Драгољуб Жарковић: Борис Тадић се прерано одрекао могућности употребе силе

Да ли су Американци фашисти: Јесу, не дају да се пуши

Ово с Косовом тек је почетак. Одсудна битка водиће су у рану јесен. Српска позиција је дефанзивна. НАТО, гласе последње вести, појачава свој контингент на Косову. Ми немамо шта да појачамо, али су се повећале емоције.

Данас је, на покретним степеницама на Теразијама, неки човек викао на мене: "Жарковићу, признај да су Американци фашисти." Јесу, рекао бих да је разговор иоле нормалан, не може нигде да се пуши.

Овдашњи медији саопштавају да су овлашћени преговарачи ушли на Косово алтернативним путем, у преводу – шумом. Као Мирко и Славко. Борко рече Горану. "Пази да не кврцне нека грана", а овај је у пробоју око Јариња узвратио: "Борко, пази метак!"

Борис Тадић се прерано одрекао могућности употребе силе, као што су се сви одрекли Резолуције 1244, којом нам је гарантовано више него што сада имамо. Албанци боље од нас схватају реалност. Државни суверенитет почива на баналној идеји да си способан да наплатиш царину и порезе.

За Србију би било спасоносно, мада тренутно решење, оно што предлаже ДСС. Да се косовска прича врати у органе Уједињених нација, али су они, органи, дигли руке од нас још одавно и остали смо у европским раљама уцењени с најмање две стране: признање Косова или признање сопствене немоћи да било шта променимо у своју корист.

Обе ствари, за власт која се спрема за изборе, немогућа су мисија. Они не би, око косовске теме, да произведу било какав резултат. Чини им се, наиме, да би одржање непромењеног статуса повећало њихове изборне шансе. Једном су већ победили на идеји "И Косово и Европа", али не бива да се два пута блефира с паром седмица. Цео свет, рећи ће неко, уротио се против нас. Стереотип о "злим Србима" опет је оживео на пламену јарињског граничног прелаза, однекуд се свету чини да је за стабилност Европе важније задовољавање жеља око 1,7 милиона Албанаца с Косова, него готово седам милиона Срба.

Помало самопроглашени лидери у региону обичне су парије и то вређа осећања људи. Сваки Србин мисли да је ово што се догађа на Косову неправда и свако мисли да се свет уротио против нас, али овај модерни свет почива на неправдама епскијих размера него што је туча око Косова.

Нико овде још дуго неће смети да постави питање: да ли је боље одсећи гангренозну ногу да би се сачувао живот и уз тај саможртвујући циљ поставити кључна питања српске аутономије на Косову, укључујући и посебан положај северног дела Косова, или наставити преамбулску политику гурања главе под јастук.

За ово је потребна државничка храброст верификована јаким изборним резултатом. Србија није за то спремна, нити ће бити спремна било која наредна генерација политичара стасалих на националном поразу. Лоше вести с Косова множиће се у недоглед и није далеко дан када ћемо се помирити с тим а ганутост над судбинама људи ће заменити равнодушност, ако се то већ није догодило.

Келнери на мети: Ко не плаћа порезе у овој земљи

Видим да су се порезници наљутили због смањења прилива у државну касу због слабе наплате ПДВ-а, па су предузели акцију истеривања правде. Прво су кренули од угоститеља. Нешто не верујем да ће од тога да буде неке вајде па све да ухвате и последњег који продаје пиво без фискалног рачуна, мада га продаје по цени као да је тих 18 одсто урачунао у цену.

Овдашња патриотска јавност, а питање пореза јесте патриотско питање најмање колико и Косово, већ две, три године тражи да порески органи обелодане списак сто највећих дужника, а сигуран сам да међу њима нису кафеџије. Ова власт то од нас крије као змија ноге и није тешко досетити се ко је могао да добије ту привилегију да порезе и доприносе забашури, на уштрб оних који обавезе редовно плаћају, па самим тим што плаћају имају и гори положај на тржишту.

Помињу се и читави градови важни за коалициону стабилност који мисле да су изузети из пореске обавезе самим тим што исказују политичку лојалност.

Чак је у једном тренутку било спиновања вести у рату против тајкуна, да су они ти који избегавају обавезе према држави, а онда су медији, доста посрамљено, објављивали исправке разних пи-ар служби, извињавајући се што нису питали и другу страну, мада су и сами могли да наслуте да се крупан капитал неће служити ситним преварама, посебно у ситуацији кад их популистичка власт хвата на свакој кривини.

Буџет Србије неће спасити кафеџије, а може га уништити "омерта" с политички таргетираним цилљним групама и предузећима, јавним на свим нивоима осим обавештавања око испуњења пореских обавеза, чији број нараста с приближавањем дана избора.

Вероватно приход по основу наплате ПДВ-а пада услед финансијске недисциплине, сезонске осцилације и опште беспарице, али сам готово сигуран да ова власт нема храбрости да уочи избора појури било кога другог осим келнера који вам уз пиће није дао и фискални рачун.

Летња шема: Дрекавци, груди и нокти

Покојном Богдану Тирнанићу приписује се изјава да озбиљни новинари не треба да раде у јулу и августу. Тада се ништа не дешава. Од тада се свет променио.

Кад сам почео да се пакујем за повратак са одмора, Горан Хаџић је стигао у Хаг, догодио се масакр у Норвешкој, умрла Ејми, почело ово на Косову. Све у десет дана. Дошло ми било да се распакујем, али велим себи – не може цео живот да ти буде одмор, иди и ухвати ветар, а онда опет ништа јер у модерном свету комуникација и њима посредованих драма ниједна вест не живи дуже од времена потребног модератору на неком од популарних сајтова да измени наш поглед на стварност.

Повратак у баналност је, у суштини, пријатан осећај. И не бих имао ништа против тог повратка. Спадам у оне који воле негде да оду да би се вратили кући. С годинама почињем да уживам у личном комфору, сопственим, макар и лошим навикама и, генерално, сматрам да су одмори и летовања прецењена ствар.

У редакцији, видим, не могу да утврде ко је на одмору (побогу, зар и Теофил?) ко је службено одсутан, а ко има било какву идеју да напише нешто више од онога што поменути модератор нуди као изазов. Банално поштене летње вести о дрекавцима у Дрини, ликовима светаца на церовој кори, мишу у пиву, жилету у хлебу, замењене су вестима о џет-сету, Сорајином обиму груди, разводима људи које пре брака нико није познавао, новим јахтама старих богаташа, Цептеровом на пример, комплетно преузетом причом из хрватског тиска а тамо је, у Хрватској, јахта и поринута, са све сликом на којој величина Јанковићевих ноктију на ногама, због угла снимања, доминира над величином пловила, па и Сорајиних груди.

(Време)