Dragoljub Žarković: Boris Tadić se prerano odrekao mogućnosti upotrebe sile

Da li su Amerikanci fašisti: Jesu, ne daju da se puši

Ovo s Kosovom tek je početak. Odsudna bitka vodiće su u ranu jesen. Srpska pozicija je defanzivna. NATO, glase poslednje vesti, pojačava svoj kontingent na Kosovu. Mi nemamo šta da pojačamo, ali su se povećale emocije.

Danas je, na pokretnim stepenicama na Terazijama, neki čovek vikao na mene: "Žarkoviću, priznaj da su Amerikanci fašisti." Jesu, rekao bih da je razgovor iole normalan, ne može nigde da se puši.

Ovdašnji mediji saopštavaju da su ovlašćeni pregovarači ušli na Kosovo alternativnim putem, u prevodu – šumom. Kao Mirko i Slavko. Borko reče Goranu. "Pazi da ne kvrcne neka grana", a ovaj je u proboju oko Jarinja uzvratio: "Borko, pazi metak!"

Boris Tadić se prerano odrekao mogućnosti upotrebe sile, kao što su se svi odrekli Rezolucije 1244, kojom nam je garantovano više nego što sada imamo. Albanci bolje od nas shvataju realnost. Državni suverenitet počiva na banalnoj ideji da si sposoban da naplatiš carinu i poreze.

Za Srbiju bi bilo spasonosno, mada trenutno rešenje, ono što predlaže DSS. Da se kosovska priča vrati u organe Ujedinjenih nacija, ali su oni, organi, digli ruke od nas još odavno i ostali smo u evropskim raljama ucenjeni s najmanje dve strane: priznanje Kosova ili priznanje sopstvene nemoći da bilo šta promenimo u svoju korist.

Obe stvari, za vlast koja se sprema za izbore, nemoguća su misija. Oni ne bi, oko kosovske teme, da proizvedu bilo kakav rezultat. Čini im se, naime, da bi održanje nepromenjenog statusa povećalo njihove izborne šanse. Jednom su već pobedili na ideji "I Kosovo i Evropa", ali ne biva da se dva puta blefira s parom sedmica. Ceo svet, reći će neko, urotio se protiv nas. Stereotip o "zlim Srbima" opet je oživeo na plamenu jarinjskog graničnog prelaza, odnekud se svetu čini da je za stabilnost Evrope važnije zadovoljavanje želja oko 1,7 miliona Albanaca s Kosova, nego gotovo sedam miliona Srba.

Pomalo samoproglašeni lideri u regionu obične su parije i to vređa osećanja ljudi. Svaki Srbin misli da je ovo što se događa na Kosovu nepravda i svako misli da se svet urotio protiv nas, ali ovaj moderni svet počiva na nepravdama epskijih razmera nego što je tuča oko Kosova.

Niko ovde još dugo neće smeti da postavi pitanje: da li je bolje odseći gangrenoznu nogu da bi se sačuvao život i uz taj samožrtvujući cilj postaviti ključna pitanja srpske autonomije na Kosovu, uključujući i poseban položaj severnog dela Kosova, ili nastaviti preambulsku politiku guranja glave pod jastuk.

Za ovo je potrebna državnička hrabrost verifikovana jakim izbornim rezultatom. Srbija nije za to spremna, niti će biti spremna bilo koja naredna generacija političara stasalih na nacionalnom porazu. Loše vesti s Kosova množiće se u nedogled i nije daleko dan kada ćemo se pomiriti s tim a ganutost nad sudbinama ljudi će zameniti ravnodušnost, ako se to već nije dogodilo.

Kelneri na meti: Ko ne plaća poreze u ovoj zemlji

Vidim da su se poreznici naljutili zbog smanjenja priliva u državnu kasu zbog slabe naplate PDV-a, pa su preduzeli akciju isterivanja pravde. Prvo su krenuli od ugostitelja. Nešto ne verujem da će od toga da bude neke vajde pa sve da uhvate i poslednjeg koji prodaje pivo bez fiskalnog računa, mada ga prodaje po ceni kao da je tih 18 odsto uračunao u cenu.

Ovdašnja patriotska javnost, a pitanje poreza jeste patriotsko pitanje najmanje koliko i Kosovo, već dve, tri godine traži da poreski organi obelodane spisak sto najvećih dužnika, a siguran sam da među njima nisu kafedžije. Ova vlast to od nas krije kao zmija noge i nije teško dosetiti se ko je mogao da dobije tu privilegiju da poreze i doprinose zabašuri, na uštrb onih koji obaveze redovno plaćaju, pa samim tim što plaćaju imaju i gori položaj na tržištu.

Pominju se i čitavi gradovi važni za koalicionu stabilnost koji misle da su izuzeti iz poreske obaveze samim tim što iskazuju političku lojalnost.

Čak je u jednom trenutku bilo spinovanja vesti u ratu protiv tajkuna, da su oni ti koji izbegavaju obaveze prema državi, a onda su mediji, dosta posramljeno, objavljivali ispravke raznih pi-ar službi, izvinjavajući se što nisu pitali i drugu stranu, mada su i sami mogli da naslute da se krupan kapital neće služiti sitnim prevarama, posebno u situaciji kad ih populistička vlast hvata na svakoj krivini.

Budžet Srbije neće spasiti kafedžije, a može ga uništiti "omerta" s politički targetiranim cilljnim grupama i preduzećima, javnim na svim nivoima osim obaveštavanja oko ispunjenja poreskih obaveza, čiji broj narasta s približavanjem dana izbora.

Verovatno prihod po osnovu naplate PDV-a pada usled finansijske nediscipline, sezonske oscilacije i opšte besparice, ali sam gotovo siguran da ova vlast nema hrabrosti da uoči izbora pojuri bilo koga drugog osim kelnera koji vam uz piće nije dao i fiskalni račun.

Letnja šema: Drekavci, grudi i nokti

Pokojnom Bogdanu Tirnaniću pripisuje se izjava da ozbiljni novinari ne treba da rade u julu i avgustu. Tada se ništa ne dešava. Od tada se svet promenio.

Kad sam počeo da se pakujem za povratak sa odmora, Goran Hadžić je stigao u Hag, dogodio se masakr u Norveškoj, umrla Ejmi, počelo ovo na Kosovu. Sve u deset dana. Došlo mi bilo da se raspakujem, ali velim sebi – ne može ceo život da ti bude odmor, idi i uhvati vetar, a onda opet ništa jer u modernom svetu komunikacija i njima posredovanih drama nijedna vest ne živi duže od vremena potrebnog moderatoru na nekom od popularnih sajtova da izmeni naš pogled na stvarnost.

Povratak u banalnost je, u suštini, prijatan osećaj. I ne bih imao ništa protiv tog povratka. Spadam u one koji vole negde da odu da bi se vratili kući. S godinama počinjem da uživam u ličnom komforu, sopstvenim, makar i lošim navikama i, generalno, smatram da su odmori i letovanja precenjena stvar.

U redakciji, vidim, ne mogu da utvrde ko je na odmoru (pobogu, zar i Teofil?) ko je službeno odsutan, a ko ima bilo kakvu ideju da napiše nešto više od onoga što pomenuti moderator nudi kao izazov. Banalno poštene letnje vesti o drekavcima u Drini, likovima svetaca na cerovoj kori, mišu u pivu, žiletu u hlebu, zamenjene su vestima o džet-setu, Sorajinom obimu grudi, razvodima ljudi koje pre braka niko nije poznavao, novim jahtama starih bogataša, Cepterovom na primer, kompletno preuzetom pričom iz hrvatskog tiska a tamo je, u Hrvatskoj, jahta i porinuta, sa sve slikom na kojoj veličina Jankovićevih noktiju na nogama, zbog ugla snimanja, dominira nad veličinom plovila, pa i Sorajinih grudi.

(Vreme)