Branko Žujović: Srbija sve bliža putinizaciji

Istraživanja govore da 64% Srba smatra da bez snažnog političkog liderstva ne može biti snažne države. Podrška NATO paktu prepolovljena je za poslednje četiri godine i trenutno iznosi svega 15%. Neko će u iznetom prepoznati urođena antievropska stremljenja. Drugi će razložno reći da su predstavljeni podaci logičan statistički krik nacije koja oseća da je reanimacija države nasušna potreba

Jedno opšte mesto holivudske produkcije moglo bi da bude veoma poučno, sa stanovišta shvatanja moderne države: federalni istražitelj (FBI) dolazi u mali grad da ispita brutalan zločin. U provinciji obavezno zatiče priglupog, debelog, iskompleksiranog i kočopernog šerifa, koji otprilike do 20. minuta filma galami, mljacka i provocira uglađenog prestoničkog lepotana u dobro skrojenom crnom odelu, u kog se već zagledala lokalna lepotica.

A onda nam holivudske filmadžije jednostavno pokažu ko je u Americi glavni i sa kim nikada nema šale oko sprovođenja javnog interesa. Pogađate da, iako obojica ravnopravno piju „Koka-kolu“, jedu gnjecave hamburgere i žvaću žvake, to ipak nikada nije dežmekasti idiot sa zvezdom i smešnim šeširom.

Raspoloženje javnosti u Srbiji, sudeći prema nedavno objavljenim istraživanjima javnog mnenja, prosečnog neoliberala moglo bi da baci u duboku depresiju. Iz depresije privremeno može da ga povrati samo bajalica o nebeskom narodu, koji trune u mitovima i ne prihvata (nametnutu) realnost. Građani Srbije na žalost ne žive u svojim lepim istorijskim legendama, ni u holivudskim filmovima, nego u socijalno-ekonomskom i bezbednosnom ambijentu „žute kuće“ u Albaniji, koja je već član NATO i vrlo ozbiljan kandidat za članstvo u EU.

Zavirimo zato u dva istraživanja, objavljena krajem prošle godine. Jedno je urađeno u organizaciji Fondacije „F. Ebart“ („Kako građani Srbije vide tranziciju“), a drugo je priredio Centar za naučna i primenjena istraživanja (CNPI) beogradskog Fakulteta političkih nauka.

Pođimo redom.

Šezdeset dva posto građana Srbije smatra da država, a ne svemoguća nevidljiva ruka tržišta, treba u krajnjoj instanci da brine o otvaranju novih radnih mesta (prekvalifikaciji i pomoći nezaposlenima). Još 11% ljudi Srbije slaže se uglavnom sa ovim kejnzijanskim stavom.

Četrdeset četiri posto građana Srbije smatra da je privatizacija bila gola pljačka nacije. Još 27% njih smatra da je privatizacija sprovedena potpuno pogrešno („ali je bila nužna“). Svega 3% Srba smatra da je privatizacija izvedena uspešno.

Čak 36% Srba gaji stav da država treba da finansira ono što je najbolje u umetnosti i kulturi, a što nema prođu na tržištu. Još 14% njih (uglavnom) želi ovakvu politiku u oblasti kulture i umetnosti.

Poverenje u prozapadni „nevladin“ sektor nalazi se u zoni nanoskopske statističke greške. Jedine organizacije u koje do 25% građana ima poverenje, jesu one koje se bave isključivo zaštitom životne sredine i brigom o invalidima!

Šezdeset dva odsto Srba smatra da je poslušnost i poštovanje autoriteta važno u procesu vaspitanja dece.

Čak 23% Srba misli da Srbijom u ovom trenutku upravljaju kriminalci, 18% njih misli da državom vladaju velike kompanije, isto toliko veruje da državu vode institucije (predsednik, vlada i Narodna skupština), 14% misli da su u pitanju političke stranke, a 12% smatra da Srbijom upravlja „međunarodna zajednica“.

Na prvi pogled, Srbi uopšte ne znaju ko ili šta upravlja njihovom državom. Ali, ako kriminalce, kompanije (čija je vlasnička struktura često kriminogena), „međunarodnu zajednicu“ odnosno NATO, SAD i EU i političke stranke odvojimo na jednu stranu, videćemo da svega 18% ljudi u Srbiji misli da zemlju zaista vode ličnosti izabrane na višestranačkim izborima. Ostali, njih 82% u zbiru, smatraju da se Srbijom upravlja izvan njenih legalnih institucija!

Ono što je možda ipak najzanimljivije, jeste podatak da je 61% Srba „autoritarno raspoloženo“, uz čak 30% kolebljivih! Svega 9% građana prema ovom istraživanju nije „autoritarno raspoloženo“.

Prema istim podacima, čak 64% Srba smatra da bez snažnog političkog liderstva ne može biti jake države. Pristalice jačanja liderstva u srpskoj politici brojne su skoro podjednako među članovima i simpatizerima dve najveće političke stranke, a isti postotak sasvim je sigurno prisutan u manjim strankama.

Podrška NATO paktu prepolovljena je u Srbiji za poslednje četiri godine i trenutno iznosi svega 15%. To, bombardovanje 1999. godine i NATO otimanje Kosova i Metohije, međutim, političko vođstvo države ne sprečava u sprovođenju meke evroatlantske politike.

Neko će u iznetom prepoznati urođena antievropska stremljenja i mitomaniju. Drugi će razložno reći da su ti podaci logičan statistički krik nacije koja smatra da je reanimacija države nasušna potreba, nasuprot interesima partobirokratija koje državni budžet prepoznaju samo kao valov za poćudne stranačke prasiće, umesto kao dragoceni nacionalni rezervoar čiji sadržaj pokreće celu državu napred.

Pluralizam koji je pre dve decenije ustanovljen u Srbiji zbog toga je potpuno nefunkcionalan sa nacionalnog stanovišta. Različiti centri moći, koji svoje profite snažno i uvek pretpostavljaju nacionalnim interesima, državni sistem Srbije razvlače na različite strane. Zbog oprečnih sila tih vektora Srbija ne ide nikud, a evroatlantske bure je zbog statičnosti sve lakše drobe.

Građani, ako je verovati rezultatima istraživanja, posle dve decenije stagnacije, žele da svoj nedograđeni politički sistem konačno ugrade u državnu strukturu sa realno definisanim zajedničkim interesima, čija je personifikacija „snažan lider“ iz rezultata istraživanja.

Ta državna struktura ne bi bila rascepljena spolja i otuda više ne bi bila sklona moralnoj i teritorijalnoj entropiji. Politička utakmica među strankama bila bi, razume se slobodna, ali bi se odigravala unutar definisanih nacionalnih interesa, a ne na njihovim marginama.

Političke različitosti tako bi postale istinski korektiv i stabilizator koji državu na njenom putu drži u ravnoteži, a sam demokratski sistem Srbije konačno bi bio upotpunjen strože definisanim obavezama prema javnom interesu, nasuprot trenutnim formalnim i neformalnim pravima na sve i svašta.

Nazovimo to i putinizacijom Srbije, tek građani s pravom žele državu, a ne državoidni provizorijum bez granica, morala i ekonomije koji u ovom trenutku ipak više podseća na dežmekastog šerifa iz holivudskog filma.

(Glas Rusije)