DŽulijan Harston: Diplomatiju je zamenila halabuka; Ne sećam se kada su zahtevi pred donosiocima odluka u svetu bili tako veliki, a da se pri tome pokazuje tako malo vizije i državništva

U poslednje dve ili tri nedelje na Balkanu smo iz prve ruke svedoci pojave diplomatije, ili bolje rečeno nedostatka uljudnosti, putem korišćenja kratkih, zvučnih izjava koje se lako pamte. Instant mišljenja i komentari kod kojih se razmišlja samo o tome kakav će efekat imati na domaću političku publiku, a za diplomatske posledice ko još mari. Sve ovo su, bez ikakve sumnje, na društvenim mrežama propratile neznalice i oni koji misle da su uvek u pravu, kakvi preovlađuju u diskusijama na njima.

Ja sam svoj radni vek proveo radeći u oblasti diplomatije i bezbednosti i ne mogu da se setim trenutka kada je tako veliki deo sveta bio u ovakvoj opasnosti. Ne sećam se kada su zahtevi pred donosiocima odluka u svetu bili tako veliki, a da se pri tome pokazuje tako malo vizije i državništva.

Eli Vizel, dobitnik Nobelove nagrade za mir, preživeli iz Buhenvalda i, kako ga je nazvao Nobelov komitet, „glasonoša čovečanstva”, nedavno je rekao: „Duvaju vetrovi ludila.”

Njegova svetost papa Franjo je pre izvesnog vremena rekao: „Treći svetski rat je počeo.”

Pa ipak, najveći deo proteklih 18 meseci, barem u Evropi, potrošen je na halabuku, ekonomsko i političko delovanje protiv Rusije i uglavnom na nedosledne i neuverljive promene u stavu NATO-a zbog Ukrajine, a u novije vreme i na halabuku i nesposobnost da se predvidi, proceni i nađe odgovor na izbegličku krizu u Evropi. Samo je Nemačka do sada izašla iz ovoga sa nešto časti i poštovanja ljudskog dostojanstva, ali se sada suočava s negativnom reakcijom kod kuće, a da ne pominjemo nekih 14 miliona oštećenih koji su se oslonili na nemačko poštenje kada su kupili takozvani narodni auto („folksvagen”).

Ministri unutrašnjih poslova EU nedeljama se nisu sastali zbog izbegličke krize, ilustrujući na taj način po ko zna koji put tromu birokratsku neefikasnost Brisela kada dođe do neke krize.

Angela Merkel je u pravu kada opisuje migracije kao najveći izazov za Evropu od Drugog svetskog rata. To je izazov na koji se odgovor ne može naći isključivo unutar evropskih granica. Oni među nama koji imaju dovoljno sreće da žive u stabilnosti moraju da shvate da će problemi onih koji su imali manje sreće neminovno postati praktični i moralni problemi i za nas.

U periodu između 1943. i 1947. godine Uprava Ujedinjenih nacija za pomoć i obnovu potrošila je skoro četiri milijarde američkih dolara, a zaposleno je 12.000 radnika na velikom poslu obezbeđivanja mesta za život, škola za učenje i zdravstvenih službi koje će moći da koriste raseljeni, izbeglice i oni čiji su domovi uništeni u bombardovanjima. Na takvim poduhvatima izgrađena je moderna Evropa, koja se sada našla u agoniji propasti zbog neefikasnosti i nedostatka saosećanja.

Danas je, u celini gledano, halabuka zamenila diplomatiju... mi sada imamo „megafon diplomatiju”, kako ju je nazvao Pedi Ešdaun.

Moje iskustvo kada je u pitanju diplomatija jeste da je ona najuspešnija kada je skrivena. Kao pečurke, diplomatija uspeva u mraku – a to me vraća na politiku zvučnih izjava koje se lako pamte.

Ovo svakako nije stav naših sadašnjih lidera. Oni su, izgleda, zaboravili da uzajamno razumevanje znači razumevanje toga kako te druga strana vidi. Percepcija je od suštinskog značaja u diplomatskoj igri. Javne izjave su retko od pomoći, a često su veoma štetne.

Naši lideri ne potroše nimalo svog vremena da se upitaju šta je to što mi mislimo, a šta je ono što oni misle, šta svaka od strana zaista može da učini i ko je onaj ko donosi odluke.

U kubanskoj raketnoj krizi iz oktobra 1962. dve nuklearne sile je od rata delilo svega nekoliko sati zbog toga što nisu uspele da shvate percepciju one druge strane u vezi sa postavljanjem „odbrambenih” raketa na granici prema onoj drugoj strani. One nisu zaratile, jer su diplomate i državnici na obe strane radili u mračnim ulicama Vašingtona i Moskve kako bi jedni druge razumeli i uzdržali se od teatralnih nastupa u javnosti i teških reči. Prva lekcija koja je naučena u ovoj za dlaku izbegnutoj katastrofi bila je da treba da pokušamo da razumemo gledište suprotne strane. Uvek je pametno znati šta onaj drugi misli – čak i ako ne veruješ da je taj drugi u pravu, ili čak i ako ne nameravaš da se u svom delovanju rukovodiš onim što si otkrio.

Nažalost, ovo je lekcija koja se retko uči u 2015. godini.

Dozvolite mi da citiram predsednika Obamu sa nedavne konferencije za novinare:

– Daću vam primer lekcije koju sam morao da naučim, a čije se posledice protežu do današnjeg dana – rekao je Obama. – To je naše učešće u koaliciji koja je srušila s vlasti Gadafija u Libiji. Bio sam apsolutno uveren da je to ispravan potez. Ali onda je došao dan nakon odlaska Gadafija, svi su se dobro osećali i svi su govorili: „Hvala, Ameriko.” U tom trenutku, trebalo je uložiti mnogo snažnije napore da se ponovo izgradi društvo koje nije imalo nikakve građanske tradicije. ...Dakle, to je lekcija koju sada primenjujem svaki put kada postavljam pitanja – da li treba da intervenišemo, vojno? Da li imamo odgovor za dan posle?

Pa, gospodine predsedniče, veoma uznemirujuće slike koje smo videli u poslednjih nekoliko nedelja sa plaža u Turskoj i Grčkoj i iz balkanskih sela govore nam da, kad je reč o Siriji i Libiji, a, usudio bih se da kažem, i Avganistanu i Iraku, koalicije predvođene Amerikom i Evropljani nisu skoro nimalo razmišljali o tom danu posle. Ironija za predsednika Obamu jeste u tome što je sada krah Libije ono čime predsednik Putin trlja nos Zapadu na Generalnoj skupštini UN i što je to omogućilo predsedniku Putinu da povrati ono što on smatra „odgovarajućim mestom Rusije u svetu”. A to je onaj isti predsednik Putin koga je Dejvid Kameron uporedio sa Adolfom Hitlerom, potpuno ignorišući odjek koji bi ovaj „pametni način” da se dopre do srca i naslova konzervativne štampe u Velikoj Britaniji mogao da ima u Rusiji – koja je položila živote 28 miliona ljudi u borbi protiv nacizma – i utiče na predsednika sa kojim će sada morati da radi zajedno u koaliciji čiji je cilj da se porazi Idil.

(Sa engleskog prevela: Marija Rosić)

(Politika)