Hordur Torfson: Novi „ustavotvorci” traže drugačiju Evropu

Da se od pokreta gnevnih koji traže „istinitiju demokratiju” u Evropi stvara neka vrsta „internacionale” – to danas dokazuju mnoge poznate svetske ličnosti, ali bez zvaničnih državnih funkcija, koje su se sjatile u Španiju, gde fenomen „skupštinskih građanskih zasedanja” pod vedrim nebom traje još od 15. maja. Začetnik ideje da demokratija u današnjim kriznim vremenima mora da se renovira na neposredniji način, a ne preko partijskih vlastodržaca, po mnogima je Islanđanin Hordur Torfason (66), koji je u Španiju stigao ovih dana, kako bi se na makroprostoru uverio da Island nije, bar kada je o buđenju građanstva reč, izolovano ostrvo.

U oktobru 2008. kada se u njegovoj hladnoj zemlji usijala finansijska kriza, Torfason, po profesiji glumac, stao je pred parlament u Rejkjaviku i počeo da okuplja prolaznike. Samo neki mesec kasnije, pod pritiskom „iz ulične baze”, političari i bankari morali su da pred Islanđane otvoreno polože račune.

Mnogi misle da je Španija u kojoj živi 48 miliona stanovnika pošla putem malenog Islanda od 320.000 žitelja. Tome idu u prilog i transparenti među kojima je bila i tvrdnja da „svi putevi vode na Island”. A Hordur Torfason „zadivljen” je, kako je rekao španskim medijima, što je, „na mnogo većem prostoru, neuporedivo veći broj stanovnika uspeo tako dobro da se organizuje”.

Od Islanda do Mediterana

„Ne donosim rešenja, već iskustvo”, rekao je Islanđanin i savetuje demonstrante da ne odustanu, ali da spavaju kod svojih kuća, jer odmor je neophodan. „U Islandu smo pet meseci demonstrirali dok se zahtevi nisu ispunili.”

Sada grupa od 25 izabranih građana priprema nacrt novog ustava, a njihov rad preko Interneta prate svi zainteresovani Islanđani, koji im upućuju predloge i primedbe. Među izabranim „ustavotvorcima” nema nijednog profesionalnog političara.

Ipak, Torfason ističe da ovakvi pokreti, koji će se po njegovom mišljenju širiti sve više Evropom, nisu anarhični. „Ljudskom rodu je neophodan neki sistem. Ali pitanje je kako da se sistem razvije. Sada vidimo da su nas političari izigrali, i to je globalni problem.”

Država blagostanja nije utopija

Ni španski ni islandski pokret ne priznaju nasilje kao način borbe. „Čim vidite nekog ko bi da se pobije ili baca kamenje, odmah ga opomenite. Ukoliko ne prihvati savet, markirajte ga, tako što će ga veća grupa okružiti i sesti oko njega”, poručuju neprekidno preko društvenih mreža španski demonstranti.

„Nikom razumnom nikakav rat ne pada na pamet. Moramo biti miroljubivi, logični i razumni sa političarima. Oni koji primenjuju nasilje ne pripadaju nama, to su infiltranti”, objašnjava Islanđanin.

I sa druge strane Atlantika, iz Meksika, stiže „pojačanje” novom pokretu. Karlos Fuentes, najveći živi meksički pisac, sa izrazitim darom za istorijske analize i pouke, poziva se na novo iskustvo iz svoje zemlje, gde su građani krenuli u masovni marš protiv narko-kriminala i neadekvatnog odgovora vlade na teror u zemlji.

Nove generacije u Meksiku, Španiji, i na drugoj obali Mediterana, sa obe strane Atlantika i Crvenog mora, traže politiku koju partije ne mogu da pruže, poručuje Fuentes. To je, kako ocenjuje mudri osamdesetogodišnjak, „politika tehnološkog postindustrijskog društva, koju pokreću Fejsbuk i Tviter”.

U diskusiju se uključio i Arkadi Oliveres, katalonski profesor ekonomije, koji u svojoj poslednjoj knjizi „U kakvom svetu živimo? Informiši se, razmisli i deluj” imenom i prezimenom proziva ličnosti i institucije odgovorne za svetsku finansijsku krizu. On smatra da država mora da otkrije fiskalnu prevaru, da nacionalizuje banke koje su dobile finansijsku podršku, i da ne sme da svaljuje teret bankarskih nedela na pleća nevinih građana.

A kad je o partijama reč, one se ni u Španiji ne mogu nazvati institucijama sa demokratskim ustrojstvom. „Nismo apolitični, ali smo protiv partitokratije”, glasi jedan od slogana pokreta 15-M (po petnaestom maju kad su se desila prva okupljanja), a Arkadi Oliveras dodaje da su potpuno u pravu, „jer interno uređenje partija liči na sve samo ne na demokratiju”: „Pisneš li nešto, suprotno od partijskog vođe, izbačen si iz stranke.”

Zar sve to nije utopija, pitaju se pojedini političari koji tvrde da nema drugog načina za prevazilaženje krize od rigoroznog kresanja svega na čemu počiva država blagostanja.

Odgovara im Oliveras pozivajući se na istraživanje jednog merodavnog španskog instituta: „Računa se da se putem fiskalne prevare proćerda 80 milijardi evra godišnje. Ako budemo u stanju da povratimo ovaj novac, ne samo da ćemo moći da održimo državu blagostanja, već ćemo penzionerima isplatiti veliku povišicu.”

A zašto se tako ne radi?

Zato što oni koji su odgovorni za fiskalnu krađu – finansiraju izborne kampanje.

Nema druge nego da polože račune. Kao na Islandu.

(Politika)