DŽozef Naj: Šta bi bilo da je Kenedi preživeo

Dvadeset drugog novembra navršiće se pedeset godina od ubistva predsednika SAD DŽona F. Kenedija. Za ljude koji su u to vreme živeli bio je to jedan od onih događaja koji su toliko šokantni da se sećate gde ste bili kada ste čuli tu vest. Ja sam izlazio iz voza u Najrobiju kada sam video dramatični naslov.

Kenedi je imao samo 46 godina kada ga je u Dalasu ubio Li Harvi Osvald, razočarani bivši marinac koji se priklonio Sovjetskom Savezu. Iako mu je život otežavala bolest, Kenedi je odavao sliku mladosti i energičnosti, što je pojačalo dramu i tugu zbog njegove smrti.

Zbog njegove požrtvovanosti Amerikanci su ga svrstavali u redove najvećih predsednika kao što su DŽordž Vašington i Abraham Linkoln; ali su istoričari bili uzdržaniji u svojim procenama. Kritičari ukazuju na njegovo neozbiljno seksualno ponašanje, na nedovoljnu efikasnost kada je reč o zakonodavstvu i na neuspeh da poveže reči i dela. Iako je Kenedi govorio o građanskim pravima, smanjenju poreza i smanjenju stope siromaštva, istorijske zakone u ovim domenima doneo je njegov naslednik Lindon DŽonson, koji je iskoristio Kenedijevu žrtvu i svoje mnogo impresivnije političke veštine.

U anketi 65 stručnjaka za američke predsednike iz 2009. Kenedi je bio rangiran kao šesti najvažniji predsednik, dok je u nedavno sprovedenom istraživanju britanskih stručnjaka za američku politiku Kenedi zauzeo 15. mesto. Ovakvo rangiranje je impresivno za jednog predsednika koji je na funkciji bio manje od tri godine, ali šta je Kenedi zaista postigao i koliko bi istorija bila drugačija da je poživeo?

U svojoj knjizi „Predsedničko rukovodstvo i stvaranje američke ere“ podelio sam predsednike u dve kategorije - na one koji su „transformacioni“, odnosno oni koji slede velike vizije i donose značajne promene, i na „transakcijske“ lidere koji se više usredsređuju na operativna pitanja, obezbeđujući garancije da „vozovi“ stižu na vreme (i ostaju u koloseku). Pošto je bio aktivista i dobro izražavao misli i ideje u stilu koji nadahnjuje, Kenedi je bio „transformacioni“ predsednik. Okosnicu njegove kampanje 1960. predstavljalo je obećanje „da će ponovo pokrenuti zemlju“.

Kenedijev inauguracioni govor predstavljao je apel na požrtvovanost („Ne pitajte šta vaša zemlja može da učini za vas - pitajte šta vi možete da uradite za zemlju“.) Uveo je programe kao što je Mirovni korpus i Alijansa za napredak s Latinskom Amerikom i trasirao put ka cilju da čovek sleti na Mesec do kraja 1960-ih.

Ali, uprkos njegovom aktivizmu i retorici, Kenedi je pre bio oprezna nego ideološka ličnost. Kako je Fred Grinstin, istoričar koji se bavi predsednicima, rekao, „Kenedi je imao malo toga na putu sveobuhvatne perspektive“.

Umesto da budemo kritični prema Kenediju zato što nije dorastao svojoj retorici, treba da budemo zahvalni što je u važnim situacijama bio oprezan i „transakcijski“, a ne ideološki i „transformacioni“ lider. Najvažnije dostignuće Kenedijeve kratke vlasti bilo je njegovo suočavanje s kubanskom raketnom krizom 1962. i smirivanje verovatno najopasnije epizode od početka nuklearnog doba.

Kenedi definitivno može da se krivi za traljavu invaziju u Zalivu svinja na Kubi i posledičnu operaciju Mungos, odnosno tajne napore CIA protiv Kastrovog režima koji su uverili Sovjetski Savez da je njegov saveznik u opasnosti. Ali Kenedi je izvukao pouku iz neuspeha u Zalivu svinja i napravio pažljivi plan za upravljanje krizom koja je usledila pošto je Sovjetski Savez razmestio nuklearno naoružane rakete na Kubi.

Mnogi Kenedijevi savetnici, kao i američki vojni lideri, savetovali su da se izvrši vazdušni napad i invazija, za koje sada znamo da bi možda naveli sovjetske komandante da upotrebe svoje taktičko nuklearno oružje. Umesto toga, Kenedi je kupovao vreme i držao svoje opcije otvorenim dok je pregovarao sa sovjetskim liderom Nikitom Hruščovim. Sudeći po tadašnjim ratobornim komentarima potpredsednika Lindona DŽonsona, ishod je mogao da bude mnogo gori da Kenedi nije bio predsednik.

Štaviše, Kenedi je izvukao pouku i iz kubanske raketne krize; 10. juna 1963. je održao govor s ciljem da umanji hladnoratovske tenzije. „Zato govorim o miru kao o neophodnom racionalnom cilju racionalnih ljudi“, rekao je. Iako predsednička vizija mira nije bila nova, Kenedi ju je propratio pregovorima o uspostavljanju prvog sporazuma o kontroli naoružanja.

Veliko pitanje koje je ostalo bez odgovora u vezi s Kenedijevom vlašću i s tim kako je njegovo ubistvo uticalo na američku spoljnu politiku jeste šta bi on uradio kada je reč o ratu u Vijetnamu. Kada je Kenedi postao predsednik, SAD su imale nekoliko stotina savetnika u južnom Vijetnamu; on je taj broj povećao na 16.000. DŽonson je na kraju broj američkih vojnika podigao na više od 500.000.

Mnoge Kenedijeve pristalice tvrde da on nikada ne bi napravio takvu grešku. Ali je podržao puč da se s vlasti smeni južnovijetnamski predsednik Ngo Din Diem i DŽonsonu ostavio situaciju koja se pogoršavala i grupu savetnika koji su bili protiv povlačenja. Neke Kenedijeve vatrene pristalice, na primer, istoričar Artur Šlezinger Mlađi i pisac Kenedijevih govora Teodor Sorensen, pisali su da je Kenedi planirao da se povuče iz Vijetnama pošto je reizabran 1964. i tvrde da je Kenedi rekao senatoru Majku Mensfildu da je to njegov plan. Ali skeptici ukazuju da je Kenedi uvek javno govorio o potrebi da se odnese prevaga u Vijetnamu. To pitanje je i dalje otvoreno.

Prema mom mišljenju, Kenedi je bio dobar, ali ne sjajan predsednik. Ono što ga je činilo dobrim nije samo njegova sposobnost da nadahne druge već njegov oprez kada je reč o složenim spoljnopolitičkim odlukama. Imamo sreće što je više bio „transakcijski“ nego „transformacioni“ u spoljnoj politici. Nismo imali sreće zato što smo ga izgubili nakon samo hiljadu dana.

Autor je profesor na Harvardu. Napisao je knjigu „Predsedničko liderstvo i stvaranje američke ere“.

(Danas)