Џулијан Харстон: Дипломатију је заменила халабука; Не сећам се када су захтеви пред доносиоцима одлука у свету били тако велики, а да се при томе показује тако мало визије и државништва

У последње две или три недеље на Балкану смо из прве руке сведоци појаве дипломатије, или боље речено недостатка уљудности, путем коришћења кратких, звучних изјава које се лако памте. Инстант мишљења и коментари код којих се размишља само о томе какав ће ефекат имати на домаћу политичку публику, а за дипломатске последице ко још мари. Све ово су, без икакве сумње, на друштвеним мрежама пропратиле незналице и они који мисле да су увек у праву, какви преовлађују у дискусијама на њима.

Ја сам свој радни век провео радећи у области дипломатије и безбедности и не могу да се сетим тренутка када је тако велики део света био у оваквој опасности. Не сећам се када су захтеви пред доносиоцима одлука у свету били тако велики, а да се при томе показује тако мало визије и државништва.

Ели Визел, добитник Нобелове награде за мир, преживели из Бухенвалда и, како га је назвао Нобелов комитет, „гласоноша човечанства”, недавно је рекао: „Дувају ветрови лудила.”

Његова светост папа Фрањо је пре извесног времена рекао: „Трећи светски рат је почео.”

Па ипак, највећи део протеклих 18 месеци, барем у Европи, потрошен је на халабуку, економско и политичко деловање против Русије и углавном на недоследне и неуверљиве промене у ставу НАТО-а због Украјине, а у новије време и на халабуку и неспособност да се предвиди, процени и нађе одговор на избегличку кризу у Европи. Само је Немачка до сада изашла из овога са нешто части и поштовања људског достојанства, али се сада суочава с негативном реакцијом код куће, а да не помињемо неких 14 милиона оштећених који су се ослонили на немачко поштење када су купили такозвани народни ауто („фолксваген”).

Министри унутрашњих послова ЕУ недељама се нису састали због избегличке кризе, илуструјући на тај начин по ко зна који пут трому бирократску неефикасност Брисела када дође до неке кризе.

Ангела Меркел је у праву када описује миграције као највећи изазов за Европу од Другог светског рата. То је изазов на који се одговор не може наћи искључиво унутар европских граница. Они међу нама који имају довољно среће да живе у стабилности морају да схвате да ће проблеми оних који су имали мање среће неминовно постати практични и морални проблеми и за нас.

У периоду између 1943. и 1947. године Управа Уједињених нација за помоћ и обнову потрошила је скоро четири милијарде америчких долара, а запослено је 12.000 радника на великом послу обезбеђивања места за живот, школа за учење и здравствених служби које ће моћи да користе расељени, избеглице и они чији су домови уништени у бомбардовањима. На таквим подухватима изграђена је модерна Европа, која се сада нашла у агонији пропасти због неефикасности и недостатка саосећања.

Данас је, у целини гледано, халабука заменила дипломатију... ми сада имамо „мегафон дипломатију”, како ју је назвао Педи Ешдаун.

Моје искуство када је у питању дипломатија јесте да је она најуспешнија када је скривена. Као печурке, дипломатија успева у мраку – а то ме враћа на политику звучних изјава које се лако памте.

Ово свакако није став наших садашњих лидера. Они су, изгледа, заборавили да узајамно разумевање значи разумевање тога како те друга страна види. Перцепција је од суштинског значаја у дипломатској игри. Јавне изјаве су ретко од помоћи, а често су веома штетне.

Наши лидери не потроше нимало свог времена да се упитају шта је то што ми мислимо, а шта је оно што они мисле, шта свака од страна заиста може да учини и ко је онај ко доноси одлуке.

У кубанској ракетној кризи из октобра 1962. две нуклеарне силе је од рата делило свега неколико сати због тога што нису успеле да схвате перцепцију оне друге стране у вези са постављањем „одбрамбених” ракета на граници према оној другој страни. Оне нису заратиле, јер су дипломате и државници на обе стране радили у мрачним улицама Вашингтона и Москве како би једни друге разумели и уздржали се од театралних наступа у јавности и тешких речи. Прва лекција која је научена у овој за длаку избегнутој катастрофи била је да треба да покушамо да разумемо гледиште супротне стране. Увек је паметно знати шта онај други мисли – чак и ако не верујеш да је тај други у праву, или чак и ако не намераваш да се у свом деловању руководиш оним што си открио.

Нажалост, ово је лекција која се ретко учи у 2015. години.

Дозволите ми да цитирам председника Обаму са недавне конференције за новинаре:

– Даћу вам пример лекције коју сам морао да научим, а чије се последице протежу до данашњег дана – рекао је Обама. – То је наше учешће у коалицији која је срушила с власти Гадафија у Либији. Био сам апсолутно уверен да је то исправан потез. Али онда је дошао дан након одласка Гадафија, сви су се добро осећали и сви су говорили: „Хвала, Америко.” У том тренутку, требало је уложити много снажније напоре да се поново изгради друштво које није имало никакве грађанске традиције. ...Дакле, то је лекција коју сада примењујем сваки пут када постављам питања – да ли треба да интервенишемо, војно? Да ли имамо одговор за дан после?

Па, господине председниче, веома узнемирујуће слике које смо видели у последњих неколико недеља са плажа у Турској и Грчкој и из балканских села говоре нам да, кад је реч о Сирији и Либији, а, усудио бих се да кажем, и Авганистану и Ираку, коалиције предвођене Америком и Европљани нису скоро нимало размишљали о том дану после. Иронија за председника Обаму јесте у томе што је сада крах Либије оно чиме председник Путин трља нос Западу на Генералној скупштини УН и што је то омогућило председнику Путину да поврати оно што он сматра „одговарајућим местом Русије у свету”. А то је онај исти председник Путин кога је Дејвид Камерон упоредио са Адолфом Хитлером, потпуно игноришући одјек који би овај „паметни начин” да се допре до срца и наслова конзервативне штампе у Великој Британији могао да има у Русији – која је положила животе 28 милиона људи у борби против нацизма – и утиче на председника са којим ће сада морати да ради заједно у коалицији чији је циљ да се порази Идил.

(Са енглеског превела: Марија Росић)

(Политика)