"ЦБЦ Њуз": Рио Тинто за себе тврди да је "еколошки освешћена компанија", истрага од Квебека до Амазона показује бројне пропусте

 Дешавало се да Рио Тинто проспе опасне хемикалије на неколико својих локација у Квебеку, а да то није открије покрајинској влади, пише Радио Канада, истичући да је ово понашање у супротности са брендом "еколошки освешћене" мултинационалне компаније какав покушавају да граде.

Документи до којих је дошао Анкет (Enquête) програм Радио Канаде откривају више од 100 еколошких прекршаја од стране одељења за алуминијум компаније Рио Тинто у Квебеку у последњих 15 година, преноси ЦБЦ Њуз.

Компанија је такође платила 2,1 милион долара казни у истом периоду – што је чини трећим највећим еколошким преступником у овој покрајини.

Компанији су, наводи даље ЦБЦ, осам пута приговарали јер је занемарила или оклевала да пријави проблеме у вези са загађењем Министарству за животну средину Квебека.

У документима се наводи да је компанија тужена и за ометање рада јавних службеника и недостављање обавезних докумената када је то било потребно.

Ови прекршаји су се десили у Рио Тинтовом масивном комплексу Жонкјер (Јонqуиèре) и другим оближњим локацијама које се налазе око града Сагне.

Комплекс Жонкјер запошљава 1.500 људи. Укључује две фабрике алуминијума и разне друге рафинеријске, хемијске и истраживачке установе.

Погрешни кораци Рио Тинта у вези са животном средином дешавају се у тренутку када компанија прикупља десетине милиона долара јавног новца.

Анкет је такође потврдио лошу еколошку евиденцију компаније преко узбуњивача који ради у комплексу Жонкјер и чији су идентитет новинари решили да заштитет.

Поред тога што је истраживао еколошке праксе Рио Тинто у Квебеку, Анкет је такође путовао у срце Амазонске шуме у Бразилу — у рудник у коме Рио Тинто има 22 одсто удела. Одатле компанија набавља део свог боксита.

Тамо су локални становници забринути због утицаја рудника на животну средину и дугорочно здравље људи који живе у његовој близини.

„Стално кријемо ствари“

Према речима узбуњивача, компанија је често прибегла скривању изливања и промени боје просуте супстанце уз помоћ шљунка или прљавштине.

„Стално кријемо ствари и гурамо их под тепих. Биће потребно време да видимо све ствари које су скривене, али то почиње да излази на видело“, каже извор.

Он подвлачи:

„Само тежина казне може натерати компанију да реагује.“

Рио Тинто је одбио захтеве за интервју ЦБЦ-ја. У мејлу је демантовао ове наводе.

Рио Тинто Алуминиум је саопштио да „функционише са строгом културом еколошке усклађености која укључује пријављивање изливања надлежним властима“.

„Ако дође до инцидента, он се темељно истражује и предузимају се корективне мере како би се спречило његово понављање“, саопштила је компанија.

У писму које је јавно објављено у петак, Рио Тинто каже да тврдње о заташкавању, опструкцији или кашњењу „нису у складу са њиховим вредностима и да се они не понашају тако“.

„Наших 4.300 запослених у Сагуне-Лек-Сен-Жан, као и они широм света, забринути су за наслеђе које ће оставити својој деци“, наводи се у писму.

Компанија је годинама наглашавала да је еколошки освешћена и тврдила да користи чисту хидроелектричну енергију, подсећа ЦБЦ Њуз.

Алуминијумске фабрике у Квебеку емитују мање угљен-диоксида од постројења у Кини које се напајају на угаљ.

Међутим, критичари кажу да планови Рио Тинта, који су раније могли додатно да смање емисије угљеника, или никада нису спроведени или су се остварили много касније него што је обећано.

„Обећане су инвестиције за модернизацију свих постројења, која су застарела, која загађују и на крају су свог животног века“, рекао је Жак Дубук, који је сада у пензији и некада је радио као портпарол компаније Алкан коју је Рио Тинто купио 2007. године.

Рекао је да „имају историју прекршених обећања, делимично испуњених обећања, са изговорима или триковима да покушају да продуже животни век“ старих фабрика.

У 2007. години на Квебеку „зелени алуминијум“ је постао уобичајен израз у индустрији.

„Зелени алуминијум“ представља легуру алуминијума која у себи садржи одређени удео рециклираног алуминијума.

Очекивало се да ће произвођачи алуминијума, који су били међу највећим загађивачима у покрајини, морати да почну да плаћају ако не поштују трговину дозволама за емисије, што би утицало на њихов буџет.

Али тиме што су истицали и стално убеђивали друге у важност зеленог алуминијума, компаније су могле да добију изузеће, каже Мери-Клод Премон, професорка на Éцоле натионале д’администратион публиqуе.

„Зелени алуминијум је маркетиншки алат. То је ознака која је додељена индустрији која се једва променила у последњих неколико деценија“, навела је она.

Према Премон, „јавности је потребно више од обичног маркетинга“ да би разумела шта се дешава и да би донела информисане одлуке.

Рио Тинто, са своје четири топионице алуминијума и рафинерије глинице (алуминијум-оксида) и даље се сврстава међу 20 највећих загађивача у покрајини, а од 2007. године његове емисије ЦО2 једва да су се смањиле, наводи ЦБЦ.

Године 2018.  Елисис (Елyсис), заједничко предузеће које укључује Рио Тинто и Алцоа, основано је као истраживачка иницијатива за стварање алуминијума са нултим угљичним отиском.

Од тада су владе Квебека и Канаде доделиле 160 милиона долара субвенција.

На својој веб страници, Елисис тврди да развија „револуционарну“ технологију, чак је назива и „незагађујућим“ алуминијумом.

Али технологија која је требало да уђе у масовну производњу средином 2020-их тихо је потиснута  на период после 2030. године.

У мејлу ЦБЦ-ју, Елисис није открио нове рокове, рекавши да се концентрише на истраживање и развој.

Чак и ако је Елисис у потпуности имплементиран, између 1,3 и две тоне ЦО2 се генерише по тони алуминијума.

Рио Тинто ће сведочити пред парламентарним одбором у Отави у априлу како би пружио најновије информације о свом програму. Такође каже да ће комерцијални прототип изаћи касније ове године.

Компанија такође каже да систематски ради на даљем смањењу емисија у свакој фази производње.

Очекује се да ће алуминијумска индустрија широм света порасти за скоро 40 одсто до 2030. године углавном због повећане потражње произвођача електричних аутомобила.

„Многи људи се разболе због компаније. Али они не раде ништа за ове људе“

Велики део боксита који користи Рио Тинто потиче из рудника у срцу амазонске шуме.

„Тврдити да је ваш производ зелен је веома озбиљно, с обзиром на ланац производње боксита. Како можете назвати крчење шуме зеленим? Како неко може рећи да је ископавање земље зелено?“ пита Лилиан Брага, јавни тужилац који ради у амазонској држави Пара у близини рудника који води Минеракао Рио До Норте (МРН).

То лежиште руде открио је Алкан (Алцан) из Монтреала 1960-их. Рудник испоручује индустријске количине боксита у Квебек од 1979. године.

Због рудника, „људи се понекад разболе“, каже локални активиста Карлос Принтес чија породица већ дуги низ година живи у близини рударског града Порто Тромбетаса у власништву МРН-а.

„Многи људи се разболе због компаније. Али они не раде ништа за ове људе“, рекао је он.

Иако не постоје дугорочне студије јавног здравља које то потврђују, они који живе у близини рудника поновили су ове тврдње.

„Људи који пију ову воду добијају дијареју и болове у стомаку. Видимо да је то проблем везан за воду јер немају сви бунар“, каже Рејмундо Вилсон, сеоски старешина који живи у близини језера Батата.

„Да ли бисте јели овдашњу рибу?“

МРН је бацио 18 милиона кубних метара остатка боксита у језеро од 1979. до 1989. године, што је један од најочитијих случајева индустријског загађења Амазона у то време.

Вилсон је рекао ЦБЦ-ју да 60 од 120 породица које живе око језера још увек нема приступ филтрираној бунарској води.

Тешки метали као што су олово, арсен и жива могу се ослободити након што се боксит извуче из земље. Они такође могу ући у изворе воде.

Мештани брину и колико су безбедна јаловишта. Оне су сличне мокрим депонијама и МРН их има 29 на које одлаже јаловину произведену након прања боксита.

Директор за одрживост МРН-а Владимир Мореира рекао је за Анкет да је јаловина из рудника инертна и да нема опасности по здравље људи.

Упитан да ли би јео локалну рибу, одговорио је: „Наравно да бих“.

Компанија каже да има „око 250 станица за праћење квалитета воде, ваздуха и буке. И све ове станице показују да нема контаминације“.

„Наш систем управљања отпадом је апсолутно безбедан“, рекао је Мореира.

Он је додао да рудник прати међународне стандарде и да локалне заједнице учествују у протоколима о безбедности рудника.

У свом отвореном писму, Рио Тинто каже да такође ради са МРН-ом како би осигурао да се поштују најбоље праксе за побољшање еколошких и друштвених учинака. То укључује напоре за пошумљавање и пажљиво праћење квалитета воде и стабилности брана, као и здравствене и образовне услуге за локалне заједнице, пише ЦБЦ.

„Пуцање бране значи губитак и живота, и природе“

Бразил је имао историју пуцања јаловишта са Маријаном 2015. и Брумадињом 2019. године, у којима је погинуло 19, односно 272 особе. Потоњи је имао тип конструкције бране познат као узводно.

Вејл (Вале), компанија која је поседовала рудник Брумадињо и била 40 одсто деоничар МРН-а до 2023. године, рекла је 2020. године Комисији за безбедност и размену да је МРН имао бране сличне онима у Брумадињу.

Пукнуће било које од ових структура могло би да изазове губитак живота и озбиљну личну, имовинску и еколошку штету“, навео је Вејл у свом саопштењу.

Хосе Домингос, фармер који живи у близини језера Сапукуа, које се налази низводно од брана, каже да опасност од еколошке катастрофе стално виси над главама локалним заједницама.

„Ако се једног дана јави  могући проблем за 16 заједница језера Сапукуа, за нас је готово, разумете?. Зими не можемо да спавамо ноћу, јер пада велика киша“, рекао је Домингос.

МРН је наручио студије које су му омогућиле да промени класификацију брана. Бране које су класификоване као узводне, категорија која се сматра опаснијом, добиле су другачију ознаку.

Мореира каже да је географија где МРН има своје резервоаре јаловине другачија од онога што је постојало у Маријани и Брумадињу.

Али барем један стручњак доводи у питање те рекласификације.

Ако постоји било каква сумња у вези са браном, требало би користити превентивни приступ како би се „осигурала заштита људи и животне средине“, рекла је Андреса Ланчоти, која је била у тиму тужилаштва у случају Брумадињо.

Рио Тинто каже да је свестан забринутости у вези са ископавањем боксита у Бразилу, наводи ЦБЦ.

„Неуморно радимо на побољшању нашег пословања промовисањем циркуларне економије и унапређивањем најбољих пракси у области животне средине, друштва и управљања кроз читав наш ланац снабдевања, од рудника до потрошача“, рекла је Нина Манковиц, потпредседница компаније Рио Тинто Алуминиум.

Милијарде у субвенцијама и финансијским бенефицијама у Квебеку

„Назвати ово зеленим алуминијумом је екоманипулација“, рекла је Мартине Уле, бивша министарка природних ресурса Квебека која сада води малу политичку странку посвећену борби против климатских промена.

Уле, који је такође била шеф специјалних пројеката у Хидро-Квебеку, процењује да уз ослобађање од накнаде за гасове који стварају ефекат стаклене баште, пореске олакшице и коришћење брана у приватном власништву, Рио Тинто добија око 1,2 милијарде долара годишње субвенција.

Рио Тинто каже да већина пројеката које су покренули од 2020. године, укупне вредности инвестиција од две милијарде долара, није добила државне субвенције.

Елисис је добио подршку од великих брендова као што су Аппле, Мицхелоб и БМW, који планирају да купе овај производ када буде доступан, наводи ЦБЦ.

Али индустрија алуминијума тражи још више средстава.

Почетком марта 2024. године, Удружење алуминијума Канаде затражило је од владе Квебека да настави са субвенционисањем електричне енергије за алуминијум и за више улагања у Елисис. Ове субвенције и финансијске бенефиције могле би да коштају пореске обвезнике додатне милијарде у наредним годинама.

(ЦБЦ Њуз-Н1)