Џозеф Нај: Шта би било да је Кенеди преживео

Двадесет другог новембра навршиће се педесет година од убиства председника САД Џона Ф. Кенедија. За људе који су у то време живели био је то један од оних догађаја који су толико шокантни да се сећате где сте били када сте чули ту вест. Ја сам излазио из воза у Најробију када сам видео драматични наслов.

Кенеди је имао само 46 година када га је у Даласу убио Ли Харви Освалд, разочарани бивши маринац који се приклонио Совјетском Савезу. Иако му је живот отежавала болест, Кенеди је одавао слику младости и енергичности, што је појачало драму и тугу због његове смрти.

Због његове пожртвованости Американци су га сврставали у редове највећих председника као што су Џорџ Вашингтон и Абрахам Линколн; али су историчари били уздржанији у својим проценама. Критичари указују на његово неозбиљно сексуално понашање, на недовољну ефикасност када је реч о законодавству и на неуспех да повеже речи и дела. Иако је Кенеди говорио о грађанским правима, смањењу пореза и смањењу стопе сиромаштва, историјске законе у овим доменима донео је његов наследник Линдон Џонсон, који је искористио Кенедијеву жртву и своје много импресивније политичке вештине.

У анкети 65 стручњака за америчке председнике из 2009. Кенеди је био рангиран као шести најважнији председник, док је у недавно спроведеном истраживању британских стручњака за америчку политику Кенеди заузео 15. место. Овакво рангирање је импресивно за једног председника који је на функцији био мање од три године, али шта је Кенеди заиста постигао и колико би историја била другачија да је поживео?

У својој књизи „Председничко руководство и стварање америчке ере“ поделио сам председнике у две категорије - на оне који су „трансформациони“, односно они који следе велике визије и доносе значајне промене, и на „трансакцијске“ лидере који се више усредсређују на оперативна питања, обезбеђујући гаранције да „возови“ стижу на време (и остају у колосеку). Пошто је био активиста и добро изражавао мисли и идеје у стилу који надахњује, Кенеди је био „трансформациони“ председник. Окосницу његове кампање 1960. представљало је обећање „да ће поново покренути земљу“.

Кенедијев инаугурациони говор представљао је апел на пожртвованост („Не питајте шта ваша земља може да учини за вас - питајте шта ви можете да урадите за земљу“.) Увео је програме као што је Мировни корпус и Алијанса за напредак с Латинском Америком и трасирао пут ка циљу да човек слети на Месец до краја 1960-их.

Али, упркос његовом активизму и реторици, Кенеди је пре био опрезна него идеолошка личност. Како је Фред Гринстин, историчар који се бави председницима, рекао, „Кенеди је имао мало тога на путу свеобухватне перспективе“.

Уместо да будемо критични према Кенедију зато што није дорастао својој реторици, треба да будемо захвални што је у важним ситуацијама био опрезан и „трансакцијски“, а не идеолошки и „трансформациони“ лидер. Најважније достигнуће Кенедијеве кратке власти било је његово суочавање с кубанском ракетном кризом 1962. и смиривање вероватно најопасније епизоде од почетка нуклеарног доба.

Кенеди дефинитивно може да се криви за траљаву инвазију у Заливу свиња на Куби и последичну операцију Мунгос, односно тајне напоре ЦИА против Кастровог режима који су уверили Совјетски Савез да је његов савезник у опасности. Али Кенеди је извукао поуку из неуспеха у Заливу свиња и направио пажљиви план за управљање кризом која је уследила пошто је Совјетски Савез разместио нуклеарно наоружане ракете на Куби.

Многи Кенедијеви саветници, као и амерички војни лидери, саветовали су да се изврши ваздушни напад и инвазија, за које сада знамо да би можда навели совјетске команданте да употребе своје тактичко нуклеарно оружје. Уместо тога, Кенеди је куповао време и држао своје опције отвореним док је преговарао са совјетским лидером Никитом Хрушчовим. Судећи по тадашњим ратоборним коментарима потпредседника Линдона Џонсона, исход је могао да буде много гори да Кенеди није био председник.

Штавише, Кенеди је извукао поуку и из кубанске ракетне кризе; 10. јуна 1963. је одржао говор с циљем да умањи хладноратовске тензије. „Зато говорим о миру као о неопходном рационалном циљу рационалних људи“, рекао је. Иако председничка визија мира није била нова, Кенеди ју је пропратио преговорима о успостављању првог споразума о контроли наоружања.

Велико питање које је остало без одговора у вези с Кенедијевом влашћу и с тим како је његово убиство утицало на америчку спољну политику јесте шта би он урадио када је реч о рату у Вијетнаму. Када је Кенеди постао председник, САД су имале неколико стотина саветника у јужном Вијетнаму; он је тај број повећао на 16.000. Џонсон је на крају број америчких војника подигао на више од 500.000.

Многе Кенедијеве присталице тврде да он никада не би направио такву грешку. Али је подржао пуч да се с власти смени јужновијетнамски председник Нго Дин Дием и Џонсону оставио ситуацију која се погоршавала и групу саветника који су били против повлачења. Неке Кенедијеве ватрене присталице, на пример, историчар Артур Шлезингер Млађи и писац Кенедијевих говора Теодор Соренсен, писали су да је Кенеди планирао да се повуче из Вијетнама пошто је реизабран 1964. и тврде да је Кенеди рекао сенатору Мајку Менсфилду да је то његов план. Али скептици указују да је Кенеди увек јавно говорио о потреби да се однесе превага у Вијетнаму. То питање је и даље отворено.

Према мом мишљењу, Кенеди је био добар, али не сјајан председник. Оно што га је чинило добрим није само његова способност да надахне друге већ његов опрез када је реч о сложеним спољнополитичким одлукама. Имамо среће што је више био „трансакцијски“ него „трансформациони“ у спољној политици. Нисмо имали среће зато што смо га изгубили након само хиљаду дана.

Аутор је професор на Харварду. Написао је књигу „Председничко лидерство и стварање америчке ере“.

(Данас)