Dajana DŽonston: Srbija predaje Kosovo Evropskoj uniji

Bez obzira na to kako Srbi glasaju, američka i britanska ambasada diktiraju politiku. Ovo je dokazano u više navrata. Mala Srbija je trenutno u istoj poziciji kao Petenova vlada između 1940. i 1942. godine, kada je vladala delom još neokupirane Francuske, ali totalno opkoljene nacističkim osvajačima.

Dana 10. septembra na Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija Srbija se naglo predala Evropskoj uniji odričući se svog zahteva za povratak otcepljene kosovske provincije. Srpski lideri su tu predaju opisali kao "kompromis". Ali za Srbiju je to predstavljalo: dati sve, a ne uzeti ništa.

U svojim odnosima sa zapadnim silama novija srpska diplomatija je pokazala lukavost zeca kojeg je zmija saterala u ćošak. Posle nekoliko bespomoćnih pokreta, jadno biće se predalo da bude pojedeno.

Predaja je bila sve vreme implicitna u spoljnopolitičkim ciljevima koje je proglasio predsednik Boris Tadić: odbiti nezavisnost Kosova i pridružiti se EU. Ova dva cilja su oduvek bila međusobno nekompatibilna. Priznanje nezavisnosti Kosova je jasno jedan od uslova - i to najpresudniji - kojeg je EU postavila Srbiji da bi razmatrala njenu kandidaturu. Žrtvovanje Kosova i Metohije za "Evropu" je oduvek bio očigledan ishod ove protivrečne politike.

Vlada, a posebno njen ministar inostranih poslova Vuk Jeremić su, međutim, pokušali da sakriju ovu stvarnost od srpske javnosti tako što su se ponašali kao da rade sve moguće da zadrže Kosovo i Metohiju.

Tako je Srbija oktobra 2008. godine, šest meseci posle jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova, koju su podržale SAD, ubedila Generalnu skupštinu Ujedinjenih nacija da podnese sledeće pitanje Međunarodnom sudu pravde za (neobavezno) savetodavno mišljenje: "Da li je nezavisnost Kosova koju su jednostrano proglasile privremene kosovske samoupravne institucije, u skladu sa međunarodnim pravom?"

U najboljem slučaju to je bilo rizično jer je Srbija imala mnogo više toga da izgubi nepovoljnim mišljenjem nego što je mogla da dobije povoljnim mišljenjem suda. Na kraju krajeva, većina država članica UN su već odbile da priznaju nezavisnost Kosova sa savršeno čvrstim razlozima zakonitosti i svog interesa. Povoljno mišljenje MSP bi u najboljem slučaju to potvrdilo, ali ne bi samo po sebi dovelo do nekih pozitivnih akcija. Srbija bi mogla samo da se nada da iskoristi takvo jedno povoljno mišljenje kako bi zatražila otvaranje pravih pregovora o statusu Kosova, ali ništa ne bi moglo na to da natera kosovske Albance i njihove podržavaoce, Amerikance.

Kosovo je zloslutan presedan

Treba da zastanemo ovde i ukažemo na to da postoje dva glavna pitanja u svemu ovome: prvo se tiče statusa i budućnosti Kosova, a drugo je šire pitanje o državnom suverenitetu i samoopredeljenju u kontekstu međunarodnog prava. Ako je toliko članica UN podržalo Srbiju, to sigurno nije bilo zbog samog Kosova, već zbog širih implikacija. Niko se nije protivio podeli Čehoslovačke jer su Česi i Slovaci uspeli da pregovaraju o uslovima razdvajanja. Pitanje je u metodi. Postoje bukvalno stotine, možda hiljade mogućih etničkih secesionističkih pokreta unutar postojećih država širom sveta. Kosovo je zloslutan presedan. Naoružani separatistički pokret, sa velikom podrškom Amerike, gde je etnički albanski lobi obezbedio važnu političku podršku, naročito od bivšeg senatora i republikanskog predsedničkog kandidata Boba Dola, je sproveo kampanju ubistava 1998. godine kako bi izazvao represije koje bi onda mogao da opiše kao „etničko čišćenje" i „genocid", kao izazov za intervenciju NATO-a.

Ovo je funkcionisalo jer su američki lideri videli u "spašavanju Kosovara" lak način spašavanja NATO-a od zastarelosti, tako što su ga pretvorili u globalnu "humanitarnu" interventnu snagu. Bombardovanje Srbije, tokom dva i po meseca, radi "zaustavljanja genocida" je bio spektakl za javno mnenje. Jedine žrtve su bili jugoslovenski građani na terenu. To je bio jedan mali "krasan rat" namenjen rehabilitaciji vojne agresije kao čistog načina smirivanja sukoba.

Stvarnost ove cinične manipulacije je marljivo skrivana od Amerikanaca i većine Evropljana, a na drugim mestima i u nekim evropskim zemljama, kao u Španiji, Grčkoj, na Kipru i u Slovačkoj, suština stvari je bila shvaćena. Separatistički pokreti su opasni i, kad god Sjedinjene Američke Države žele da sruše neku neprijateljsku vladu, samo treba da podstaknu mas-medije da opišu unutrašnje probleme vlasti koja im je na meti kao potencijalni "genocid" i sav pakao može onda da se sruči. Tako da Srbija nije morala mnogo da se trudi pri ubeđivanju drugih zemalja da podrže njen stav u vezi sa Kosovom i Metohijom. One su imale svoje razloge, koji su možda bili čak i jači od razloga same Vlade Srbije.

Šta su želeli srpski lideri?

Postavljeno pitanje MSP-u nije izrazilo ono što su želeli srpski lideri. Ali je imalo posledica. Ako je kosovsko proglašenje nezavisnosti bilo legalno, ono što je predstavljalo izazov nije bila baš nezavisnost kao procedura, već jednostrano proglašenje. I zaista, nema razloga za pomišljanje da su srpski lideri mislili da će moći da povrate celo Kosovo u Srbiju. Čak, najverovatnije, to nisu ni želeli da urade.

U srpskom stanovništvu postoje vrlo mešovita osećanja u vezi sa Kosovom. Teško je znati koliko su raširena osećanja brige ili krivice u odnosu na opkoljeni srpski živalj koji još uvek tamo živi i koji lako mogu da napadnu rasistički nastrojeni Albanci, željni da ih isteraju odatle. Duhovna veza za "kolevku srpskog naroda" je vrlo jaka, ali bi malo Srba izabralo da tamo živi, čak i kada bi im Pokrajina bila vraćena. U bivšoj Jugoslaviji taj region je bio crna rupa koja je upila ogromne sume novca od pomoći za razvoj i svakako bi bio težak ekonomski teret za danas osiromašenu Srbiju. Sa ekonomske tačke gledišta Srbiji bi verovatno bilo bolje bez Kosova. Pre skoro dvadeset godina vodeći srpski pisac i rodoljub Dobrica Ćosić se zalagao za podelu Kosova po etničkim i istorijskim granicama sa Albanijom. Predvideo je da bi u suprotnom pokušaj zajedničkog života sa neprijateljski nastrojenim albanskim stanovništvom uništilo i samu Srbiju.

Malo njih bi ovo priznalo, ali Ćosićevi predlozi, koji su se čuli i kod nekih drugih, bar sugerišu to da bi u svetu, sa blagonaklonim posrednicima, bio moguć kompromis koji bi zadovoljio većinu ljudi direktno uključenih u tu situaciju. Ali ono što je onemogućilo taj kompromis je upravo intervencija SAD i NATO-a u ime albanskih pobunjenika. Kada su albanski nacionalisti bili sigurni da imaju takvu podršku, nisu imali nikakvog razloga da pristanu na bilo kakav kompromis. A što se tiče Srba, surov način na koji im je NATO oteo Kosovo i Metohiju je na ranu dodao i uvredu - poniženje koje nije bilo moguće prihvatiti.

Odnoseći problem pred Generalnu skupštinu UN i MSP, Srbija je tražila podršku za obnavljanje pregovora koji bi mogli da dovedu do onakvog kompromisa koji bi mogao da reši problem u svetu blagonaklonih posrednika.

Međunarodni sud nepravde

"MSP je 22. jula objavio svoje savetodavno mišljenje zaključujući da kosovsko "proglašenje nezavisnosti nije bilo ilegalno". U 21.600 reči, sud je izbegavao najvažnija pitanja odbijajući da izjavi da je proglašenje značilo da je Kosovo u stvari propisno nezavisno. Suština je u tome da bilo ko može da proglasi bilo šta, zar ne?"

Naravno, ovo su zapadni mediji, a naročito kosovski Albanci, naširoko interpretirali kao priznanje nezavisnosti Kosova, što nije tačno.

Ipak, radilo se o sramnom okolišanju MSP-a, koje je označilo dalje pogoršanje napora da se posle Drugog svetskog rata stvori neka vrsta međunarodnog pravnog poretka. Možda je najočiglednija zabluda ovog obimnog mišljenja argument (u paragrafima broj 80 i 81) po kojem proglašenje nije bilo kršenje "teritorijalnog integriteta" Srbije jer "nezakonitost (izvesnih prošlih) deklaracija nezavisnosti (...) ne potiče od jednostranosti tih deklaracija kao takvih, već od činjenice da su one bile ili bi bile povezane sa nezakonitom upotrebom sile ili sa drugim grubim kršenjima normi opšteg međunarodnog prava..."

Ukratko, MSP je navodno verovao da nije bilo upotrebe ilegalne vojne sile da bi se Kosovo odvojilo od Srbije iako se upravo to desilo i bilo rezultat potpuno nezakonite NATO-kampanje bombardovanja Srbije. Posle toga, Pokrajinu su okupirale strane vojne sile, pod NATO-komandom, što je kršilo međunarodni sporazum po kojem su oni ušli na Kosovo i gledali na drugu stranu dok su albanski fanatici terorisali i isterivali Srbe i Rome, i ponekad ubijali albanske suparnike.

MSP sudije koje su odobrile ovo sramno mišljenje su poreklom iz Japana, Jordana, SAD, Nemačke, Francuske, Novog Zelanda, Meksika, Brazila, Somalije i Velike Britanije. Oni koji se nisu složili su iz Slovačke, Sijera Leonea, Maroka i Rusije. Njihov sastav ukazuje na to da su karte od početka bile nameštene protiv Srbije, sem ako neko još veruje u to da sudije ostavljaju iza sebe svoj nacionalni mentalitet kada se priključe međunarodnom sudu.

Sopstveno ukopavanje još dublje u rupu

Tadićeva vlada je verovatno očekivala nešto bolje i planirala je da sledi povoljno mišljenje MSP-a i da apeluje na Generalnu skupštinu da podrži obnavljanje pregovora o statusu Kosova, što bi verovatno omogućilo Srbiji da povrati bar severni deo Kosova, čije je stanovništvo većinski srpsko.

Neobično je to da je, uprkos lošem predskazivanju mišljenja MSP, Tadićeva vlada otišla dalje i predstavila rezoluciju Generalnoj skupštini UN. Nacrt rezolucije je tražio sledeće od Generalne skupštine:

„Svesna da nije postignut dogovor između strana o posledicama jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova od Srbije,

Vodeći računa o činjenici da jednostrana secesija ne može biti prihvatljiv način za rešavanje teritorijalnih pitanja,

1. Prima na znanje Savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde doneto 22. jula 2010. o tome da li je jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova u skladu sa međunarodnim pravom,;

2. Poziva strane da pronađu uzajamno prihvatljivo rešenje za sva otvorena pitanja putem mirnog dijaloga, u interesu mira, bezbednosti i saradnje u regionu,

3. Odlučuje da uključi u privremeni dnevni red 66. zasedanja tačku pod nazivom: 'Dalje aktivnosti posle donošenja savetodavnog mišljenja Međunarodnog suda pravde o tome da li je jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova u skladu sa međunarodnim pravom'".

Ključni stav ovde je bio da "jednostrana secesija ne može biti prihvatljiv način za rešavanje teritorijalnih pitanja". Ovo je bila tačka oko koje je mogao da se postigne najbolji dogovor. Sjedinjene Američke Države su stavile do znanja da je bilo totalno neprihvatljivo da Generalna skupština vodi debatu o takvoj rezoluciji. Glavne beogradske dnevne novine Politika su objavile intervju sa Tedom Karpenterom, iz Instituta Kato u Vašingtonu, koji je rekao da srpski nacrt rezolucije "iritira Ameriku i vodeće zemlje Evropske unije". Američke diplomate "rade prekovremeno" da bi oborile rezolucije, rekao je. Karpenter je dodao da je Amerika gledala na srpsku rezoluciju kao na neprijateljski čin koji bi vodio do daljeg propadanja međusobnih odnosa i da bi evropske ambicije Srbije naišle na prepreke zbog svoje politike o Kosovu, što bi imalo loše posledice po srpsku vladu i "srpski narod".

Karpenter je priznao da se zemlji ovog puta neće pretiti vojnom silom, ali je rekao da Sjedinjene Američke Države imaju dovoljno uticaja "da otežaju život" bilo kojoj zemlji koja bi se suprotstavila njihovoj politici. Zaključio je da bi Srbija "trebalo da prihvati realnost nezavisnog Kosova", a da bi Vašington potom pustio Brisel da se pobrine o ostalim problemima.

Američku "batinu" je pratio "mamac" Evropske unije. Karpenter je izrazio nadu da će EU razmotriti više mera, "uključujući i podešavanje granica što se tiče Kosova i ostatka Srbije", ali takođe i, kako je rekao, Bosne i Hercegovine, navodeći da bi Srbi mogli da se zadovolje gubitkom Kosova ako zauzvrat dobiju sjedinjenje sa Republikom Srpskom, teritorijom bosanskih Srba. Izlažući svoje mišljenje, Karpenter je rekao da bi takvo rešenje bar bilo mnogo bolje od trenutne američke i evropske politike, "po kojoj svi regioni bivše Jugoslavije, sem srpskih, imaju pravo na secesiju".

Karpenter, oštar kritičar NATO-bombardovanja Srbije 1999. godine, čovek koji je upozorio na to da će mnogi secesionistički pokreti širom sveta koristiti kosovski presedan za svoje sopstvene svrhe, rekao je da bi takvo rešenje bilo moguće "u sledećim decenijama", a to je prilično udaljena perspektiva.

Odlučujući pritisak je možda dao nemački ministar inostranih poslova, Gvido Vestervele prilikom posete Beogradu. Ako je nešto obećao ili nečim pretio, to nije bilo obelodanjeno, ali dan pre planirane debate u Generalnoj skupštini UN, Tadićeva vlada je potpuno popustila i dopustila EU da ponovo napiše rezoluciju.

Rezolucija koju je diktirala EU ne spominje Kosovo sem u smislu da Srbija "prima sa uvažavanjem" savetodavno mišljenje MSP i zaključuje tako što "pozdravlja spremnost Evropske unije da olakša proces dijaloga između strana".

Prema tekstu ove rezolucije, koju je Generalna Skupština UN opšte saglasno usvojila, "proces dijaloga bi sam po sebi bio faktor mira, bezbednosti i stabilnosti u regionu. Ovaj dijalog bi imao za cilj da unapredi saradnju, ostvari napredak na putu ka Evropskoj uniji i poboljša život ljudi".

Pristajući na ovakav tekst, Vlada Srbije je napustila sve napore za zadobijanje međunarodne podrške od mnogih zemalja koje se suprotstavljaju jednostranoj secesiji i bacila je samu sebe na milost i nemilost Evropske unije.

Još gubitaka na vidiku

U televizijskom intervjuu "Rusija danas" me je pitala: „Šta Srbija želi da dobije?". Moj odgovor je bio: „Ništa". Srbija je prećutno napustila svoje zahteve što se tiče Kosova i Metohije, a zauzvrat dobila samo blage predloge "dijaloga".

Uobičajen cilj svake politike je da ostavi neke otvorene opcije, ali je Srbija sada postavila sva svoja jaja u evropsku korpu odbijajući od sebe sve države članice Generalne skupštine UN koje su bile spremne da daju podršku Beogradu, na osnovu principa po pitanju jednostrane secesije bez pregovora.

Pre nego da pokuša nešto da dobije, Tadićeva vlada je izgleda izabrala pokušaj da izbegne da izgubi još više nego što je do sada već izgubila. Posle nasilnog raspada Jugoslavije po etničkim linijama, Srbija je i dalje najveća multietnička država, što znači da u njoj žive manjine koje mogu da se podstaknu na dalju secesiju. Postoji secesionistički pokret u etnički mešovitoj Pokrajini Vojvodini, kojeg bi mogla, manje-više tajno, da podstakne susedna Mađarska, nacionalistički član EU, koja budno prati mađarsku manjinu u Vojvodini. Postoji još jedan secesionistički pokret, još fanatičniji, u jugozapadnoj regiji Raška/Sandžak, kojeg vode muslimani povezani sa bosanskim islamistima.
Okruženu članicama NATO i širom otvorenu NATO-agentima, Srbiju će možda destabilizovati jačanje takvih secesionističkih pokreta, koje zapadni mediji, koji se čvrsto drže stereotipa postavljenih 90-ih godina, mogu lako da predstave kao progonjene žrtve mogućeg srpskog "genocida".

Štaviše, bez obzira na to kako Srbi glasaju, američka i britanska ambasada diktiraju politiku. Ovo je dokazano u više navrata. Mala Srbija je trenutno u istoj poziciji kao Petenova vlada između 1940. i 1942. godine, kada je vladala delom još neokupirane Francuske, ali totalno opkoljene nacističkim osvajačima.

Potreban je politički genije da izvuče malu Srbiju iz ove geopolitičke močvare, koju su napale zmije i krokodili, a to je danas retkost, kako u Srbiji tako i drugde.

EU kao spasilac?

Pod ovakvim tmurnim okolnostima Tadićeva vlada je u stvari napustila sve napore nezavisnosti i poverila budućnost Srbije Evropskoj uniji. Srpske patriote, naravno, ovo osuđuju kao izdaju. To zaista i jeste tako, ali Rusija i Kina su daleko i ne može da se računa na njih da bilo šta urade za Srbiju što bi smetalo Vašingtonu. Činjenica je da je većina mladih Srba otuđena od prošlosti i da sanja jedino o tome da bude u EU, što znači da budu tretirani kao "normalni".

Kako će EU da nagradi ova očekivanja?

Do sada je EU odgovarala svakom srpskom ustupku tražeći još, a ne dajući skoro ništa zauzvrat.

U vreme kada mnoge tvrdokorne EU zemlje smatraju da je prihvatanje Rumunije i Bugarske donelo više nevolja nego što je bilo vredno, proširenje kojem bi se obuhvatila i Srbija sa svojim neopravdano lošim glasom zaista izgleda više nego daleko.

U stvari, ono čemu Beograd može najviše da se nada od EU je to da ona skupi hrabrost za svoju sopstvenu politiku prema Balkanu, odvojenu od Sjedinjenih Američkih Država.

S obzirom na pokornost sadašnjih evropskih lidera Vašingtonu, ovo je zaista pucanje na daleko. Ali ima neku osnovu.

Na politiku Sjedinjenih Američkih Država u regionu utiču etnički lobiji koji su se obavezali na vernost Vašingtonu u zamenu za bezuslovnu podršku svojih nacionalističkih ciljeva. Ovo je naročito slučaj što se tiče ozloglašenog albanskog lobija u Americi, čudne mešavine glupavih političara i naoružanih vlasnika picerija, koji su laskali Klintonovoj administraciji koja im je obećala državicu odsečenu od istorijske Srbije.

Rezultat je "nezavisno" Kosovo, koje je u stvari okupirano najvećom američkom vojnom bazom Bondstil, NATO-mirovnjacima i EU-misijom, koji pokušavaju da uvedu malo pravnog poretka u lažnu državu kojom upravljaju klanovi i koja zarađuje na kriminalnim aktivnostima. Pošto je baza Bondstil nedodirljiva, a zahvalne bitange su podigle ogromnu statuu svom heroju Bilu Klintonu u svom glavnom gradu Prištini, Vašington je zadovoljan situacijom.

Ali mnogi u Evropi nisu. Evropa je ta, a ne Amerika, koja mora da se bavi gangsterima sa Kosova koji trguju drogom i ženama u njenim gradovima. Evropa je ta, a ne Amerika, koja ima ovaj haos pred vratima.

Mediji nastavljaju sa bajkom iz 1999. godine, po kojoj je herojski NATO spasao bespomoćne "Kosovare" od hipotetičnog "genocida" (koji se nikada nije desio i nikada se ne bi desio), ali evropske vlade se nalaze u poziciji koja im omogućava da to bolje znaju.

Dokaz za ovo je pismo nemačkom kancelaru Angeli Merkel 26. oktobra 2007. godine koje je napisao Ditmar Hartvig. On je bio šef EU-misije na Kosovu neposredno pre NATO bombardovanja marta 1999. godine, kada je misija povučena. Opisujući situaciju na Kosovu u vreme kada se NATO-agresija pripremala sa izgovorom "spašavanja Kosovara", Hartvig piše:

„Ni jedan jedini izveštaj podnet u periodu od novembra 1998. godine do evakuacije dan pre rata ne spominje da su Srbi izvršili veće ili sistematske zločine nad Albancima niti se spominje genocid ili zločini i incidenti nalik tome. Upravo suprotno, u mojim izveštajima sam redovno informisao o tome, s obzirom na sve češće napade OVK protiv srpskih rukovodioca, da je njihovo sprovođenje zakona pokazalo izuzetnu uzdržanost i disciplinu. Jasan i često ponavljan cilj srpske vlasti je bilo poštovanje sporazuma između Miloševića i Holbruka do detalja kako se ne bi dao izgovor međunarodnoj zajednici za intervenciju... Bilo je ogromnih 'razlika u shvatanju' između toga što su misije sa Kosova prenosile svojim vlastima i onoga što su one puštale u javnost.

Ove razlike mogu da se shvate samo kao ulaganje u pripreme dugoročnog rata protiv Jugoslavije. Do perioda kada sam otišao sa Kosova nikada se nije desilo ono što su tvrdili mediji i sa isto toliko intenziteta političari. Prema tome, do 20. marta 1999. godine, nije bilo nikakvog razloga za vojnu intervenciju, što znači da su mere koje je preduzela međunarodna zajednica posle toga nezakonite. Kolektivno ponašanje članica EU pre i posle izbijanja rata ozbiljno zabrinjava jer je istina ubijena a Evropska unija je izgubila svoju pouzdanost."

Drugi zvanični evropski posmatrači su rekli isto to u to vreme, a 2000. godine nemački general Hajnc Lokvai je napisao čak knjigu isključivo na osnovu dokumenata OEBS-a, dokazujući da su napadi na Srbiju bili lažna propaganda. Dok je javnost bila prevarena, lideri na vlasti su imali pristup istini.

Ukratko, evropske vlade su lagale tada, u ime solidarnosti sa NATO-om, i od tada do danas lažu i dalje.

Danas, kao i u to vreme, postoje insajderi koji se žale da je situacija u stvarnosti drugačija od zvanične verzije. Dižu se glasovi koji ukazuju na to da je Republika Srpska jedini deo Bosne koji ima uspeha, dok muslimanska vlada u Sarajevu i dalje računa na darežljivost zbog svog proglašenog statusa žrtve. Izgleda da u nekim vladajućim krugovima jača osećanje da je demonizacija Srba bila pogrešna opklada Evropske unije. Ali to ne znači da će oni imati hrabrosti da se suprotstave Sjedinjenim Američkim Državama. U samom Kosovu, najradikalniji albanski nacionalisti su spremni da se suoče sa prisustvom EU, čak i oružano ako je to potrebno, ali imaju pouzdanje u večnu podršku svojih američkih sponzora.

Izdaja Srbije

Ako poslednji poraz u Generalnoj skupštini UN može da se osudi kao izdaja, ta izdaja je počela skoro pre deset godina. Petog oktobra 2000. godine proces redovnih predsedničkih izbora u Jugoslaviji je prekinuo Zapad i ocenio kao "demokratsku revoluciju protiv diktatora" predsednika Slobodana Miloševića. A ustvari, taj "diktator" je trebalo da uđe u drugi krug izbora za predsednika Jugoslavije, u kojem je izgledalo da će ga poraziti glavni opozicioni kandidat Vojislav Koštunica. Ali Sjedinjene Američke Države su obučavale i podstakle energično aktivnu omladinsku organizaciju Otpor da bi preuzele ulice i zapalile Skupštinu pred stranim televizijama i tako dale utisak o narodnom ustanku. Verovatno su scenaristi spremili ovaj šou po modelu rušenja bračnog para Čaušesku u Rumuniji Božića 1989. godine, koje se završilo njihovim ubistvom posle najkraćeg suđenja u istoriji. Za neupućen svet, zbacivanje sa vlasti je dokaz da je Milošević zaista bio "diktator" kao Čaušesku, dok je biti poražen na izborima, dokaz suprotnog.

Proglašeni predsednik Koštunica je intervenisao da bi spasio Miloševića, ali, kako mu ustvari nije bilo ni dozvoljeno da pobedi na izborima, njegova pozicija je od starta bila potkopana, i celokupna vlast je data srpskom premijeru Zoranu Đinđiću, miljeniku Zapada, koji nije bio dovoljno popularan da bi pobedio na izborima u Srbiji. Malo posle toga, Đinđić je prekršio Ustav Srbije tako što je predao Miloševića Međunarodnom krivičnom sudu za bivšu Jugoslaviju u Hagu - radi jednog od najdužih suđenja u istoriji.

Prozapadni političari u Beogradu su radili pod iluzijom da je predavanje Miloševića "vukovima" Haškog suda, dovoljno da bi se obezbedila dobra volja "Međunarodne zajednice". Ali u stvari je suđenje Miloševiću bilo korišćeno za reklamiranje teorije "zajedničkog zločinačkog poduhvata", koja je sve aspekte raspada Jugoslavije bazirala na imaginarnoj srpskoj zaveri. Ispostavilo se da nije samo Milošević žrtveni jarac već i sama Srbija. Srpska krivica za sve što se loše desilo na Balkanu je bila osnovna propaganda koja je korišćena za opravdavanje NATO-agresije 1999. godine i, sledeći takvu propagandu, "demokratski" srpski lideri podrivaju svoje sopstveno moralno pravo na Kosovo i Metohiju.

U junu 1999. godine, Milošević se predao i dopustio NATO-u da zauzme Kosovo i Metohiju pod pretnjom "tepih bombardovanja" koje bi totalno uništilo Srbiju. Njegovi sledbenici su pobegli iz manje opasne bitke - bitke za informisanje javnog mnenja o složenoj istini o Balkanu. Napustivši sve pokušaje da nametne svoju moralnu prednost, Srbija računa samo na usrdnost stranaca.

Dajana DŽonston je autor knjige „Suludi Krstaši: Jugoslavija, NATO i zapadne zablude"

(Za Fond Slobodan Jovanović prevela: Svetlana Maksović)

Pariz, Šri Lanka,

(Gardijan, 20.9.2010.)