Дајана Џонстон: Србија предаје Косово Европској унији

Без обзира на то како Срби гласају, америчка и британска амбасада диктирају политику. Ово је доказано у више наврата. Мала Србија је тренутно у истој позицији као Петенова влада између 1940. и 1942. године, када је владала делом још неокупиране Француске, али тотално опкољене нацистичким освајачима.

Дана 10. септембра на Генералној скупштини Уједињених нација Србија се нагло предала Европској унији одричући се свог захтева за повратак отцепљене косовске провинције. Српски лидери су ту предају описали као "компромис". Али за Србију је то представљало: дати све, а не узети ништа.

У својим односима са западним силама новија српска дипломатија је показала лукавост зеца којег је змија сатерала у ћошак. После неколико беспомоћних покрета, јадно биће се предало да буде поједено.

Предаја је била све време имплицитна у спољнополитичким циљевима које је прогласио председник Борис Тадић: одбити независност Косова и придружити се ЕУ. Ова два циља су одувек била међусобно некомпатибилна. Признање независности Косова је јасно један од услова - и то најпресуднији - којег је ЕУ поставила Србији да би разматрала њену кандидатуру. Жртвовање Косова и Метохије за "Европу" је одувек био очигледан исход ове противречне политике.

Влада, а посебно њен министар иностраних послова Вук Јеремић су, међутим, покушали да сакрију ову стварност од српске јавности тако што су се понашали као да раде све могуће да задрже Косово и Метохију.

Тако је Србија октобра 2008. године, шест месеци после једнострано проглашене независности Косова, коју су подржале САД, убедила Генералну скупштину Уједињених нација да поднесе следеће питање Међународном суду правде за (необавезно) саветодавно мишљење: "Да ли је независност Косова коју су једнострано прогласиле привремене косовске самоуправне институције, у складу са међународним правом?"

У најбољем случају то је било ризично јер је Србија имала много више тога да изгуби неповољним мишљењем него што је могла да добије повољним мишљењем суда. На крају крајева, већина држава чланица УН су већ одбиле да признају независност Косова са савршено чврстим разлозима законитости и свог интереса. Повољно мишљење МСП би у најбољем случају то потврдило, али не би само по себи довело до неких позитивних акција. Србија би могла само да се нада да искористи такво једно повољно мишљење како би затражила отварање правих преговора о статусу Косова, али ништа не би могло на то да натера косовске Албанце и њихове подржаваоце, Американце.

Косово је злослутан преседан

Треба да застанемо овде и укажемо на то да постоје два главна питања у свему овоме: прво се тиче статуса и будућности Косова, а друго је шире питање о државном суверенитету и самоопредељењу у контексту међународног права. Ако је толико чланица УН подржало Србију, то сигурно није било због самог Косова, већ због ширих импликација. Нико се није противио подели Чехословачке јер су Чеси и Словаци успели да преговарају о условима раздвајања. Питање је у методи. Постоје буквално стотине, можда хиљаде могућих етничких сецесионистичких покрета унутар постојећих држава широм света. Косово је злослутан преседан. Наоружани сепаратистички покрет, са великом подршком Америке, где је етнички албански лоби обезбедио важну политичку подршку, нарочито од бившег сенатора и републиканског председничког кандидата Боба Дола, је спровео кампању убистава 1998. године како би изазвао репресије које би онда могао да опише као „етничко чишћење" и „геноцид", као изазов за интервенцију НАТО-а.

Ово је функционисало јер су амерички лидери видели у "спашавању Косовара" лак начин спашавања НАТО-а од застарелости, тако што су га претворили у глобалну "хуманитарну" интервентну снагу. Бомбардовање Србије, током два и по месеца, ради "заустављања геноцида" је био спектакл за јавно мнење. Једине жртве су били југословенски грађани на терену. То је био један мали "красан рат" намењен рехабилитацији војне агресије као чистог начина смиривања сукоба.

Стварност ове циничне манипулације је марљиво скривана од Американаца и већине Европљана, а на другим местима и у неким европским земљама, као у Шпанији, Грчкој, на Кипру и у Словачкој, суштина ствари је била схваћена. Сепаратистички покрети су опасни и, кад год Сједињене Америчке Државе желе да сруше неку непријатељску владу, само треба да подстакну мас-медије да опишу унутрашње проблеме власти која им је на мети као потенцијални "геноцид" и сав пакао може онда да се сручи. Тако да Србија није морала много да се труди при убеђивању других земаља да подрже њен став у вези са Косовом и Метохијом. Оне су имале своје разлоге, који су можда били чак и јачи од разлога саме Владе Србије.

Шта су желели српски лидери?

Постављено питање МСП-у није изразило оно што су желели српски лидери. Али је имало последица. Ако је косовско проглашење независности било легално, оно што је представљало изазов није била баш независност као процедура, већ једнострано проглашење. И заиста, нема разлога за помишљање да су српски лидери мислили да ће моћи да поврате цело Косово у Србију. Чак, највероватније, то нису ни желели да ураде.

У српском становништву постоје врло мешовита осећања у вези са Косовом. Тешко је знати колико су раширена осећања бриге или кривице у односу на опкољени српски живаљ који још увек тамо живи и који лако могу да нападну расистички настројени Албанци, жељни да их истерају одатле. Духовна веза за "колевку српског народа" је врло јака, али би мало Срба изабрало да тамо живи, чак и када би им Покрајина била враћена. У бившој Југославији тај регион је био црна рупа која је упила огромне суме новца од помоћи за развој и свакако би био тежак економски терет за данас осиромашену Србију. Са економске тачке гледишта Србији би вероватно било боље без Косова. Пре скоро двадесет година водећи српски писац и родољуб Добрица Ћосић се залагао за поделу Косова по етничким и историјским границама са Албанијом. Предвидео је да би у супротном покушај заједничког живота са непријатељски настројеним албанским становништвом уништило и саму Србију.

Мало њих би ово признало, али Ћосићеви предлози, који су се чули и код неких других, бар сугеришу то да би у свету, са благонаклоним посредницима, био могућ компромис који би задовољио већину људи директно укључених у ту ситуацију. Али оно што је онемогућило тај компромис је управо интервенција САД и НАТО-а у име албанских побуњеника. Када су албански националисти били сигурни да имају такву подршку, нису имали никаквог разлога да пристану на било какав компромис. А што се тиче Срба, суров начин на који им је НАТО отео Косово и Метохију је на рану додао и увреду - понижење које није било могуће прихватити.

Односећи проблем пред Генералну скупштину УН и МСП, Србија је тражила подршку за обнављање преговора који би могли да доведу до онаквог компромиса који би могао да реши проблем у свету благонаклоних посредника.

Међународни суд неправде

"МСП је 22. јула објавио своје саветодавно мишљење закључујући да косовско "проглашење независности није било илегално". У 21.600 речи, суд је избегавао најважнија питања одбијајући да изјави да је проглашење значило да је Косово у ствари прописно независно. Суштина је у томе да било ко може да прогласи било шта, зар не?"

Наравно, ово су западни медији, а нарочито косовски Албанци, нашироко интерпретирали као признање независности Косова, што није тачно.

Ипак, радило се о срамном околишању МСП-а, које је означило даље погоршање напора да се после Другог светског рата створи нека врста међународног правног поретка. Можда је најочигледнија заблуда овог обимног мишљења аргумент (у параграфима број 80 и 81) по којем проглашење није било кршење "територијалног интегритета" Србије јер "незаконитост (извесних прошлих) декларација независности (...) не потиче од једностраности тих декларација као таквих, већ од чињенице да су оне биле или би биле повезане са незаконитом употребом силе или са другим грубим кршењима норми општег међународног права..."

Укратко, МСП је наводно веровао да није било употребе илегалне војне силе да би се Косово одвојило од Србије иако се управо то десило и било резултат потпуно незаконите НАТО-кампање бомбардовања Србије. После тога, Покрајину су окупирале стране војне силе, под НАТО-командом, што је кршило међународни споразум по којем су они ушли на Косово и гледали на другу страну док су албански фанатици терорисали и истеривали Србе и Роме, и понекад убијали албанске супарнике.

МСП судије које су одобриле ово срамно мишљење су пореклом из Јапана, Јордана, САД, Немачке, Француске, Новог Зеланда, Мексика, Бразила, Сомалије и Велике Британије. Они који се нису сложили су из Словачке, Сијера Леонеа, Марока и Русије. Њихов састав указује на то да су карте од почетка биле намештене против Србије, сем ако неко још верује у то да судије остављају иза себе свој национални менталитет када се прикључе међународном суду.

Сопствено укопавање још дубље у рупу

Тадићева влада је вероватно очекивала нешто боље и планирала је да следи повољно мишљење МСП-а и да апелује на Генералну скупштину да подржи обнављање преговора о статусу Косова, што би вероватно омогућило Србији да поврати бар северни део Косова, чије је становништво већински српско.

Необично је то да је, упркос лошем предсказивању мишљења МСП, Тадићева влада отишла даље и представила резолуцију Генералној скупштини УН. Нацрт резолуције је тражио следеће од Генералне скупштине:

„Свесна да није постигнут договор између страна о последицама једностраног проглашења независности Косова од Србије,

Водећи рачуна о чињеници да једнострана сецесија не може бити прихватљив начин за решавање територијалних питања,

1. Прима на знање Саветодавно мишљење Међународног суда правде донето 22. јула 2010. о томе да ли је једнострано проглашење независности Косова у складу са међународним правом,;

2. Позива стране да пронађу узајамно прихватљиво решење за сва отворена питања путем мирног дијалога, у интересу мира, безбедности и сарадње у региону,

3. Одлучује да укључи у привремени дневни ред 66. заседања тачку под називом: 'Даље активности после доношења саветодавног мишљења Међународног суда правде о томе да ли је једнострано проглашење независности Косова у складу са међународним правом'".

Кључни став овде је био да "једнострана сецесија не може бити прихватљив начин за решавање територијалних питања". Ово је била тачка око које је могао да се постигне најбољи договор. Сједињене Америчке Државе су ставиле до знања да је било тотално неприхватљиво да Генерална скупштина води дебату о таквој резолуцији. Главне београдске дневне новине Политика су објавиле интервју са Тедом Карпентером, из Института Като у Вашингтону, који је рекао да српски нацрт резолуције "иритира Америку и водеће земље Европске уније". Америчке дипломате "раде прековремено" да би обориле резолуције, рекао је. Карпентер је додао да је Америка гледала на српску резолуцију као на непријатељски чин који би водио до даљег пропадања међусобних односа и да би европске амбиције Србије наишле на препреке због своје политике о Косову, што би имало лоше последице по српску владу и "српски народ".

Карпентер је признао да се земљи овог пута неће претити војном силом, али је рекао да Сједињене Америчке Државе имају довољно утицаја "да отежају живот" било којој земљи која би се супротставила њиховој политици. Закључио је да би Србија "требало да прихвати реалност независног Косова", а да би Вашингтон потом пустио Брисел да се побрине о осталим проблемима.

Америчку "батину" је пратио "мамац" Европске уније. Карпентер је изразио наду да ће ЕУ размотрити више мера, "укључујући и подешавање граница што се тиче Косова и остатка Србије", али такође и, како је рекао, Босне и Херцеговине, наводећи да би Срби могли да се задовоље губитком Косова ако заузврат добију сједињење са Републиком Српском, територијом босанских Срба. Излажући своје мишљење, Карпентер је рекао да би такво решење бар било много боље од тренутне америчке и европске политике, "по којој сви региони бивше Југославије, сем српских, имају право на сецесију".

Карпентер, оштар критичар НАТО-бомбардовања Србије 1999. године, човек који је упозорио на то да ће многи сецесионистички покрети широм света користити косовски преседан за своје сопствене сврхе, рекао је да би такво решење било могуће "у следећим деценијама", а то је прилично удаљена перспектива.

Одлучујући притисак је можда дао немачки министар иностраних послова, Гвидо Вестервеле приликом посете Београду. Ако је нешто обећао или нечим претио, то није било обелодањено, али дан пре планиране дебате у Генералној скупштини УН, Тадићева влада је потпуно попустила и допустила ЕУ да поново напише резолуцију.

Резолуција коју је диктирала ЕУ не спомиње Косово сем у смислу да Србија "прима са уважавањем" саветодавно мишљење МСП и закључује тако што "поздравља спремност Европске уније да олакша процес дијалога између страна".

Према тексту ове резолуције, коју је Генерална Скупштина УН опште сагласно усвојила, "процес дијалога би сам по себи био фактор мира, безбедности и стабилности у региону. Овај дијалог би имао за циљ да унапреди сарадњу, оствари напредак на путу ка Европској унији и побољша живот људи".

Пристајући на овакав текст, Влада Србије је напустила све напоре за задобијање међународне подршке од многих земаља које се супротстављају једностраној сецесији и бацила је саму себе на милост и немилост Европске уније.

Још губитака на видику

У телевизијском интервјуу "Русија данас" ме је питала: „Шта Србија жели да добије?". Мој одговор је био: „Ништа". Србија је прећутно напустила своје захтеве што се тиче Косова и Метохије, а заузврат добила само благе предлоге "дијалога".

Уобичајен циљ сваке политике је да остави неке отворене опције, али је Србија сада поставила сва своја јаја у европску корпу одбијајући од себе све државе чланице Генералне скупштине УН које су биле спремне да дају подршку Београду, на основу принципа по питању једностране сецесије без преговора.

Пре него да покуша нешто да добије, Тадићева влада је изгледа изабрала покушај да избегне да изгуби још више него што је до сада већ изгубила. После насилног распада Југославије по етничким линијама, Србија је и даље највећа мултиетничка држава, што значи да у њој живе мањине које могу да се подстакну на даљу сецесију. Постоји сецесионистички покрет у етнички мешовитој Покрајини Војводини, којег би могла, мање-више тајно, да подстакне суседна Мађарска, националистички члан ЕУ, која будно прати мађарску мањину у Војводини. Постоји још један сецесионистички покрет, још фанатичнији, у југозападној регији Рашка/Санџак, којег воде муслимани повезани са босанским исламистима.
Окружену чланицама НАТО и широм отворену НАТО-агентима, Србију ће можда дестабилизовати јачање таквих сецесионистичких покрета, које западни медији, који се чврсто држе стереотипа постављених 90-их година, могу лако да представе као прогоњене жртве могућег српског "геноцида".

Штавише, без обзира на то како Срби гласају, америчка и британска амбасада диктирају политику. Ово је доказано у више наврата. Мала Србија је тренутно у истој позицији као Петенова влада између 1940. и 1942. године, када је владала делом још неокупиране Француске, али тотално опкољене нацистичким освајачима.

Потребан је политички геније да извуче малу Србију из ове геополитичке мочваре, коју су напале змије и крокодили, а то је данас реткост, како у Србији тако и другде.

ЕУ као спасилац?

Под оваквим тмурним околностима Тадићева влада је у ствари напустила све напоре независности и поверила будућност Србије Европској унији. Српске патриоте, наравно, ово осуђују као издају. То заиста и јесте тако, али Русија и Кина су далеко и не може да се рачуна на њих да било шта ураде за Србију што би сметало Вашингтону. Чињеница је да је већина младих Срба отуђена од прошлости и да сања једино о томе да буде у ЕУ, што значи да буду третирани као "нормални".

Како ће ЕУ да награди ова очекивања?

До сада је ЕУ одговарала сваком српском уступку тражећи још, а не дајући скоро ништа заузврат.

У време када многе тврдокорне ЕУ земље сматрају да је прихватање Румуније и Бугарске донело више невоља него што је било вредно, проширење којем би се обухватила и Србија са својим неоправдано лошим гласом заиста изгледа више него далеко.

У ствари, оно чему Београд може највише да се нада од ЕУ је то да она скупи храброст за своју сопствену политику према Балкану, одвојену од Сједињених Америчких Држава.

С обзиром на покорност садашњих европских лидера Вашингтону, ово је заиста пуцање на далеко. Али има неку основу.

На политику Сједињених Америчких Држава у региону утичу етнички лобији који су се обавезали на верност Вашингтону у замену за безусловну подршку својих националистичких циљева. Ово је нарочито случај што се тиче озлоглашеног албанског лобија у Америци, чудне мешавине глупавих политичара и наоружаних власника пицерија, који су ласкали Клинтоновој администрацији која им је обећала државицу одсечену од историјске Србије.

Резултат је "независно" Косово, које је у ствари окупирано највећом америчком војном базом Бондстил, НАТО-мировњацима и ЕУ-мисијом, који покушавају да уведу мало правног поретка у лажну државу којом управљају кланови и која зарађује на криминалним активностима. Пошто је база Бондстил недодирљива, а захвалне битанге су подигле огромну статуу свом хероју Билу Клинтону у свом главном граду Приштини, Вашингтон је задовољан ситуацијом.

Али многи у Европи нису. Европа је та, а не Америка, која мора да се бави гангстерима са Косова који тргују дрогом и женама у њеним градовима. Европа је та, а не Америка, која има овај хаос пред вратима.

Медији настављају са бајком из 1999. године, по којој је херојски НАТО спасао беспомоћне "Косоваре" од хипотетичног "геноцида" (који се никада није десио и никада се не би десио), али европске владе се налазе у позицији која им омогућава да то боље знају.

Доказ за ово је писмо немачком канцелару Ангели Меркел 26. октобра 2007. године које је написао Дитмар Хартвиг. Он је био шеф ЕУ-мисије на Косову непосредно пре НАТО бомбардовања марта 1999. године, када је мисија повучена. Описујући ситуацију на Косову у време када се НАТО-агресија припремала са изговором "спашавања Косовара", Хартвиг пише:

„Ни један једини извештај поднет у периоду од новембра 1998. године до евакуације дан пре рата не спомиње да су Срби извршили веће или систематске злочине над Албанцима нити се спомиње геноцид или злочини и инциденти налик томе. Управо супротно, у мојим извештајима сам редовно информисао о томе, с обзиром на све чешће нападе ОВК против српских руководиоца, да је њихово спровођење закона показало изузетну уздржаност и дисциплину. Јасан и често понављан циљ српске власти је било поштовање споразума између Милошевића и Холбрука до детаља како се не би дао изговор међународној заједници за интервенцију... Било је огромних 'разлика у схватању' између тога што су мисије са Косова преносиле својим властима и онога што су оне пуштале у јавност.

Ове разлике могу да се схвате само као улагање у припреме дугорочног рата против Југославије. До периода када сам отишао са Косова никада се није десило оно што су тврдили медији и са исто толико интензитета политичари. Према томе, до 20. марта 1999. године, није било никаквог разлога за војну интервенцију, што значи да су мере које је предузела међународна заједница после тога незаконите. Колективно понашање чланица ЕУ пре и после избијања рата озбиљно забрињава јер је истина убијена а Европска унија је изгубила своју поузданост."

Други званични европски посматрачи су рекли исто то у то време, а 2000. године немачки генерал Хајнц Локваи је написао чак књигу искључиво на основу докумената ОЕБС-а, доказујући да су напади на Србију били лажна пропаганда. Док је јавност била преварена, лидери на власти су имали приступ истини.

Укратко, европске владе су лагале тада, у име солидарности са НАТО-ом, и од тада до данас лажу и даље.

Данас, као и у то време, постоје инсајдери који се жале да је ситуација у стварности другачија од званичне верзије. Дижу се гласови који указују на то да је Република Српска једини део Босне који има успеха, док муслиманска влада у Сарајеву и даље рачуна на дарежљивост због свог проглашеног статуса жртве. Изгледа да у неким владајућим круговима јача осећање да је демонизација Срба била погрешна опклада Европске уније. Али то не значи да ће они имати храбрости да се супротставе Сједињеним Америчким Државама. У самом Косову, најрадикалнији албански националисти су спремни да се суоче са присуством ЕУ, чак и оружано ако је то потребно, али имају поуздање у вечну подршку својих америчких спонзора.

Издаја Србије

Ако последњи пораз у Генералној скупштини УН може да се осуди као издаја, та издаја је почела скоро пре десет година. Петог октобра 2000. године процес редовних председничких избора у Југославији је прекинуо Запад и оценио као "демократску револуцију против диктатора" председника Слободана Милошевића. А уствари, тај "диктатор" је требало да уђе у други круг избора за председника Југославије, у којем је изгледало да ће га поразити главни опозициони кандидат Војислав Коштуница. Али Сједињене Америчке Државе су обучавале и подстакле енергично активну омладинску организацију Отпор да би преузеле улице и запалиле Скупштину пред страним телевизијама и тако дале утисак о народном устанку. Вероватно су сценаристи спремили овај шоу по моделу рушења брачног пара Чаушеску у Румунији Божића 1989. године, које се завршило њиховим убиством после најкраћег суђења у историји. За неупућен свет, збацивање са власти је доказ да је Милошевић заиста био "диктатор" као Чаушеску, док је бити поражен на изборима, доказ супротног.

Проглашени председник Коштуница је интервенисао да би спасио Милошевића, али, како му уствари није било ни дозвољено да победи на изборима, његова позиција је од старта била поткопана, и целокупна власт је дата српском премијеру Зорану Ђинђићу, миљенику Запада, који није био довољно популаран да би победио на изборима у Србији. Мало после тога, Ђинђић је прекршио Устав Србије тако што је предао Милошевића Међународном кривичном суду за бившу Југославију у Хагу - ради једног од најдужих суђења у историји.

Прозападни политичари у Београду су радили под илузијом да је предавање Милошевића "вуковима" Хашког суда, довољно да би се обезбедила добра воља "Међународне заједнице". Али у ствари је суђење Милошевићу било коришћено за рекламирање теорије "заједничког злочиначког подухвата", која је све аспекте распада Југославије базирала на имагинарној српској завери. Испоставило се да није само Милошевић жртвени јарац већ и сама Србија. Српска кривица за све што се лоше десило на Балкану је била основна пропаганда која је коришћена за оправдавање НАТО-агресије 1999. године и, следећи такву пропаганду, "демократски" српски лидери подривају своје сопствено морално право на Косово и Метохију.

У јуну 1999. године, Милошевић се предао и допустио НАТО-у да заузме Косово и Метохију под претњом "тепих бомбардовања" које би тотално уништило Србију. Његови следбеници су побегли из мање опасне битке - битке за информисање јавног мнења о сложеној истини о Балкану. Напустивши све покушаје да наметне своју моралну предност, Србија рачуна само на усрдност странаца.

Дајана Џонстон је аутор књиге „Сулуди Крсташи: Југославија, НАТО и западне заблуде"

(За Фонд Слободан Јовановић превела: Светлана Максовић)

Париз, Шри Ланка,

(Gardijan, 20.9.2010.)