Документарац „Државни гамбит“ телевизије Н1: Вучић и медији – од цензуре до суперхероја нације

У сумрак, 11. априла 1999. године, у центру Београда, у хаустору зграде у којој је живео, са 17 хитаца у леђа, устрељен је новинар, критичар режима, власник Дневног телеграфа и недељника Европљанин - Славко Ћурувија.

Убила га је – држава.

Новинар из Црне Горе Жељко Ивановић наводи да су били у Подгорици недељу дана пре његовог убиства јер су тада они штампали Дневни телеграф, пошто је овдашња власт забранила свим штампаријама да штампају лист, и он је тада био у Подгорици.

„Дружили смо се, чак смо га убијеђивали сви да не иде, да се не враћа у Србију, да је опасно…“, прича Ивановић.

Убијање медија није почело кад је пуцано у новинара. Још октобра 1998. године, Александар Вучић, као министар, потписао је Уредбу, а потом и Закон о јавном информисању.

“Закон о јавном информисању је врло либералан… Суштина овог закона је афирмација слободе јавног информисања, а не репресија”, говорио је Вучић.

Реалност је, међутим, била оваква:

Одузета је могућност реемитовања и преузимања програма страних медија; забрањено је ширење дефетизма; поједини медији су укинути; суђено је, по кратком поступку, чак и само за цитирање изјава или саопштења, који нису били по мери власти.

Рестриктивни, како су га звали – Вучићев закон, укинуо је претпоставку невиности, а окривљени је имао 24 сата да се одбрани. Висине новчаних казни су биле такве да су гарантовале – пропаст медија. Новинари су проглашавани издајницима, страним плаћеницима, агентима страних обавештајних служби…

Текст је део документарног филма „Ја, Александар: Државни гамбит“. Производњу филма потписује Аудио и видео продукција ЈСП, а ауторски тим чине Јована С. Полић и Сања Лончар (ауторке), Оливера Миленковић (продуценткиња), Светозар Полић (косценариста) и Зоран Грујин (монтажер).

„Сасвим је сигурно да је Александар Вучић тада био инструмент режима који је потпуно у укинуо слободу штампе: како за све медије у Србији, тако и за све стране медије у земљи“, каже новинар из Француске Жан Арно Деран.

Марта 1999, са првим НАТО бомбама, ситуација је постала још драматичнија.

„Злочиначки, терористички, подмукли, кукавички напад НАТО војске на Србију и Југославију, доказ је неонацистичке политике сједињених америчких држава и њених сателита. Србија ће се одбранити од агресора и непријатеља победити“, каже се у саопштену које је потписао републички министар за информације Александар Вучић.

Откази, застрашивања и хапшења новинара постали су свакодневица. Поједини независни медији су гашени или преузимани од стране државе.

Обавезна цензура

Уведена је и обавезна цензура. Уредници су одлазили у београдски хотел Метропол, где је измештена канцеларија Министарства информисања и давали цензорима на одобрење своја сутрашња издања.

„Ја сам као новинар покривао догађаје на Kосову и сећам се како је господин Вучић почео са протеривањем страних новинара, те како је увео климу страха и терора над мојим српским колегама новинарима“, сећа се Деран.

Тринаестог дана НАТО бомбардовања, режимски дневник Политика експрес објавио је текст “Ћурувија дочекао бомбе”, у ком је овај новинар означен као издајник. Исти текст је, потом, читан у дневнику државне телевизије.

Била је то увертира. Неколико дана касније, Славко Ћурувија је убијен.

„Те вечери један високи полицијски званичник, који тада није више на власти, али ми каже, ако будем ишао у детаје те ноћи око извештавања како је убијен Славко, да могу да се надам да сам један од следећих“, наводи новинар Раде Радовановић.

Релативизација државног злочина почела је одмах.

„Мене је сутрадан ујутру 12. позвао Александар Вучић и рекао – дођите на познату локацију. Затичем у Метрополу свог пријатеља, колегу и новинара Грујицу Спасовића, главног и одговорног листа Данас. И он каже нама – Ћурувију је убила црногорска мафија“, прича Радовановић.

Ту информацију Вучић није дозволио новинарима да објаве, а никад је није дао ни правосудним органима – јер није била истинита.

„Политика која је довела до таквога злочина и до низа других злочина, или та медијска стратегија тада која је вијест о убиству једног од највећих тада новинара у Србији, издавача, објавила на некој десетој страни или уопште није објавила ту информацију“, напомиње Жељко Ивановић.

То је била уређивачка политика Александра Вучића, као тадашњег министра информисања. Ту сам је добро запамтио.

Суперхерој нације

Плаћеници, издајници, непатриоте… остали су и деценијама касније, све до данас, епитети које, преобучени радикал, а садашњи председник Србије, качи на ревере нережимских новинара, док је од себе направио суперхероја нације.

Од свог државничког посла, направио је ријалити, који готово непрекидно приказују сви режимски медији.

Док је критичаре власти претворио у – непријатеље.

„Ситуација у медијима данас, како ми кажу колеге новинари овде, а као што и ја могу да констатујем, у многим аспектима је гора од оне деведесетих“, наглашава Деран.

Бодо Вебер из Савета за политику и демократизацију у Берлину каже да је више реч о једној врсти перманентног спиновања у медијима, о контроли јавне сфере, контроли јавног наратива.

„Ово је стално креирање и прављење скандала, креирање тензија, или, на неки начин, искоришћавање тих тензија“, истиче Вебер.

Адвокат из Сарајева Сенад Пећанин напомиње да у ретким приликама „када новинари, стварни новинари, а не новинари из медија који представљају део пропагандне машинерије Александра Вучића дођу у прилику да му поставе питање, он се једноставно налази на врло несигурном терену и онда, онда он користи агресивност, увреде, постаје непријатан, тако да, на тај начин убија сваку могућност истинског разговора“.

„Нема проблема, кажите ти нам сметаш што си жив и у реду је то, разумем. Мене не можете да победите аргументима и чињеницама. И на сваку неистину, на сваку лаж, на све ћу да одговорим“, рекао је Вучић пре три године.

Ти малобројни новинари и медији функционишу под непрестаним економским, политичким и правним притисцима. О безбедности новинара, говоре статистички подаци. Али, и слике запаљене куће новинара Милана Јовановића…

Медијске слободе

Од доласка на власт Александра Вучића 2012. године, ниво медијских слобода, слободе говора, поштовања медијских закона и професионалних стандарда – у константном су паду. Ово су показатељи свих релевантних медијских међународних организација.

Освајање медија догодило се недуго по ступању на власт. Вучић није поновио грешку с краја деведесетих година. Нови Закон о информисању, донет 2014. године подразумевао је приватизацију такозваних државних медија.

Цензура је ушла на велика врата. Није више морао преко колена да прегледа и прецртава неподобни медијски садржај. Напросто, купио је медије. Не директно он, али, занимљив је податак да 75 одсто медија контролише осам медијских компанија, од којих је већина у директној вези са владајућом структуром.

„Kонтрола информација је само делимично повезана са контролом података, повезана је и са контролом интереса и са тензијама. И то је један од разлога зашто су таблоиди толико важни у одржавању недемократских или делимично демократских режима“, оцењује Ерик Горди, професор политичке и културне социологије у Енглеској.

Додела фреквенција електронским медијима, у рукама је комесара власти, па су тако корисници националних ресурса само емитери који промовишу ратне злочинце, криминалце, порнографију и простаклуке…

„Медијска, рекао бих, окупација јавности од стране непрофесионалне, националистичких, шовинистичких таблоида, чињеница да су јавни емитери и телевизијске станице са националном фреквенцијом лишени елементарне пристојности када је професионализам и морал у питању, мислим да су створили један идеалан амбијент да један популиста, националиста, једноставно побере гласове који му се нуде као на пладњу“, објашњава Пећанин.

Управо о томе говори и усвајање новог Закона о информисању и медијима, октобра 2023. године, којим се враћањем државе у власништво медија, заправо закива и последњи ескер у ковчег слободе медија.

Kао у оном чувеном усклику „Kо није с нама, тај је против нас“, медији за Александра Вучића нису важан део демократских процеса, већ доминантно – слуге власти, ударна песница или саучесници, бахато неодговорни према чињеницама.

Он данас, као и ономад, деведесетих, тврди да се залаже за – слободу медија.

„Ја, Александар: Државни гамбит“ – цео документарни филм

Погледајте двосатни документарни филм "ЈА, АЛЕKСАНДАР: ДРЖАВНИ ГАМБИТ", премијерно приказан на телевизији Н1.

У пет чинова, РАЂАЊЕ ЗЛА, УБИЈАЊЕ МЕДИЈА, ОЦЕУБИСТВА, KОСОВСKИ ЗАВЕТ и ВРЕМЕ ВЛАДАЊА, осврћући се на историјски контекст, приказана је политичка биографија Александра Вучића и његово умеће да жртвује: будућност, људска права и грађанске слободе, Kосово, политичке очеве, сопствену идеологију, демократију и Србију.

Филм говори, с једне стране, о владању човека који више од 11 година аутократски води све сегменте државе, а с друге, ово је сага о пустоши коју проузрокује такав режим.

Ово је и прича о нама. О томе како се десило да нисмо прозрели наративе који су Вучића довели и одржали на власти више од деценије.

(Н1)