Dokumentarac „Državni gambit“ televizije N1: Vučić i mediji – od cenzure do superheroja nacije

U sumrak, 11. aprila 1999. godine, u centru Beograda, u haustoru zgrade u kojoj je živeo, sa 17 hitaca u leđa, ustreljen je novinar, kritičar režima, vlasnik Dnevnog telegrafa i nedeljnika Evropljanin - Slavko Ćuruvija.

Ubila ga je – država.

Novinar iz Crne Gore Željko Ivanović navodi da su bili u Podgorici nedelju dana pre njegovog ubistva jer su tada oni štampali Dnevni telegraf, pošto je ovdašnja vlast zabranila svim štamparijama da štampaju list, i on je tada bio u Podgorici.

„Družili smo se, čak smo ga ubijeđivali svi da ne ide, da se ne vraća u Srbiju, da je opasno…“, priča Ivanović.

Ubijanje medija nije počelo kad je pucano u novinara. Još oktobra 1998. godine, Aleksandar Vučić, kao ministar, potpisao je Uredbu, a potom i Zakon o javnom informisanju.

“Zakon o javnom informisanju je vrlo liberalan… Suština ovog zakona je afirmacija slobode javnog informisanja, a ne represija”, govorio je Vučić.

Realnost je, međutim, bila ovakva:

Oduzeta je mogućnost reemitovanja i preuzimanja programa stranih medija; zabranjeno je širenje defetizma; pojedini mediji su ukinuti; suđeno je, po kratkom postupku, čak i samo za citiranje izjava ili saopštenja, koji nisu bili po meri vlasti.

Restriktivni, kako su ga zvali – Vučićev zakon, ukinuo je pretpostavku nevinosti, a okrivljeni je imao 24 sata da se odbrani. Visine novčanih kazni su bile takve da su garantovale – propast medija. Novinari su proglašavani izdajnicima, stranim plaćenicima, agentima stranih obaveštajnih službi…

Tekst je deo dokumentarnog filma „Ja, Aleksandar: Državni gambit“. Proizvodnju filma potpisuje Audio i video produkcija JSP, a autorski tim čine Jovana S. Polić i Sanja Lončar (autorke), Olivera Milenković (producentkinja), Svetozar Polić (koscenarista) i Zoran Grujin (montažer).

„Sasvim je sigurno da je Aleksandar Vučić tada bio instrument režima koji je potpuno u ukinuo slobodu štampe: kako za sve medije u Srbiji, tako i za sve strane medije u zemlji“, kaže novinar iz Francuske Žan Arno Deran.

Marta 1999, sa prvim NATO bombama, situacija je postala još dramatičnija.

„Zločinački, teroristički, podmukli, kukavički napad NATO vojske na Srbiju i Jugoslaviju, dokaz je neonacističke politike sjedinjenih američkih država i njenih satelita. Srbija će se odbraniti od agresora i neprijatelja pobediti“, kaže se u saopštenu koje je potpisao republički ministar za informacije Aleksandar Vučić.

Otkazi, zastrašivanja i hapšenja novinara postali su svakodnevica. Pojedini nezavisni mediji su gašeni ili preuzimani od strane države.

Obavezna cenzura

Uvedena je i obavezna cenzura. Urednici su odlazili u beogradski hotel Metropol, gde je izmeštena kancelarija Ministarstva informisanja i davali cenzorima na odobrenje svoja sutrašnja izdanja.

„Ja sam kao novinar pokrivao događaje na Kosovu i sećam se kako je gospodin Vučić počeo sa proterivanjem stranih novinara, te kako je uveo klimu straha i terora nad mojim srpskim kolegama novinarima“, seća se Deran.

Trinaestog dana NATO bombardovanja, režimski dnevnik Politika ekspres objavio je tekst “Ćuruvija dočekao bombe”, u kom je ovaj novinar označen kao izdajnik. Isti tekst je, potom, čitan u dnevniku državne televizije.

Bila je to uvertira. Nekoliko dana kasnije, Slavko Ćuruvija je ubijen.

„Te večeri jedan visoki policijski zvaničnik, koji tada nije više na vlasti, ali mi kaže, ako budem išao u detaje te noći oko izveštavanja kako je ubijen Slavko, da mogu da se nadam da sam jedan od sledećih“, navodi novinar Rade Radovanović.

Relativizacija državnog zločina počela je odmah.

„Mene je sutradan ujutru 12. pozvao Aleksandar Vučić i rekao – dođite na poznatu lokaciju. Zatičem u Metropolu svog prijatelja, kolegu i novinara Grujicu Spasovića, glavnog i odgovornog lista Danas. I on kaže nama – Ćuruviju je ubila crnogorska mafija“, priča Radovanović.

Tu informaciju Vučić nije dozvolio novinarima da objave, a nikad je nije dao ni pravosudnim organima – jer nije bila istinita.

„Politika koja je dovela do takvoga zločina i do niza drugih zločina, ili ta medijska strategija tada koja je vijest o ubistvu jednog od najvećih tada novinara u Srbiji, izdavača, objavila na nekoj desetoj strani ili uopšte nije objavila tu informaciju“, napominje Željko Ivanović.

To je bila uređivačka politika Aleksandra Vučića, kao tadašnjeg ministra informisanja. Tu sam je dobro zapamtio.

Superheroj nacije

Plaćenici, izdajnici, nepatriote… ostali su i decenijama kasnije, sve do danas, epiteti koje, preobučeni radikal, a sadašnji predsednik Srbije, kači na revere nerežimskih novinara, dok je od sebe napravio superheroja nacije.

Od svog državničkog posla, napravio je rijaliti, koji gotovo neprekidno prikazuju svi režimski mediji.

Dok je kritičare vlasti pretvorio u – neprijatelje.

„Situacija u medijima danas, kako mi kažu kolege novinari ovde, a kao što i ja mogu da konstatujem, u mnogim aspektima je gora od one devedesetih“, naglašava Deran.

Bodo Veber iz Saveta za politiku i demokratizaciju u Berlinu kaže da je više reč o jednoj vrsti permanentnog spinovanja u medijima, o kontroli javne sfere, kontroli javnog narativa.

„Ovo je stalno kreiranje i pravljenje skandala, kreiranje tenzija, ili, na neki način, iskorišćavanje tih tenzija“, ističe Veber.

Advokat iz Sarajeva Senad Pećanin napominje da u retkim prilikama „kada novinari, stvarni novinari, a ne novinari iz medija koji predstavljaju deo propagandne mašinerije Aleksandra Vučića dođu u priliku da mu postave pitanje, on se jednostavno nalazi na vrlo nesigurnom terenu i onda, onda on koristi agresivnost, uvrede, postaje neprijatan, tako da, na taj način ubija svaku mogućnost istinskog razgovora“.

„Nema problema, kažite ti nam smetaš što si živ i u redu je to, razumem. Mene ne možete da pobedite argumentima i činjenicama. I na svaku neistinu, na svaku laž, na sve ću da odgovorim“, rekao je Vučić pre tri godine.

Ti malobrojni novinari i mediji funkcionišu pod neprestanim ekonomskim, političkim i pravnim pritiscima. O bezbednosti novinara, govore statistički podaci. Ali, i slike zapaljene kuće novinara Milana Jovanovića…

Medijske slobode

Od dolaska na vlast Aleksandra Vučića 2012. godine, nivo medijskih sloboda, slobode govora, poštovanja medijskih zakona i profesionalnih standarda – u konstantnom su padu. Ovo su pokazatelji svih relevantnih medijskih međunarodnih organizacija.

Osvajanje medija dogodilo se nedugo po stupanju na vlast. Vučić nije ponovio grešku s kraja devedesetih godina. Novi Zakon o informisanju, donet 2014. godine podrazumevao je privatizaciju takozvanih državnih medija.

Cenzura je ušla na velika vrata. Nije više morao preko kolena da pregleda i precrtava nepodobni medijski sadržaj. Naprosto, kupio je medije. Ne direktno on, ali, zanimljiv je podatak da 75 odsto medija kontroliše osam medijskih kompanija, od kojih je većina u direktnoj vezi sa vladajućom strukturom.

„Kontrola informacija je samo delimično povezana sa kontrolom podataka, povezana je i sa kontrolom interesa i sa tenzijama. I to je jedan od razloga zašto su tabloidi toliko važni u održavanju nedemokratskih ili delimično demokratskih režima“, ocenjuje Erik Gordi, profesor političke i kulturne sociologije u Engleskoj.

Dodela frekvencija elektronskim medijima, u rukama je komesara vlasti, pa su tako korisnici nacionalnih resursa samo emiteri koji promovišu ratne zločince, kriminalce, pornografiju i prostakluke…

„Medijska, rekao bih, okupacija javnosti od strane neprofesionalne, nacionalističkih, šovinističkih tabloida, činjenica da su javni emiteri i televizijske stanice sa nacionalnom frekvencijom lišeni elementarne pristojnosti kada je profesionalizam i moral u pitanju, mislim da su stvorili jedan idealan ambijent da jedan populista, nacionalista, jednostavno pobere glasove koji mu se nude kao na pladnju“, objašnjava Pećanin.

Upravo o tome govori i usvajanje novog Zakona o informisanju i medijima, oktobra 2023. godine, kojim se vraćanjem države u vlasništvo medija, zapravo zakiva i poslednji esker u kovčeg slobode medija.

Kao u onom čuvenom uskliku „Ko nije s nama, taj je protiv nas“, mediji za Aleksandra Vučića nisu važan deo demokratskih procesa, već dominantno – sluge vlasti, udarna pesnica ili saučesnici, bahato neodgovorni prema činjenicama.

On danas, kao i onomad, devedesetih, tvrdi da se zalaže za – slobodu medija.

„Ja, Aleksandar: Državni gambit“ – ceo dokumentarni film

Pogledajte dvosatni dokumentarni film "JA, ALEKSANDAR: DRŽAVNI GAMBIT", premijerno prikazan na televiziji N1.

U pet činova, RAĐANjE ZLA, UBIJANjE MEDIJA, OCEUBISTVA, KOSOVSKI ZAVET i VREME VLADANjA, osvrćući se na istorijski kontekst, prikazana je politička biografija Aleksandra Vučića i njegovo umeće da žrtvuje: budućnost, ljudska prava i građanske slobode, Kosovo, političke očeve, sopstvenu ideologiju, demokratiju i Srbiju.

Film govori, s jedne strane, o vladanju čoveka koji više od 11 godina autokratski vodi sve segmente države, a s druge, ovo je saga o pustoši koju prouzrokuje takav režim.

Ovo je i priča o nama. O tome kako se desilo da nismo prozreli narative koji su Vučića doveli i održali na vlasti više od decenije.

(N1)