Хордур Торфсон: Нови „уставотворци” траже другачију Европу

Да се од покрета гневних који траже „истинитију демократију” у Европи ствара нека врста „интернационале” – то данас доказују многе познате светске личности, али без званичних државних функција, које су се сјатиле у Шпанију, где феномен „скупштинских грађанских заседања” под ведрим небом траје још од 15. маја. Зачетник идеје да демократија у данашњим кризним временима мора да се реновира на непосреднији начин, а не преко партијских властодржаца, по многима је Исланђанин Хордур Торфасон (66), који је у Шпанију стигао ових дана, како би се на макропростору уверио да Исланд није, бар када је о буђењу грађанства реч, изоловано острво.

У октобру 2008. када се у његовој хладној земљи усијала финансијска криза, Торфасон, по професији глумац, стао је пред парламент у Рејкјавику и почео да окупља пролазнике. Само неки месец касније, под притиском „из уличне базе”, политичари и банкари морали су да пред Исланђане отворено положе рачуне.

Многи мисле да је Шпанија у којој живи 48 милиона становника пошла путем маленог Исланда од 320.000 житеља. Томе иду у прилог и транспаренти међу којима је била и тврдња да „сви путеви воде на Исланд”. А Хордур Торфасон „задивљен” је, како је рекао шпанским медијима, што је, „на много већем простору, неупоредиво већи број становника успео тако добро да се организује”.

Од Исланда до Медитерана

„Не доносим решења, већ искуство”, рекао је Исланђанин и саветује демонстранте да не одустану, али да спавају код својих кућа, јер одмор је неопходан. „У Исланду смо пет месеци демонстрирали док се захтеви нису испунили.”

Сада група од 25 изабраних грађана припрема нацрт новог устава, а њихов рад преко Интернета прате сви заинтересовани Исланђани, који им упућују предлоге и примедбе. Међу изабраним „уставотворцима” нема ниједног професионалног политичара.

Ипак, Торфасон истиче да овакви покрети, који ће се по његовом мишљењу ширити све више Европом, нису анархични. „Људском роду је неопходан неки систем. Али питање је како да се систем развије. Сада видимо да су нас политичари изиграли, и то је глобални проблем.”

Држава благостања није утопија

Ни шпански ни исландски покрет не признају насиље као начин борбе. „Чим видите неког ко би да се побије или баца камење, одмах га опомените. Уколико не прихвати савет, маркирајте га, тако што ће га већа група окружити и сести око њега”, поручују непрекидно преко друштвених мрежа шпански демонстранти.

„Ником разумном никакав рат не пада на памет. Морамо бити мирољубиви, логични и разумни са политичарима. Они који примењују насиље не припадају нама, то су инфилтранти”, објашњава Исланђанин.

И са друге стране Атлантика, из Мексика, стиже „појачање” новом покрету. Карлос Фуентес, највећи живи мексички писац, са изразитим даром за историјске анализе и поуке, позива се на ново искуство из своје земље, где су грађани кренули у масовни марш против нарко-криминала и неадекватног одговора владе на терор у земљи.

Нове генерације у Мексику, Шпанији, и на другој обали Медитерана, са обе стране Атлантика и Црвеног мора, траже политику коју партије не могу да пруже, поручује Фуентес. То је, како оцењује мудри осамдесетогодишњак, „политика технолошког постиндустријског друштва, коју покрећу Фејсбук и Твитер”.

У дискусију се укључио и Аркади Оливерес, каталонски професор економије, који у својој последњој књизи „У каквом свету живимо? Информиши се, размисли и делуј” именом и презименом прозива личности и институције одговорне за светску финансијску кризу. Он сматра да држава мора да открије фискалну превару, да национализује банке које су добиле финансијску подршку, и да не сме да сваљује терет банкарских недела на плећа невиних грађана.

А кад је о партијама реч, оне се ни у Шпанији не могу назвати институцијама са демократским устројством. „Нисмо аполитични, али смо против партитократије”, гласи један од слогана покрета 15-М (по петнаестом мају кад су се десила прва окупљања), а Аркади Оливерас додаје да су потпуно у праву, „јер интерно уређење партија личи на све само не на демократију”: „Писнеш ли нешто, супротно од партијског вође, избачен си из странке.”

Зар све то није утопија, питају се поједини политичари који тврде да нема другог начина за превазилажење кризе од ригорозног кресања свега на чему почива држава благостања.

Одговара им Оливерас позивајући се на истраживање једног меродавног шпанског института: „Рачуна се да се путем фискалне преваре проћерда 80 милијарди евра годишње. Ако будемо у стању да повратимо овај новац, не само да ћемо моћи да одржимо државу благостања, већ ћемо пензионерима исплатити велику повишицу.”

А зашто се тако не ради?

Зато што они који су одговорни за фискалну крађу – финансирају изборне кампање.

Нема друге него да положе рачуне. Као на Исланду.

(Политика)