunoj izolaciji, a standard života, koji se u ne maloj meri poboljšao u toku Gadafijeve vlasti, počeo je da opada. Pritisnut okolnostima, lider revolucije je bio prinuđen da preispita svoj politički kurs. Činilo se da je odluka Jeljcinovog rukovodstva Rusije o uvođenju sankcija Libiji bila diktirana objektivnim okolnostima. Libija je postajala sve sličnija «osi zla», postajala je zemlja koja je prihvatala teroriste. Regan je Gadafija nazivao „besnim psom“, mada je i Sovjetski Savez za Regana bio „imperija zla“. U januaru 1986. godine SAD su prekinule diplomatske odnose sa Libijom. Razlog za takvu odluku je bilo osvajanje od strane Palestinaca 1985. godine putničkog broda Achille Lauro, pri čemu je poginuo putnik – Amerikanac, a sam događaj je pripisan Libiji. 5. aprila 1986. došlo je do eksplozije u diskoteci La Belleu Zapadnom Berlinu. Poginula su dva američka vojna lica i jedna građanka Turske. I tada su saradnici Centralne obaveštajne uprave konstatovali da su za taj događaj krivi libijski agenti, te su 15. aprila iste godine američki avioni bombardovali Gadafijevu rezidenciju u predgrađu Tripolija. Libijski lider je preživeo, ali je u toku bombardovanja poginuo 101 Libijac, među kojima je bila i jednoipogodišnja Gadafijeva usvojenica.

Posle toga su prestali da krive libijsku vladu za terorističke akte – sve do 1988. godine. 21. decembra 1988. je došlo do terorističkog akta koji je nadmašio sve dotadašnje, povezivane za Gadafijev režim. Nad Lokerbijem, gradom u Škotskoj, eksplodirao je putnički avion američke aviokompanije Pan American. Poginulo je 370 ljudi: svi putnici – njih 259, i 11 stanovnika Lokerbija. Posle trogodišnjeg istraživanja i taj teroristički akt je pripisan Libiji. SAD i Velika Britanija su u OUN razvile kampanju za uvođenje međunarodnih sankcija protiv Libije, koje je 1992. podržala i Rusija. Zabranjena su turistička putovanja u Libiju i isporuka Libiji rezervnih delova i tehnologije za petrohemijsku industriju. Tek početkom ovog veka, kada je Moamer Gadafi preuzeo na sebe krivicu za sve učinjene i neučinjene terorističke akte, kada je stupio u antiterorističku koaliciju za borbu sa Al-kaidom, kada je porodicama putnika, koji su poginuli u Lokerbiju isplatio ogromno obeštećenje, i pošto je odbio postojanje hemijskog oružja i ideju o proizvodnji atomskog, a takođe ponudio blaže uslove zapadnim petrohemijskim kompanijama, skinut je režim sankcija. Međutim, ispostavilo se da je to malo. „Domaćini diskursa“ se ne bave sitninom kada vide da mogu da dobiju sve.

Tek sada, kada su počela da se pojavljuju vrlo pažljivo dokumentovana istraživanja o metodima uvođenja „netradicionalnih ratova“, kao što je monografija Daniela Hansera o tajnom oružju NATO i terorizmu u Zapadnoj Evropi ili relativno nedavno izdati rad Stivena Dorila „Mi-6: u zatvorenom svetu tajne službe njenog veličanstva“[1] postalo je jasno da „libijski terorizam“ nije ni tako jednostavan, ni tako lako razumljiv. U publikaciji S.Dorila, koji se poziva na engleskog oficira Dejvida Šejlera, koji je bio zaposlen u odeljenju za kontraterorizam Mi-5 i koji se bavio svim što je imalo veze sa Lokberijem i Libijom, do iznemoglosti se govori o učešću u operaciji „lažna zastava“ britanskih obaveštajaca, koji su učestvovali u pripremi i finansiranju terorističkog akta, kao i u finansiranju ratnika „Islamske borbene grupe“ za atentat na Gadafija, koju je britanska obaveštajna služba aktivirala 1995. godine i koja se, da dodamo, sve do sada bori sa Moamerom Gadafijem.

* * *

Od samog početka ilegalne „revolucionarne mreže“, koje su osmislili „centri za mozgove“ Velike Britanije, su bile tesno povezane sa NATO. Severnoatlanska alijansa je postala svojevrsni štab pravih terorista i pobunjenika. Kao cilj je proklamovana „borba sa komunizmom“ (u to vreme je sovjetski uticaj u Evropi bio vrlo jak), ali glavna opasnost nije dolazila od Sovjetskog Saveza, već od ideja za posleratno preuređenje Evrope, kojima su evropske mase bile potpuno indoktrinirane, baš kao i u zemljama Azije, Afrike i Latinske Amerike, koje su se rukovodile principima demokratije i socijalne pravde.

SAD, Velika Britanija i pojedinačno svaka zemlja, članica NATO, potpisale su trajne trilateralne sporazume koji su Vašingtonu dozvoljavali da dejstvuje u tim zemljama prema sopstvenom nahođenju ukoliko dođe do „komunističke pretnje“. 1949. su ti sporazumi, koji su ušli u osnovu NATO, a zatim i Evrosaveza, uobličeni u multilateralni sistem, koji je uključio i Belgiju, Holandiju, Luksemburg, Francusku i Veliku Britaniju. Rukovođenje tim sistemom je preuzeo u svoje ruke takozvani „Ilegalni komitet Zapadnog saveza“ (CCUO, Comite Clandestinde L'Union Occidentale).

Kada je u aprilu 1949. godine, u Vašingtonu potpisan pakt o osnivanju Organizacije Severnoatlanskog dogovora, Ilegalni komitet je razvio rad na vrbovanju za članstvo u NATO novih država. Ali je, bez obzira na to, CCUO sačuvao svoj ilegalni status. Docnije je on preimenovan u „Ilegalni komitet za planiranje“ (CPC, Clandestine Planning Committee), a posle toga, 1958. godine, u „Saveznički komitet za koordinaciju“ (ACC, Allied Coordination Committee). Pravnu osnovu za navedenu strukturu su predstavljali tajni protokoli uz ugovor o formiranju NATO. Izlaz iz vojne organizacije NATO nije značio i automatski izlaz iz ASS (primer je Francuska). Organizaciju rada CCUO-CPC-ACC obezbeđivali su predstavnici Velike Britanije i SAD, koji su između sebe podelili uticajne zone (Englezi su kontrolisali zemlje Beneluksa, Španiju i Portugaliju, a Amerikanci – ostatak Zapadne Evrope. Prema izjavi pukovnika Osvalda Le Vintera, koji je bio odgovoran za koordinaciju projekta “Gladio“ sa Centralnom obaveštajnom aagencijom, tajni protokoli uz ugovor o formiranju NATO su sadržali, konkretno, i odredbe koje su obavezivale zemlje – članice Savezničkog komiteta za koordinaciju da ne prate ekstremističke grupe, koje su korišćene za potrebe Centralne obaveštajne agencije.

U kratkim crtama je nemoguće ispričati o, na primer, „osiguravajućim“ desnoekstremnim formacijama u toj istoj Belgiji, kao što je „komunitarna evropska partija“, koja je u novije vreme najglasnije govorila o svojoj podršci Gadafiju i koja je, čak, pozivala da se u pomoć libijskom lideru šalju „internaconalne brigade“, onakve, kakve su postojale u Španiji. Ruski čitaoci, najverovatnije, nisu nikada ništa čuli o „ubicama iz Brabanta“ koji su 80-ih godina izvršili seriju izuzetno surovih ubistava i terorističkih akata u tom belgijskom gradiću, sve dok policija nije savršeno slučajno naletela na „okorele prestupnike“ kod kojih je, pri pretresu kuće naišla na direktne direktive grifa NATO. Tragovi su odveli i do nekih lidera desnoekstremne „komunitarne“ partije. O tajni „ubica iz Brabanta“ se sve do sada na belgijskim forumima vode ispitivanja i sporovi.

Sve te radikalne „levo-desne“ „komunitarne“ formacije koje su propovedale, kao nekada talijanske „crvene brigade“, direktno delovanje, bile su formirane, ili su ih finansirali „domaćini diskursa“ za borbu sa komunizmom i držeći se koncepcije da neprijatelja treba biti sopstvenim oružjem. Ako su u Evropi tu funkciju obavljali radikali i neotrockisti, u zemljama trećeg sveta ideje, koje su tada bile potrebne, nosili su takvi lideri kao, na primer, predsednik Egipta Gamal Naser i, solidaran sa njegovim idejama, Moamer Gadafi. 1970-ih godina Gadafi je formulisao takozvanu „treću svetsku teoriju“. U početku Zapad nije imao ništa protiv libijskog lidera, gledajući kako se i on svrstava u red boraca za „treći put“ koji je, kao, trebalo da zameni dva prethodna globalna teoretska modela – kapitalizam Adama Smita i komunizam Karla Marksa.

Antikomunističke poglede Gadafija, baš kao i različitost mogućnosti za „treći put“, Zapad je dozvolio samo u periodu prve posleratne etape borbe sa komunizmom. Od sredine 80-ih, kada su „domaćini diskursa“ sudbinu SSSR potpuno rešili, ni za borbu sa komunizmom više nisu bili potrebni lideri sa strane, pogotovo oni kojima je bilo teško upravljati, te je započeto otvoreno uništenje Gadafija, čije su socijalističke ideje i simpatije prema SSSR-u mogle da postanu opasne za Zapad. Međutim, pukovnik se još dugo nije dao. Da se on smakne rešeno je tek uoči 2011. godine. Neposredno pre toga on je upozorio, da će posle Libije „lift“ biti okrenut ka Rusiji. Mada, neki drugi tvrde, da će pre toga ipak na redu biti Iran…

Prevod – Dušanka Pantić

(Fond strateške kulture, 21.3.201)